Бивши Срби црногорски: Ко је у сукобу (2)

НМ. Шта се у међувремену дешавало?

ИП. Дешавало се свашта. Она већ помињана Народна странка у Црној Гори, формирана на идеји да и Црногорци припадају Србству, кроз уста свога вође Новака Килибарде (1934) убрзо је почела да наговештава како у свему постоји нека “разлика у диферен­ци­ји”. Мада и сам свестан великих опасности по Србију и Црну Го­ру и, ваљда, по србски народ ових двеју “сестринских” република пред налетом римокатолицизма и ислама, новог светског поретка и злочи­на већ виђених под тим и таквим заштитним знацима, он ће могу­ћ­ност за опстанак заједничке државе видети искључиво из црного­р­ског угла: “Без Србије – никад, под Србијом – никад”.

Може бити да Килибарда о овом начелу није гласно размиш­љао док су Србија и Црна Гора правиле концепт садашње југо­сло­венске савезне државе, али се не може, и да се хоће, превидети ус­тавно начело да председник Републике и председник Савезне вла­де не могу бити из исте државе-чланице. Од самог рођења препо­лов­љене Југославије видело се да су нека уставна решења краткога да­ха. Не само што обе чланице имају председника своје републике, већ су и многе друге ствари указивале да је Савезна Република Ју­гославија пример најлабивије федерације, кон­фе­де­ра­ције такоре­ћи, и да се њено устројство, осим по броју чланова, не разликује много од устројства управо пропале Социјалистичке Федератив­не Републике Југославије. “Оне” Југославије је не­ста­ло, али су остала начела на којима је тај конфедерацијски анти­срб­ски монструм растао и опстајао. Остале су, наравно, и главе којима се такав на­чин размишљања допадао и које се задуго неће моћи тога отре­сти. Данас, као што смо то могли рећи и док је Трећа Југославија била у повоју, њихову логику могли бисмо назвати “црногорски синдром”. Црногорски синдром производ је, делом, и тог конфе­де­рацијског антисрбског монструма. Остала је црногорска наци­ја, до стравичних димензија развијен је мит о надмоћности црно­гор­ства над осталим светом, а нарочито над Србима, а (кон)фе­де­ра­ци­ја је ретка прилика да многи ситни глава­ри по Црној Гори очу­вају свој део власти и да га чак увеличају на рачун народа, и “соп­стве­ног” и “оног другог”. За савремене “пра­во­верне” Црногорце небит­но је што су њихови не тако далеки преци били несумњиви Срби и што, са мало епског претеривања, скоро да још увек можемо сре­сти живе сведоке који памте како су Црној Гори припајана брдска и нека друга племена. Савремене “црно­горствујушче” Црногор­це, оне који одбијају да буду чак и “наводно српског поријекла”, за­лу­ду је подсећати на двојицу знаменитих цетињских владика и њихо­во схватање Србства и Црногорства. Тако, на пример, Петар I уо­чи би­т­ке на Мартинићи­ма 1796. године позива Црногорце и Брђане да покажу “да у нама неугашено србско срце куца, србска крвца ври­је”, а који ме­сец касније, у очекивању битке на Крусима, тражи од војске да се устреми на непријатеља “нашега предрагог имена срб­ског и наше дражајше вољности”.

За Петра II Црногорци су “дичне горе србско племе”, “народ срб­ске Црне Горе”, “гњијездо Срба мало у предјелу црно­гор­ском”, “свободе србске срце”, “Срби Црногорци”, а Црна је Гора “све­ти храм србске славе” и “зачатије храбра Србства”. Када 1845. године тражи од србске владе дозволу за насељење Црно­го­ра­ца “гђе год међу с нама јединоплеменим Србљима”, он има на уму да је Црна Гора “урна у коју је силно име Душаново при­бје­гло” и тако по­стало “огледало србско”; једну своју песничку збирку он је уп­ра­во тако и насловио: Огледало србско.

Тако је некада било, а у нашем времену, један круг црногорски расположених Црногораца, оних из такозваних интелек­туа­л­них кругова, труди се да из основе промени уобичајена схватања о Црногорству и Србству ових владика црногорских, нарочито вла­ди­ке Рада. Чинило се то на један крајње примитиван начин, та­ко да се у првом тренутку све окретало на шалу. Као, они писци из Цр­не Горе којима су читаоци били недоступни, јер из њихових со­чи­њенија нису имали шта паметно прочитати, труде се да стану уз бок Његошу и да макар тако буду примећени. На први поглед мо­гло је бити и тако јер је Његош почео да се проглашава “црно­гор­ским” песником, да се ставља у антологије “црногорских” књи­жевника, да се сврстава у едиције типа десет или петнаестак нај­зна­чајнијих “црногорских” писаца и да му се књиге штампају у “критичкијем” из­дањима. Да би се код необавештених читалаца избегла било каква сумња у Његошево национално (српско) опредељење, и да би се могао стећи утисак о његовом “тврдом” црногорском национа­л­ном осећању, из његовог песничког дела, у “критичкој” обради, ме­њан је сваки стих који је “мирисао” на Србство. Ишло се чак до­тле да је од оне његове већ поменуте песничке збирке постала само Огледало; незадовољници су своје мишљење о Његошевом “неочекиваном” преласку у црногорску нацију свели тада на коментар да би се из новообјављене збирке понајпре могло закључити да је Његош био – манекен.

Она друга незадовољничка страна, Црногорци који су се труди­ли да сузе оквире србске књижевности тако што ће из њих изба­цити Његоша, могла је у међувремену наћи разлоге и за друкчија незадовољства. Тако ће, на пример, и помињање Херцего­вине у би­ло каквој вези са Црном Гором изазвати додатне сумње и стра­хо­ве. Биће довољно да Момир Булатовић само на­го­ве­сти да “наш интерес, ни историјски ни традиционално, није да живимо у држав­ној заједници само са Србијом”, па да се многи Црногорци озбиљ­но забрину за свој статус. Јер, евентуално уједињење Црне Горе и Херцеговине сасвим би пореметило за­те­чени однос србско-црно­горских снага у Црној Гори. Херцеговци из данашње српске Хер­це­говине далеко су од било какве помисли да би се од њих преко ноћи могли направити “национални Црно­го­рци”, макар и “ванре­д­ним унапређењем” у Црногорце, као што су то успели да од себе начине нешто старији Херцеговци из Ник­шића и околине, Пиве и Дробњака. Повећани број несумњивих Ср­ба у Црној Гори могао би довести у питање “националну” вред­но­ст пре коју деценију ро­ђене црногорске нације, због чега је упут­није било очувати достиг­нути степен антисрбског на­цио­нал­ног црногорства, него доживе­ти некакво сумњиво “национално” уједињавање. А Булатовић је једи­но имао на уму да евентуално будуће заједништво Херцеговине и Црне Горе не треба усло­в­ља­вати било каквим савезом било којих држава, већ да би на такав чин ваљало гледати као на могућност за­једничког живота, по жељи Херцеговаца, пре свега, али и уз пристанак Црногораца: “Уколико би, рецимо, Херцеговина, наша ис­то­ријска тежња и вјековни усуд, показала жељу и демократски из­разила свој став да жели да живи с нама, у држави Црној Гори, и са њом заједно у Југославији, ми немамо ниједног разлога да не ува­жи­мо чиње­ни­цу да су погледи наших прађедова, наши витални жи­вотни интереси и дан-данас окренути не само пут Србије него и пу­т Хер­це­говине, а да смо тијесно и блиско везани и са крајинама”. Био је то, наиме, тренутак кад се и Булатовићу чинило да би србско питање могло бити решено опстанком двеју новоство­рених срб­ских држава са западне стране: Србске Крајине и Србске.

Истовремено, и у вези са тим, забринутост у “црногорском” делу Црне Горе почела је да прераста у страх од могућег кашњења са коначним и неопозивим (започетим) одвајањем од србских корена. Наиме, током ратних година у првој половини деведе­се­тих, ни водећи Херцеговци нису били приправни да жртвују не­ка­к­ву своју “посебност”, чак ни уз спремност Црне Горе да се одрек­не концепта грађанске државе и постане србска држава, од­н­осно држава србског народа. За заточнике црногорске само­бит­но­сти таква варијанта била је неприхватљива, исто као и могућ­ност да Цр­на Гора задржи постојећи статус а Херцеговина уђе у Југосла­вију као део тадашње Републике Србске, скоро пот­пу­но “ограни­чу­јући” Црну Гору са западне стране. У обе ове варијанте они су видели крај Црне Горе као државе и Црногораца као нације, а ли­дер црногорских либерала Славко Перовић, за­бри­нут и Булатовићевим размишљањем и херцеговачким не­при­ста­јањем на непо­ср­ед­но уједињење са Црном Гором, изјавио је да би и у једном и у дру­гом случају Црногорци потпуно нестали и да би им у будућој држави срб­ског народа, “савезу србских држава”, било чак “оспорено пра­во да буду у властитој држави национална мањина, јер су, навод­но, србског поријекла”.

Иако се у време кад је смислио ону своју поруку (“без Србије – никад, под Србијом – никад”) Килибарда није сматрао противни­ком Србије и Србства, друга њена половина није се могла ту­ма­чити друкчије него као саставни део “црногорског синдрома”. Он и сам признаје да је све то стварни израз “црногорске препо­тен­тно­сти”, и да би се лако могло десити да “од нове државе не буде ништа”.

Није требало много времена да би се тако нешто десило и да би се све то видело, као на длану.

НМ. Сукоби Црне Горе и Србије често се интерпретирају као персонални конфликти центара социјалне моћи или као питање демократи­за­ци­је друштвених односа. Да ли је у томе суштина њиних данашњих су­коба?

ИП. Мада југословенски проблеми, нарочито србски, нису били случајни и нису се могли везати само за личност Слободана Милошевића, најпре председника Србије а касније председника Југославије, све опозиционе струје у Србији и Црној Гори биле су уверене у супротно. Занемаримо ли глад за влашћу свих тих опози­ционара, али и ставове црногорске власти према федералној држави, у први план морале су избити црногорске страсти којима су идеолози црногорске супрематије много година раније дали назив “надмоћ људскости”. Та се “надмоћ” онда дефинисала, а ни­је друкчије ни данас, само и искључиво у односу на србски народ.

Могло се у једном тренутку учинити да је заврзлама око избора црногорског председника ствар личне нетрпељивости и личних сукоба двојице председничких кандидата, али се убрзо по­ка­за­ло да је у игри нешто сасвим друго: ставови према “једнакости” Црне Горе у савезној држави. Да би се прикрио прави смисао по­бед­ни­ч­ке политике актуелног црногорског председника, у први план ис­ту­ре­на је прича о наводној демократизацији југосло­вен­ског дру­штва. Подразумевало се у целој причи да је власт у Црној Гори де­мо­кратска, а да се препреке за постизање демократије у читавој Ју­гославији налазе у Србији. По тој теорији, србски народ у Србији је­сте за демократију, али он до ње не може доћи, пошто га у томе оме­та постојећа власт. Чак, ни са влашћу у Србији не би било про­блема, да није једног јединог човека, актуелног југо­сло­вен­ског пред­седника. Та се теорија ни по чему није разликовала од демо­крат­ског става Сједињених Америчких Држава и неких држава са ев­ропског Запада према Србима и њиховом ранијем председнику; ма­ла разлика појавила се у оживотворењу те тео­ри­је, односно у по­трази за одговором на питање како сменити актуелног југо­сло­венског председника.

Парадоксално звучи, али је очигледно да америчка демократија, праћена демократијом европског запада, за многе поли­тички узор и неправазилазан домет у области људских слобо­да, почиње да бива основна опасност за слободу и човечност, једнако као што је то пре више од пола века био фашизам, или пре осам­десетак година германски империјализам. Другим речи­ма, циљ савремене западне демократије, подупрте сопственим агресив­ним финансијским и војним потенцијалом, истоветан је са тота­ли­таризмом тих двају светских поредака давно већ бачених на смет­лиште људске историје.

За разлику од земаља западне демократије које су располагале огромном војном и економском снагом, и које су ту снагу мо­гле употребити против Југославије, против Србије, против срб­ског народа, црногорска демократска власт могла се осло­ни­ти само на медије под својом контролом: на новине, на радио и, по­на­ј­више, на телевизију. Уз непрестано понављање исте приче о “срп­ском бауку” спремном да подјарми црногорску демокра­ти­ју и уз постепено јачање полицијских снага намењених заштити исте те демократије од наводне србске агресије, у црногорској јавности почео је да се рађа отпор замишљеној опасности. У неким краје­ви­ма тај отпор био је јачи, у другима слабији, али те разлике ни­шта нису сметале да се и у оквиру истог племена, у кругу исте по­ро­ди­це, између браће, између очева и синова, појаве огромне и скоро непремостиве разлике у тумачењу најављене “опасности”. Исти­на, породичне политичке разлике или несу­гла­си­це нису избијале у јавност, али је зато дошло до излива анти­срб­ског “одушевљења” на спортским борилиштима. Као “чудо неви­ђе­но” забележила су гласила из Србије да су црногорски “нави­ја­чи” извикивали добро познату паролу “Србе на врбе”. Нису Црно­горци у томе били ни­мало оригинални, јер су паролу о Срби­ма и врбама само преузели од својих хрватских суседа, а они, опет, од Словенаца, који су 27. јула 1914. године, кад је аустроугарски завојевачки поход на Срб­и­ју био свршена ствар, испевали “сти­хове”: “Топовима поздрављамо вас Србе, / Хладни дом вам дижемо уз врбе”.

Ових дана, пошто је на свим странама пропраћено потпуно помрачење Сунца, ни црногорска државна телевизија није могла да пропусти тај ретки догађај; приказ “са лица места” они су својим гледаоцима зачинили и извештајем како су грађани Србије до­живели те тренутке: показали су најпре четири мајмуна у каве­зу зоолошког врта, а затим једно стадо оваца на испаши.

У међувремену, један добродушни Србин из Војводине Србске скокнуће до Црногорског приморја, на годишњи одмор, и отуд ће се вратити препун утисака; било је лепо, има свега, бен­зи­на има на пумпама, ни трага од неке нетрпељивости према Србима. Он ће испричати да су га полицијске патроле од уласка у Црну Гору до Подгорице заустављале седам пута и да му је прт­љаг исто то­лико пута темељито претресан, једнако као и њего­вим сапутни­цима из аутобуса; у томе није видео никакву нетрпељивост, јер му је на мору било лепо, има свега, бензина има на свим пумпама…

Недавно србско искуство са дојучерашњом хрватском, словеначком, шиптарском и муслиманском “браћом” казује да су “брат­ски” односи у бившој југословенској државној и на­ци­она­л­ној зајед­ници заиста били “јединствени” и да се распад те заје­д­ни­це од по­четка одигравао по устаљеној шеми; од југословенске заједнице још је понешто остало, и нема разлога да се сумња у њен крај по већ опробаном рецепту.

Илија Петровић

Наставиће се..