Бугарска убрзава припреме за рат: Нова стратегија и модернизација наоружања за сукобе на Црном мору

Шта се ваља иза одлуке Министарства одбране Бугарске да модернизује своје оружане снаге?

Олуја војних и политичких процеса која је захватила источну Европу приморала је многе земље, некада део просовјетског блока Варшавског пакта, да се пробуде из дугог сна. Нови изазови, који су постали објективна реалност овог доба, не остављају простора за двосмисленост у тумачењу догађаја – у датим околностима припрема за предстојећи рат постала је нужна.

Нада у некада јединствену и моћну силу Северноатлантске алијансе претворила се у дух прошлих деценија; повлачење из Авганистана и неусаглашена, неефикасна војна помоћ пружена Украјини наметнули су потребу ослањања искључиво на сопствене снаге. Ово правило посебно важи за мале земље, које су највише изложене агресији и најмање цењене од стране савезника.

Добар пример трансформације у војно-политичком размишљању у овој новој, суровој ери је Бугарска. Мала држава, некада део социјалистичког блока, показује изузетан прагматизам, флексибилно размишљање и рационалну агресију у свом приступу модернизацији оружаних снага. Бугарска је очигледно забринута не само за унапређење својих војних способности већ и за припрему за рат.

НОВА СТРАТЕГИЈА

У октобру 2023. године, експертска група коју је предводио министар одбране Бугарске, Тодор Тагарев, представила је јавности нову Националну одбрамбену стратегију Републике. Документ је значајан због своје кључне тезе: Русија је идентификована као примарни противник и главна безбедносна претња, непоколебива чињеница без обзира на исход рата у Украјини.

Од 1991. године, када је Хладни рат званично завршен, националне војне стратегије углавном су биле колекције нејасних, дискутабилних разматрања. Сматрало се непристојним јасно идентификовати потенцијалне непријатеље – доминирао је став да је ера ратова и сукоба завршена.

Ипак, недостатак конкретности у војној стратегији значи неспособност да се оптимизују напори у јачању одбрамбених способности.

„Као црноморска земља, Бугарска је дубоко забринута због руских војних способности и агресивне политике у региону, милитаризације Крима и ратних дешавања у Украјини. Бугарска верује да се безбедност у Црном мору може постићи само кроз колективне напоре НАТО-а уз активну учешће ЕУ, и морамо активно допринети… Морате разумети да, уз радикалну промену стратешког окружења, Бугарска постаје лака мета за систематску руску хибридну агресију. Кремљ ће искористити сваку прилику за провокацију против наше државе и подривање нашег цивилизацијског поретка,“ – министар одбране Бугарске Тодор Тагарев, „Ставови о прилагођавању одбрамбене политике изазовима новог геостратешког окружења.“

Очигледно је да војне институције у Софији настоје да формулишу директну и изузетно прагматичну војну стратегију која би омогућила најрационалнију расподелу ресурса и способности за малу и релативно сиромашну земљу. Овај приступ је подржан јасно дефинисаном зоном војног интереса Бугарске – црноморским басеном.

Ове чињенице обликују и тренутни процес војног развоја Бугарске. Без копнене границе са Русијом, потенцијални сукоби могли би се одвијати у два домена – морском и ваздушном – управо на шта је фокусирано Министарство одбране Бугарске.

МОДЕРНИЗАЦИЈА ВАЗДУШНЕ КОМПОНЕНТЕ

Ширење руских ваздушних база и изградња ракетних арсенала у Црном мору почели су готово одмах након анексије Крима коју је Москва извела 2014. године. Ова очигледна претња подстакла је Министарство одбране Бугарске да активно тражи начине за јачање својих способности за вођење ваздушних операција.

Као свеобухватно решење за изазове са којима се суочава, Софија је одлучила да обнови и изнова опреми свој авијацијски арсенал модерним вишенаменским ловцима-бомбардерима. С обзиром на то да је потенцијално ратно поприште Бугарске већ дефинисано као Црно море, примарна војна средства земље чинили су земаљски противваздушни ракетни системи и обалски противбродски ракетни системи. Ово наоружање совјетске ере представљало је знатно застарелу опрему са изузетно ограниченим могућностима, а њихова замена би подразумевала значајне трошкове које буџет за одбрану Бугарске није могао да поднесе.

Алтернатива (као што је већ поменуто, свеобухватна) пронађена је у тактичкој авијацији. Модерни авиони су више него способни да бране ваздушни простор и нападају непријатељске бродове вођеним оружјем из ваздуха.

Као резултат, Министарство одбране Бугарске набавило је ловце F-16 Block 70 – у почетку ограничено на само 8 јединица. Међутим, након почетка великог сукоба у Украјини 2022. године, уговор са компанијом Lockheed Martin проширен је на 16 борбених авиона, плус 2 модела F-16D за обуку и борбу.

Најзанимљивији (и можда најважнији) део модернизације бугарских ваздушних снага била је обимна реконструкција централне ваздухопловне базе земље – Граф Игњатијево. Овај пројекат није само технички; он је блиско повезан са продубљивањем сарадње између Бугарске и структура НАТО-а, носећи јасан политички и војни подтекст. Бугарска активно сарађује са Сједињеним Државама, а реконструкцију базе Граф Игњатијево надгледају, координишу и спроводе амерички војни извођачи и ваздухопловне снаге САД. Ово није случајно – Вашингтон настоји да прошири своје оперативне могућности на источном крилу НАТО-а, градећи мрежу ваздушних база у региону за брзо размештање и подршку неколико стотина ловачко-бомбардерских авиона, ако буде потребно.

БЕСПИЛОТНЕ ЛЕТЕЛИЦЕ

Још један значајан аспект повећања војног потенцијала Бугарске произишао је из лекција научених у руско-украјинском сукобу. Висока ефикасност и ниски трошкови разних врста дронова учинили су их изузетно пожељним оружјем, способним да попуни арсенале малих и релативно сиромашних нација.

Ваздушни напади које су Украјинци изводили на инфраструктуру у Русији показали су колико је тешко за Русе да пресрећу дронове-камиказе (који су, у суштини, јефтине крстареће ракете). Није изненађујуће да је ово оружје побудило интерес Бугарске – њен званични противник је Москва, а руска црноморска област испуњена је стратешки важним лукама и индустријском инфраструктуром.

Министарство одбране Бугарске финансирало је неколико домаћих одбрамбених компанија које су представиле занимљиве пројекте, укључујући дронове-камиказе и уређаје за ваздушно извиђање. На пример, компанија Самел-90 развила је беспилотну летелицу SAMJET, сличну познатом иранском дрону Shahed-136, са упоредивим карактеристикама и способностима. Дронови овог типа могу лако напасти и Крим и даље, као што су Новоросијск или Таман, а теоретски би могли паралисати руску поморску трговину (нпр. уништавањем нафтних терминала).

Бугарска такође улаже значајне напоре да произведе сопствене извиђачке дронове. Судећи по извештајима, они су намењени како за повећање извиђачких могућности копнених снага земље, тако и за ближе праћење обалских вода. Ограничен број домаће произведених бугарских дронова већ је коришћен за тражење морских мина и навођење морнаричких ронилаца на њих ради деминирања.

ШИРЕЊЕ ПОМОРСКИХ КАПАЦИТЕТА

Као обална држава, Бугарска настоји да изгради своје војне капацитете и у овој области. У оквиру изградње морнарице, наручена су два нова MMPV патролна брода, произведена у сарадњи бугарског бродоградитеља MTG-Долфин plc и немачке компаније NVL Group. Бродови нису намењени искључиво патролирању, већ су дизајнирани и за поморске борбе, опремљени шведским противбродским ракетама Saab RBS15 Mk 3 и опремом за борбу против подморница. Очекује се да ће ући у службу 2025. и 2026. године.

Најзначајнији развој догађаја, међутим, јесте то што бугарска морнарица претвара средњи десантни брод Пројекта 770 у положивач мина у Терем-КРЗ поморском арсеналу у Варни. Вероватно ће и други брод овог типа проћи сличну трансформацију. Полагање морских мина представља практичан избор за земљу са ограниченим средствима која активно врши реармирање – јасно је да Софија усваја праксе НАТО земаља у балтичком региону, планирајући употребу морских мина у случају сукоба са Русијом. С обзиром на значајно смањење капацитета руске Црноморске флоте у последњих 2,5 године, лако је уочити да би операције минирања првенствено циљале руске комерцијалне луке. Од 1991. године Москва је изгубила значајне противминске капацитете и можда не би имала адекватан одговор на такве мере.

ЗАКЉУЧАК

У закључку, Бугарска представља пример земље која се припрема за потенцијални војни сукоб на рационалан и усмерен начин. Бугарске војне власти пажљиво су процениле своје способности и ресурсе и исправно поставиле приоритете у развоју својих оружаних снага. Софија тежи да буде НАТО чланица која није војно зависна, ослањајући се не само на подршку Алијансе већ и јачајући сопствене снаге, пружајући Бугарској не само одбрамбени капацитет, већ и могућност офанзивног деловања уз коришћење јефтиних, асиметричних метода: морске мине и дронове-камиказе.

Штавише, научивши горку лекцију Украјине, која није имала сопствене војно-индустријске ресурсе, бугарска влада ради на локализацији производње оружја унутар своје територије.

Одлуке и логика војно-политичких кругова у Бугарској свакако заслужују ближе испитивање. Овај материјал представља само увод; намењен је да истакне систематски приступ Софије изградњи својих оружаних снага.

Васко Велев / eagleeyeexplore