Иво Андрић о подели Албаније 1939. године

0

Иво Андрић

Иво Андрић (1892 – 1975), знаменити књижевник и нобеловац је више од двадесет година био службеник Министарства спољних послова Краљевине СХС и Југославије. У тзв. „Жуту кућу“, како су у међуратном периоду називали ово Министарство, Андрића је довео његов професор из гимназије у Сарајеву, Тугомир Алауповић. Овај хрватски политичар из БиХ, који је изучио фрањевачке школе, био је члан Демократске странке и осведочени присталица југословенске идеје.

Прво намештење које је Андрић добио, било је место писара у посланству Краљевине СХС у Ватикану. Највиша функција до које ће доспети, било је место помоћника министра спољних послова, коју је обављао од новембра 1937. до фебруара 1939. године. Са те позиције Андрић је отишао на место посланика у Берлину, у коме је дочекао бурне догађаје 1941. године. У време када је био помоћник министра спољних послова, председник Министарског савета (владе) је био Милан Стојадиновић, који је истовремено био и министар спољних послова. Дакле, Андрић је био најближи сарадник Милана Стојадиновића, и дипломата од поверења тадашњег југословенског краљевског намесника Павла Карађорђевића.

Милан Стојадиновић је на унутрашњем плану водио политику изоловања Хрвата, створивши коалицију са Југословенском муслиманском организацијм и словеначким клерикалнцима Антона Корошеца (Словенска људска странка). Српско-муслиманско-словеначка коалиција се називала Југословенска радикална заједница (ЈРЗ). На тај начин неутралисане су тежње Хрватске сељачке странке за федералистичким уређењем земље, које је само било степеница ка осамостаљењу Хрватске. На спољном плану, Стојадиновић је настојао да се приближи Мусолинијевој Италији. Успостављањем добрих односа са Италијом, прекинута је њена подржа усташким сепаратистима.




Краљевски намесник Павле Карађорђевић је ипак био британски човек. У тадашим поверљивим британским документима Павле се наводи под шифрованим именом „friend“. Када је Милан Стојадиновић почео да води тајне преговоре са италијанским министром спољних послова грофом Галеацом Ћаном о прекрајању версајских граница на Балкану, реаговала је британска дипломатија. Павле Карађорђевић почетком фебруара 1939. године смењује Милана Стојадиновића и на његово место доводи Драгишу Цветковића.

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

Стојадиновић је са грофом Ћаном преговарао о препуштању Хрватске до Сплита Италији. На тај начин, ампутацијом западних делова, Краљевина Југославија би се трансформисала у увећану Србију. Такође, разговарало се и о подели Албаније између Југославије и Италије. Ово свакако није одговарало британским интересима и довело је до краја Стојадиновићеве владе.

За потребе преговора са Италијом, Стојадиновић је у јануару 1939. од свог помоћника Иве Андрића затражио да изради један елеборат поводом преговора о подели Албаније. Иво Андрић је овај елаборат предао 30. јануара 1939. године. Стојадиновић је смењен већ 5. фебруара, а месец дана касније Андрић је премештен на место посланика у Берлину, у нацистичкој Немачкој.

Прочитајте још:  Асимилација Срба у Албанији: „Албанци“ су и у 19. веку славили славе!




Елаборат је дуго остао скривен од јавности. Тек 1977. године, хрватски историчар Богдан Кризман га је извадио из архива и објавио у Загребу (B. Krizman, Elaborat dra Ive Andrića o Albaniji iz 1939. godine, Časopis za suvremenu povijest, IX 2/1977, str. 77-89). До чланка је лако доћи на интернету. Линк: https://hrcak.srce.hr/219027
Сам Андрићев елаборат је добио на значају крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година ХХ века, неколико година после пишчеве смрти (+1975). Овај други „живот“ елабората је далеко историјски значајнији од његове употребне вредности пре Другог светског рата. Наиме, Богдан Кризман као истакнути историчар титоистичког режима својим чланком покреће антиандрићевску кампању у југословенској јавности. Многи хрватски и албански интелектуалци са Косова су осули дрвље и камење на мртвог Андрића. Главна оптужба је била да је Андрић био великосрпски националиста. У тексту се то заиста и види, што нам говори да су све дилеме око Андрићеве националне припадности Србима или Хрватима сувишне. Иво Андрић је Србин, кога су Хрвати отворено нападали због српског национализма.

Кризманов чланак је објављен као по наруџби, у јеку протеста албанског руководства из САП КиМ и албанских писаца због слабе заступљености дела албанске књижевности у школском програму (У ствари, били су заступљенији од Макодонаца, који се нису жалили). На нападима на мртвог Анрића, своју политичку каријеру је изградио Ибрахим Ругова (1944 – 2006), будући председник Демократског савеза Косова и први председник самозваног Косова*. О овим нападима на Андрића писао је Коста Николић у својој књизи „Српска књижевност и политика (1945 – 1991). Главни токови“, Београд 2013, у издању Завода за уџбенике и наставна средства.

Остаје мистерија зашто је Брозов режим за живота опростио Андрићеву припадност режимима из доба Краљевине и почео да га напада тек након смрти. Од комунистичких злочинаца после 1944. године у Србији и Београду су страдали чак и трговци који су продавали своју робу немачким војницима, а Андрић се од 1939. до 1941. године по службеној дужности редовно сретао са Хитлером.




Нема дилеме да је напад који је уследио након Андрићеве смрти дошао оркестрирано из републичког руководства у Загребу и покрајинског из Приштине. Дали је наредба дошла директно из Брозовог кабинета не зна се, али у то време се ништа битно није могло догодити без дозволе председника СФРЈ или важних људи из његовог блиског окружења. Из Београда није подигао ни један глас у одбрану Иве Андрића. Заправо, нико није ни смео да брани српског националисту ни у Београду. У то време, смртни и неопростиви грех је био српски национализам. Нека невидљива рука, која је долазила од споља је штитила за живота Андрића од комуниста. Аргумент да су комунисти поштедели Андрића због изостанка његовог потписа на „Апелу српском народу“ које је 1941. године издала Недићева влада у окупираном Београду, није довољно јак. Многи су због одбијања да ставе потпис на Недићев апел, завршили у Бањичком логору, док су Немци оставили Андрића на слободи и на тај начин му омогућили да напише „Травничку хронику“ и „На Дрни ћуприја“ током ратних година. Такође, Андрић није ни дао оставку на место посланика у Берлину, када је потписан Тројни пакт марта 1941. Ово Богдан Кризман посебно истиче на почетку свог чланка из 1977, настојећи да Андрића прикаже као противника комунистичке идеологије и верног следбеника намесничког режима.

Прочитајте још:  Није крива кућа насред пута – 2. део

Можда су Андрића од комунистичке репресије штитиле везе са масонима из западоевропских земаља, али то тешко да ће икада бити доказано. Андрић је још 1926. године био избачен из српске ложе „Доситеј Обрадовић“ (Николић 2013: стр. 97), што би могло да елиминише масонску везу. Са друге стране, можда је Андрића штитио Ватикан. Андрић није крио да је римокатолик и поред свог опредељења за српску нацију. Уосталом, у Ватикану је и започео своју дипломатску каријеру, а једна од главних спољнополитичких тачки Стојадиновићеве владе је било потписивање Конкордата са Ватиканом 1937. Заштита из Ватикана може објаснити зашто је Андрић као дипломата био погодан и за Павла Карађорђевића, Милана Стојадиновића, Хитлера, и Мусолинија и зашто је могао да делује и под комунистима. Андрић је 1946. године са Брозовим допуштењем постао председник Савеза књижевника Југославије. Јосип Броз је иначе после Десанта на Дрвар (1944) одведен код папе у Рим и историја о разговору не зна ништа осим да се догодио у британској режији. Какве је захтеве имао папа, можемо само да наслутимо. Без испуњених гаранција према Ватикану, Брозов режим некад не би могао да добије подршку на Западу. Иза Андрићевог политичког ангажмана у Краљевини, а потом у Брозовој Југославији стоји много загонетки, које никада неће бити одгоненуте. То његову политичку каријеру истраживачима прошлости чини занимљивијом од његовог списатељског стваралаштва.




У свом елаборату предатом Стојадиновићу 1939, Андрић је разматрао односе између Краљевине Србије/СХС/Југославије и Албаније, почев од новембра 1912. године, када је српска војска ушла у Драч, а у Валони под аустроугарским менторством проглашена независна Албаније. Иначе, Андрић не употребљава назив Албанија, већ АРБАНИЈА, по старом српском и грчком називу Арбанаси за Албанце-Шћипетаре. Описана је Скадарска криза 1913, као и статус Албаније према Лондонском уговору из 1915. године , када су Велика Британија, Русија и Француска Италији обећале Валону. Наведени су ставови Николе Пашића о Албанији, као и преговори на Версајској мировној конференцији у вези ове земље. Појашњене су италијанске аспирације у вези Валоне, коју су Британија и Француска одбиле да предају Италији после Првог светског рата. Овде не можемо да се не запитамо дали би Британија и Француска дозволие стварање увећане Србије која је предвиђена по Лондонском уговору, када су одбиле да Италији препусте једну албанску луку.
Оно што је за проалбанску јавност у Брозовој Југославији било најиритантније у Андрићевом елаборату, налази се на самом крају. Овде ћемо цитирати Андрићев предлог у вези територијалних накнада после евентуалне поделе Албаније са Италијом:

Прочитајте још:  Средњи син кнеза Лазара ког су Срби заборавили: Због свађе са братом избрисан из памћења и историје

„Pri proceni celog ovoga pitanja treba imati u vidu da na svaki način moramo gledati da izbegnemo bilo otvoren bilo prikriven sukob sa Italijom. Isto tako treba izbeći i to da Italija sama okupira celu Arbaniju i da nas ugrozi na vrlo osetljivim mestima, prema Boki Kotorskoj i prema Kosovu (…) Maksimum koji smo u svoje vreme tražili jeste granica koja bi išla dolinom reke Mata i Crnog Drima i koja bi nam dala strategijsko osiguranje Crne Gore i Kosova. Morali bi isto tako osigurati i kotline Ohridskog i Prespanskog jezera, priključujući Pogradec i slovenska sela oko Golog Brda, kao i ona između Prespe i Korče. Uzimanje Skadra moglo bi u tom slučaju biti od velike moralne i ekonomske važnosti. То bi nam omogućilo izvođenje velikih hidrotehničkih radova i dobijanje plodnog zemljišta za ishranu Crne Gore (…) Podelom Albanije nestalo bi privlačnog centra za arbanašku manjinu na Kosovu, koja bi se u novoj situaciji lakše asimilovala. Mi bi eventualno dobili još 200 – 300.000 Arbanasa, ali oni su većinom katolici čiji odnos sa Arbanasima muslimanima nikad nije bio dobar. Pitanje iseljavanja Arbanasa muslimana u Tursku takođe bi se izvelo pod novim okolnostima, jer ne bi bilo nikakve jače akcije da se to sprečava.“ (Krizman 1977: str. 89).

аyтор: Душан Јевтић / Васељенска

[table id=1 /]



БОНУС ВИДЕО:

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *