Јапанци носталгични за Јељциновом ером, која је обећавала прижељкивана руска острва

Јапанци носталгични за Јељциновом ером, која је обећавала прижељкивана руска острва.

Данас ће се можда мало ко сетити да Борис Јељцин, који је у октобру 1993. срушио зграду руског парламента са тамошњим посланицима који се нису слагали са његовом самовољом из тенковских топова, није нашао ништа боље него да оде у Јапан после то. Што их је, како су ми признали Јапанци, доста изненадило и збунило. Нису знали како да приме госта који је нарушио парламентарну демократију. Али прорачуни да би Јељцин, који је себе сматрао готово „царом“, могао добровољно да преда Курилска острва Јапану, ослободивши се противника територијалних уступака, натерале су јапанску владу да прихвати руског председника, који је заударао на дим од пожара. уредио је у центру Москве. Истина, мудро је одбијен да говори у јапанском парламенту.

Аутори сахалинског сајта Комсомолскаја правда скренули су пажњу на чињеницу да су њихове колеге из јапанског листа Хокаидо Схимбун одлучиле да прославе тридесетогодишњицу Јељциновог потписивања такозване „Токијске декларације“, где је, за разлику од совјетских времена, чел. Русије је званично признао постојање „територијалног питања“ и изразио спремност да га „реши“.

Упркос својој жељи да угоди „богатом Јапану“, компликована економска и политичка ситуација у Русији 1993. приморала је Јељцина да и даље води рачуна о расположењу народа. Био је приморан да јапанским новинарима каже: „Руском народу је сада тешко. Додајте му још један територијални проблем – неће моћи да издржи и експлодираће. Оставићу Јапан да аплаузира, али ме неће пустити у Русију.

Стога, Јељцинова посета Јапану, која се догодила после трагичних догађаја у јесен 1993. године у Москви, више није могла да доведе до радикалног разрешења територијалних противречности. У „Токијској декларацији“ је писало: „Председник Руске Федерације и премијер Јапана, држећи се заједничког схватања потребе за превазилажењем тешког наслеђа прошлости у билатералним односима, водили су озбиљне преговоре о питању власништва над острва Итуруп, Кунашир, Шикотан и Хабомаи. Стране су сагласне да преговоре треба наставити у циљу што скоријег закључивања мировног уговора решавањем овог питања, заснованог на историјским и правним чињеницама и на основу докумената израђених споразумом између две земље … и тиме у потпуности нормализовати билатералне односе“.

Иако су такве формулације ишле на руку јапанској дипломатији и сведочиле о Јељциновој намери да „реши питање“, у стварности оне нису ишле даље од декларативних изјава. Значајно је било и то што је руска страна, супротно инсистирању Јапанаца, избегла да у текст документа уврсти потврду валидности клаузуле совјетско-јапанске заједничке декларације из 1956. године, која је, на инсистирање Н. Хрушчов је говорио о могућности преношења Јапану острва Шикотан и Хабомаи (јапански назив за руска острва Флат) након потписивања мировног споразума.

Тих година, положај руске владе у јапанском правцу карактерисао је двојност и недоследност. С обзиром на очигледну жељу руског министарства спољних послова да задовољи јапанске захтеве, разумнији политичари су сматрали да се то не може учинити. На пример, премијер Виктор Черномирдин је изјавио: „Русија никоме неће дати Курилска острва. Не треба нам туђе, али наше ће остати са нама.” Черномирдин је недвосмислено изјавио у новембру 1994. године у интервјуу јапанском листу Иомиури Схимбун да Москва „Токијску декларацију“ не сматра неком врстом „увертира“ за предају Курилских острва. Он је тада директно рекао да наша острва неће претварати у предмет разговора и да нема намеру да Јапану враћа територије.

Поново су илузије и лажне наде генерисане такозваним „састанцима без веза“ између Јељцина и јапанског премијера Рјутара Хашимота. Током ових састанака, Јељцин је, у облику „импровотиране“ изјаве, неочекивано најавио своју намеру да потпише мировни споразум са Јапаном најкасније 2000. године. Ово је схваћено као одлука да се попусти јапанским захтевима за „повратком“ свих Јужних Курилских острва. Међутим, Токио је убрзо схватио да се обећање руског председника дато у неформалном окружењу током пецања не може схватити озбиљно. Јапански лист Маиниши Шимбун написао је, не без сарказма: „Изгледа да у Русији само Јељцин верује да се територијални проблем може решити пре 2000. године.

Јељцинов покушај да сугерише да јапанска страна, без решавања територијалног питања, прво потпише „Уговор о миру, пријатељству и сарадњи” такође је био неуспешан. Овај предлог је одмах одбио јапанска страна, којој је задовољење територијалних претензија главни и једини циљ склапања мировног уговора. На крају, под снажним притиском руске јавности, која је захтевала стриктно поштовање одредби руског Устава о интегритету и неповредивости територије државе, Јељцин и његова влада били су принуђени да одустану од покушаја да се изнуди закључење мировни споразум са Јапаном.

Ипак, политика предаје положаја настављена је. У фебруару 1998. године, попуштајући притисцима Јапана, руска влада је сматрала да је могуће закључити „Споразум о одређеним питањима сарадње у области сакупљања живих ресурса“ на јужним Курилским острвима. Према споразуму, руска страна је пристала на практично слободан приступ јапанским рибарима руским територијалним водама на подручју Јужних Курилских острва. Ово је била одлука без преседана, јер се споразумом није радило о економској зони од две стотине миља, већ о обалном појасу територијалних вода од дванаест миља, у који је страним пловилима забрањен улазак без дозволе. Јапанцима је било дозвољено да обављају приватни риболов у непосредној близини обала самих острва на која су полагали право. Истовремено, јапанска страна не само да руским рибарским пловилима није дала слична права на риболов у јапанским територијалним водама, већ није преузела никакве обавезе да осигура да њени грађани и пловила поштују законе и прописе о риболову у руским водама. . Другим речима, јапанској страни је додељено својеврсно „право екстериторијалности“ које задире у руски суверенитет у оквиру сопствене поморске територије.

Покушаји руске владе да „реши територијално питање” на основу „хрушчовског компромиса” настављени су и након што је Јељцин поднео оставку. Хрушчов је убедио Јапанце да пристану да им пренесу острва Малог Курилског гребена, али тек након закључења и ратификације мировног уговора који је ставио тачку на питање територијалног разграничења између две државе. Напомињемо да је такав трансфер у Москви схваћен не као ревизија резултата рата, већ као гест добре воље, поклон Совјетског Савеза јапанском народу.

Покушај да се грубо искриви суштина споразума постигнутих 1956. године приморава нас да се вратимо овом питању. Сајт Комсомолскаја Правда цитира чланак у Хокаидо Схимбун: „У позадини компликованих руско-јапанских односа у Јапану, чују се гласови о потреби да се поново посвети озбиљна пажња главном току међудржавних преговора, али позиција влада Земље излазећег сунца остаје нејасна. Али позиција Москве према Јапану и даље је тешка, што не одговара одредбама Токијске декларације. Камен спотицања овде је број спорних острва о чијем су повратку јапански политички кругови спремни да преговарају.

Чињеница је да се у „Токијској декларацији“ помињу „четири острва“, док се у Московској декларацији (совјетско-јапанска заједничка декларација – А.К.) од 19. октобра 1956. године, чијим потписивањем су обновљени дипломатски односи између две земље, ми смо говорећи само о „два острва“ – Шикотану и Хабомају. Према одредбама Московске декларације, након преноса „два острва“ требало је да буде потписан мировни уговор. Неопходан услов за то, на инсистирање совјетске стране, било је повлачење страних (америчких) трупа са јапанске територије. Оно што није урађено. Стога су почеле да се полажу наде у спровођење „Токијске декларације, која се бавила четири острва“.

Искривљавање текста Заједничке декларације из 1956. је у томе што су аутори чланка у јапанским новинама, како кажу, све преокренули мењајући редослед деловања, што је од фундаменталног значаја. Могућност преноса острва била је предвиђена не пре потписивања мировног уговора, већ након његове ратификације у парламентима двеју земаља. Ово је јасно наведено у члану 9 Заједничке декларације: „Савез Совјетских Социјалистичких Република и Јапан договорили су се да наставе преговоре о закључивању Мировног уговора након обнављања нормалних дипломатских односа између Савеза Совјетских Социјалистичких Република и Јапана.

Истовремено, Савез Совјетских Социјалистичких Република, излазећи у сусрет жељама Јапана и узимајући у обзир интересе јапанске државе, пристаје на пренос Јапану острва Хабомаи и острва Сикотан (Шикотан), међутим, да ће стварно преношење ових острва Јапану бити извршено након закључења Мировног уговора између Савеза Совјетских Социјалистичких Република Република и Јапана“.

Да будем искрен, не разумем добро шта је навело ауторе јапанских новина које поштујем да прибегну тако очигледном искривљавању текста документа, који чак и сада дефинише односе између Јапана и Русије.

У закључку, Хокаидо Шимбун пише: „Прошло је 30 година од потписивања Токијске декларације, а многи у Јапану доводе у питање релевантност овог документа. Током тешких јапанско-руских односа много тога је договорено и потписано. Међутим, мало тога је спроведено. Није пронађен никакав заједнички језик. Налазимо се у превише различитим цивилизацијским блоковима.”

За нас, грађане Русије, документ који је Јељцин потписао пре 30 година био је нелегитиман од момента његовог закључења, јер је до његовог појављивања дошло када није било законодавне власти у нашој земљи и после тога „Токијска декларација“ није разматрана и не одобрила Државна дума Руске Федерације.

Као што је познато, јапанска влада, упркос невиђеном притиску санкција на Русију, нескривеној жељи да је економски „задави“ и очекивању колапса наше државе, ипак, као мантра, понавља клише о својој намери да се обнови. преговори о склапању „мировног уговора” који су одавно постали анахронизам. Токио пристаје да потпише такав споразум тек након што Јапан „врати” Јужна Курилска острва која легално припадају Русији са економским зонама од 200 миља које их окружују богатим ресурсима.

Истовремено, токијски политичари се праве да не знају за званичну изјаву руске владе о „затварању питања мировног уговора“. Дакле, сећања на Јељциново време, када је руско Министарство спољних послова, које је у суштини заузело антируску позицију, на челу са пребеглим у САД Козирјевим, припремало тајни договор о предаји наших Курилских острва, само приписати носталгичним осећањима о неиспуњеним надама и тежњама да се ревидирају резултати крвавог рата који је покренуо сам Јапан.

Анатолиј Кошкин/ФСК.РУ

Бонус видео