Јавна предузећа 2019. направила губитке од 155 милиона евра

Ако се неко пита зашто су јавна предузећа стална и никад завршена тема аранжмана са Међународним монетарни фондом (ММФ), па и новог најављеног за лето, довољно је да погледа резултате њиховог пословања. У 2019. Години, што је последњи податак, 22 јавна предузећа (ЈП22) направила су губитак од 155,7 милиона евра, јер им је добит била 105,1 милиона евра, а губитак 260,8 милиона евра.

Да ли због пандемије тек ови подаци као да су прошли испод радара јавности. Истини за вољу, Фискални савет је у ово доба прошле године упозорио на губитке ЕПС-а од 49,2 милиона евра, али су готово незапажено прошли губици „Путева Србије“ од чак 143,3 милиона евра што их и чини највећим губиташем јавних предузећа.

О резултатима пословања републичких инфраструктурних предузећа опсежно истраживање урадили су Едвард Јакопин и Наташа Чокорило за публикацију Макроекономске анализе и трендови (МАТ). Нјихова анализа показује да су ЈП-22 у периоду 2015-2019. прешла пут од добиташа до губиташа. Петогодишњи биланс показује да је нето добит ЈП-22 смањена за 40 одсто, за 160 милиона евра, а да су се нето губици повећали за 50 одсто, за 86 милиона евра.

Групацији губиташа железничких предузећа, „Путева Србије“ и „Ресавици“ у 2018. и 2019. придружила су се и енергетска предузећа. Поред тога, приметан је пад нето финансијског резултата код „Телекома Србија“ за 4,4 пута са 91,9 миллиона евра у 2018. на 21 милиона евра у 2019, затим у „Србијагасу“, „Пошти Србије“ и „Електромрежи“.

Након две деценије транзиције и бројних спроведених реформских задатака јавни сектор у Србији је и даље предимензиониран. Мада је укупан број запослених у ЈП-22 смањен за 8.603 радника у периоду 2015-2019., сваки 14-ти радник у привреди Србије је запослен у великим инфраструктурним јавним предузећима. Сваки десети динар губитака у привреди Србије направила су ЈП-22.

У циљу сагледавања ефеката корпоративног управљања државних и јавних предузећа ММФ је 2019. спровео обимно истраживање у транзиционим државама Централне, Источне и Југоисточне Европе, а резултати спроведеног истраживања сврставају Србију у групу држава са неефикасним управљањем државним предузећима, нарочито у области фискалних веза између државних предузећа и Владе. Европска комисија је у свом редовном годишњем Извештају о напретку Србије за 2020. констатовала да су и поред извесног напретка, структурне реформе јавне управе и државних предузећа су споро напредовале.

Нереформисан, компликован и нетранспарентан систем зарада у јавном сектору допринео је продубљавању јаза у односу на приватни сектор. Нето зараде у ЈП-22 биле су просечно веће за 26 одсто од зарада у приватном сектору у 2019. Екстремни распони износе скоро 3:1, а највише просечне зараде у „Телекому“ и „Коридорима Србије“ износиле су 1.030 евра и 1.075 евра, а у „Пошти“ 378 евра. Јаз између јавних и приватних предузећа у уделу трошкова запослених у пословном приходу тешко је објаснити само образовном структуром и другим нивоима вештина у пословању.

Динамичан модел привредног раста заснован на инвестицијама фактички је започет завршетком фискалне конолидације 2017. Инвестиције у основна средства ЈП-22 у 2019. износиле су 1,9 милијарди евра, што је 22,1 одсто инвестиција укупно у привреди. Највише је у 2019. инвестирао „Телеком“ 453,9 милиона евра и ЕПС 405,7 милиона евра, док су највеће годишње стопе раста 2015-2019. имали „Србијагас“ (25,3 одсто), „Телеком“ (23,7 одсто) и „Инфраструктура железнице“ (24,2 одсто).

Нето дуг највише оптерећује пословање ЕПС-а, а ради се о 866 милиона евра, „Телеком Србије“ дугује 1,2 милијарду евра, „Путеви Србије“ милијарду евра и „Железнице Србије“ 550 милиона ева.

Мада је тржишна конкуренција утицала на иницијална побољшања у управљању јавним предузећима, њихово пословање и даље представља значајан буџетски ризик. Имају доминантно учешће у енергетском и саобраћајном сектору чиме утичу на пословање целокупне привреде. Спровођењем свеобухватног концепта консолидације ЈП-22 (реструктурирање, приватизација, економскофинансијска и инвестициона консолидација) држава би се ослободила двоструке улоге власника и регулатора и исцрпљујућег балансирања бројних и често међусобно супростављених циљева при управљању овим предузећима – од стварања услова за њихово ефикасно пословање, вођење инвестиционе политике у функцији њихове дугорочне одрживости, утврђивање тарифа компатибилних са дугорочним пословањем до вођења социјалне политике запослених и заштите потрошача од могуће злоупотребе монополског положаја, наводе аутори Едвард Јакопин и Наташа Чокорило.

[table id=1 /]

Јована Рабреновић / Политика

BONUS VIDEO: