КАРАЂОРЂЕ ЈЕ БИО ОДРАЗ ВРЕМЕНА У КОМЕ ЈЕ ЖИВЕО: Већина Карађорђевих војвода су убијали и више и неразборитије од њега

КАРАЂОРЂЕ ЈЕ БИО ОДРАЗ ВРЕМЕНА У КОМЕ ЈЕ ЖИВЕО

У размишљању о историји, Јакоб Буркарт је навео неколико предуслова који су неопходни да велики човек изникне у политици. На првом месту је жеља да буде први и да буде велик. То је, дакле, једна врста болести, јер је свака кафана пуна непризнатих генија.

Од осталих услова, познавање људи и њиховог карактера, интуиција и предвиђање онога што је невидљиво иза зида, препознавања циљева којима тежи историја да би је водио, Карађорђу је недостајала једино способност говорења. Био је претерано ћутљив, што је надокнађивао унутрашњом разборитошћу и изузетном способношћу разумевања збивања око себе. Свака величина почиње од разумевања како ће се догађање завршити. Склоност да без устручавања употреби насиље и да сам узме закон у своје руке, више је била слика доба у коме је живео него његова сопствена. Друга је лоша црта коју није заобишао нико ко је мрчио пера о његовом животопису, склоност да убија. И то је више слика доба у коме је живео, јер већина његових војвода су убијали и више и неразборитије од њега.

Одговорност за његову смрт 1817, један енциклопедијски пример злочина првог реда, изазивала је потребу да се жалост поколења за њим умањи наглашавањем његове одговорности за губитак живота његовог оца и брата. У првом случају није сигурно да ли је дигао руку на оца или очуха. У другом случају је посреди дрскост без премца и објашњења, да брат не цени животно скапавање старијег брата да уведе неки ред у разуларено и морално неодговорно оријентално друштво. Мора да је Карађорђево име у народу било шире распрострањено него би се смело закључити. Десетак дана по избијању побуне у Острови је забележено: „Господара Ђорђија хтеше Турци жива уватити, али га милостиви Бог умудри, отбеже у шуму. Па повика народу: чујете ли народу велико и мало. Турци наше сестре и снаје осрамотише и хоћеју сад нас да секу. Устаните сви брацки и са слогом у име свете Тројице да се от некрштеног народа отбранимо и таково по његовим заповести сви сложно устали“.

ВЕЋ САМА чињеница да је остало нејасно колико је људи учествовало на скупу у Орашцу који је бирао „главу и старешину“, показује да је било у њој више неуједињених групица.

Највиши број је 580, а на броју их је написано 63. Трговца Теодосија Марићевића, кога су се касније кад су прве олује прошле, сећали по разборитости и одмереном понашању према сарадницима, Карађорђе је сам убио. Не изгледа да је то било могуће без неког ширег неслагања међу групама. Тренутак је захтевао храброг, јаког човека коме брига за сопствену кожу није на првом месту у животу. Не треба никоме праштати грехе које је чинио у својој прошлости, али не сме се један случај увеличавати, смањивањем греха његових савременика. Сигурно је да је у 23 године европских наполеоновских ратова сваки генерал дивизије, без обзира на то коју је војску водио, на души носио већи број жртава него Карађорђе. Тај се занат, као и занат државника, врши применом Макијавелијеве филозофије да се морају употребљавати методи и лисице и лава. Сви државници убијају – посредно више него да се то бележи у списак.

Од почетка се показало да је Карађорђе способнији за организовање вели- ке народне побуне, него што су му то околности и спремност народа дозвољавали. Он успешно примењује оружане обрачуне и спремност на преговоре. И једно и друго се догодило 24. фебруара 1804. у селу Дрлупи, где се покушај преговора претвара у битку. У свим тим малим преговорима увек доминира захтев да се обнови аутономија, укину дахије и да Аустрија гарантује споразум. Основа војне организације је била самоуправна нахија. Најпре их је по традицији било 12, па 21. У систему дизања на војну службу, мешају се правила наслеђена од краља Милутина из XIV века, до народног обичаја да велика задружна породица одређује задужења свих укућана, одлуком најстаријег. Вероватно су из искуства аустријских „Freikorps”, герилског рата 1791, преузели систем снабдевања. Поред оке хлеба, војник добија месо и делимично ракију. Неке јединице се праве по систему скупљања добровољаца у аустријску и руску армију у ранијем рату. Једна је јединица на Дрини називана „голим синовима“, по поштапалици старешине да тако ословљава потчињене. До средине маја 1804. Карађорђе је створио војску од 16.000 људи. Остаће правило да је мобилизација у Србији увек давала бројнију армију, према броју становника, него у европским земљама тога доба. Разлог је у томе што је мушко становништво углавном запослено чувањем стоке, а не пољопривредом, што је била обавеза више женске него мушке стране у задрузи.

ОДЛУКЕ народне скупштине, којима ће се увек у часовима потребе и криза приступати, у Остружници почетком маја 1804. у девет тачака, биле су од изузетног значаја. На првом месту због тога што је то била прва велика народна скупштина. Главна је одлука да се по Србији успоставља нова власт (судови). У томе је било више жеља, него знања како да се то спроведе у живот. Традиција самоуправне кнежине је увек налазила излаз. Одлучено је да се шаље делегација у Русију, што значи да их пре тога није било. Почиње опседање Београда. Митрополит Стратимировић је у поруци руском цару саветовао да се приступи формирању „Славеносрпске Краљевине“. Средњовековни српски грб, у већој употреби у претходним политичким покретима војвођанских Срба од његовог легализовања 1776, све се више узима као општи симбол буне.

На подједнак начин су и Турци, својим страхом да су дахије бесмисленим покољем виђенијих људи, измамиле дух из боце и да се он лако неће вратити, придоносили да захтеви устаника показују успех. Српској науци је остала непозната наредба Ебу Бекир-паше из Ниша да се Србима прискаче у помоћ, што ће и султан одмах подржати. По одлукама народне скупштине у Остружници, вођство устанка је 10. маја 1804. водило преговоре са представницима дахија о смирењу. Преговори су били плод султанове наредбе да се помогне Србима.

СРБИ нису захтевали само обнову аутономије од 1793, него су ишли и даље. Пристали су да турском везиру у Београду обезбеђују стражу од 500 људи, да се нахијски кнезови бирају, а главни кнез („chief prince”) да доноси годишње порезе и предаје их. Преговори нису успели, ако би се тако смело закључити, с обзиром на то да је то био први сусрет са једним трећим посредником. Иако Аустрија није пристала на Карађорђев захтев да их аустријска влада стави под заштиту, сама чињеница да они о томе преговарају са једном страном владом морала би се сматрати великим моралним успехом. Иако нису успели да отворе двери светске политике, сам покушај да то ураде је вредан пажње.

Највећи успех српске револуције у тој почетној фази је био пристанак Ебу Бекир-паше да им чини велике уступке. Он је до 1802. успео да сломи јањичарски отпор у Босни и да на тај начин ту, тада најнасељенију турску балканску покрајину, спасе од социјалне побуне хришћанског становништва. До устанка је било дошло у средњој Босни, по обручу српских села око Сарајева, средином маја 1804, као и у источној Босни и око Никшића. Око Сарајева се буне села Бутмир, Хаџићи, Раковица, Кулијаш, Дрозгометва, Пазарић, Сканска, Вогошћа, Нахорево, Црна Ријека. Говори се о ширењу буне на Пале и Трново.

ОСЛОБАЂАЊЕ ОД ТУРЦИЗАМА

КАРАЂОРЂЕВИ биографи су од почетка истицали неке личне слабости, које су преувеличане. На првом месту неписменост. То није нетачно, сем у чињеници да државник сам не пише своја писма. Он их потписује. Његова кореспонденција је извор за историју српског језика – говор је ослобођен турцизама, којих је у српском језику било једна петина. Близу шест хиљада речи, на тридесет хиљада у речнику стандардног говора онога доба.

Академик Милорад Екмеџић / Новости