Лукавством против зулума, ноћу померали границу

Лукавством против зулума, ноћу померали границу.

У Старом Влаху још памте и приповедају о борби предака у 19. веку под отоманском влашћу. Поп се заклињао на српској земљи, а кућа градила у одсуству аге. Међе и карауле поделиле исти народ.

У време  цртања и утврђивања границе у Старом Влаху између Кнежевине Србије и Отоманске царевине, 1833/34. године,   народ је ноћу премицао камене белеге  према југу и Увцу не би ли им куће и имања припали Србији. Турци су у више наврата протестовали код књаза Милоша и окриве попа да је подстрекивао народ, а и сам учествовао. Он се бранио, а кад затражише да се закуне на Библији, пристаде и рече:

– Ништа није померано…!!! Кунем се да стојим на српској земљи…!

Предање каже да је поп у опанке ставио земљу са српске стране и обуо их. Кад су касније открили да их је надмудрио, Турци га за казну набију на колац, а то место се и данас спомиње као Попов колац, уз путоказ на Златиборској магистрали, недалеко од Јокине ћуприје.

Карантин – граничног прелаза на Јавору до ослобођења 1912. године

У народном памћењу и данас одјекују речи које је забележио историчар др Стеван Игњић у књизи „Рујански сердар Јован Мићић“. У време доласка прве међународне комисије за разграничење, зловољни Турци тражили су да граница  иде висовима Златибора, а сердар Мићић, тврдио је да се у доба Карађорђеве Србије налазила на Увцу. Претило је, како пише Игњић, да дође до окршаја међу окопљенима са обе стране, сердар Мићић је  изгубио стрпљење, па набусито и помало инаџијски подвикнуо куда ће ићи граница: „Или до Увца, или до мојега…!“

Аскери – Срби служили у турској војсци

Иако је Карађорђе 1809. године ослободио Стари Влах, већи део области остао је под туђинском управом иза караула и границе која је била кост у грлу народа, све до ослобођења 1912. године. Готово читав век трпео се зулум, чекао нестанак аговања и беговања. На домаку слободе, а у ропству, народ је бежао преко Јавора и Златибора или прибирао снагу да се издржи што се издржати мора. У борби за голи живот прибегавало се лукавству, довијању, превари…Окретни и разборити Старовлашани бранили су се и животном ведрином и љутом травом на љуту рану…

Задруга Вуловића у Равној Гори преко старе границе

Док је нововарошки ага Грца био “на Ћаби“, чипчија Иван Василић из Смудинога, недалкеко од ушћа Тисовице у Увац, подигне кућу брвнару и прву у крају укрови шиндром.

– Како имаде смисла да правиш ‘вол’ку кућу на турској земљи? – запита га ага при првом сусрету по повратку са хаџилука.

– Знаш, ага, кад дођем код тебе, а оно све серџаде, серџаде… Мене срамота, немаш ђе да ми дођеш…?

Двојица Кладничана, по казивању сјеничког историчара Салиха Селимовића, ужелела се хељдовног качамака, а нису имали ни кајмака. Под окриљем ноћи пређу границу и из колибе угледног домаћина понесу качицу мрса и пун џак. У зору избуде жене да на огњишту приставе воду за качамак, кад једна бану у собу:

– Па шта сте оно донели, јадови једни…?! У џаку пепео…?

– А, подвалише нам Власи…!

Превара на граници  

На сточном јаворском вашару, недалеко од царинарнице „на старој граници“, Миладин Варагић, звани Врдолама, из Сеништа, продао коња трговцу са Понорца. Кад избројаше паре – заплака се.

– Што плачеш, шта би? – запита га купац.

– Е, дај ми, мину ме жеља – да га протркам око вашара…

Појаха он у седлу мањи, па већи круг и у пуном касу утече преко границе на српску страну.

Ноћни чувар – комита

Стасити сељак Јанко Вуловић из Равне Горе, с моравичке стране Јавора, пријави се у најам, да ноћу чува торове сјеничког аге.

– А, а, немој неко да прилази и шта дира…!!! Играће се главом, овде је Јанко Вуловић…!!!

Био је то уговорени знак комитама да иза поноћи повјесма коноље, натопљена лојем, баце пред псе да, кад загризу – не могу лајати…Преко границе су са стоком умакли пре зоре…

Златар.инфо

Бонус видео