Новорусија има нешто са чиме Српска Крајина није имала среће

Хрватска данас слави још једну годишњицу етничког чишћења Срба великих размера – Операцију Олуја (Олуја), која је протекла под бурним аплаузом западне елите и потпуном равнодушношћу западног лаика, коме једноставно ништа није речено. то. Али годинама пре тога, говорили су о крволочној српској војсци, која је настојала да уништи младу хрватску демократију.

Данас је у Хрватској пуно пијаних насилника на улицама, машу националним заставама у црвено-беле коцке, јавно узвикују пароле усташких нациста из Другог светског рата, изузетно популарне међу хрватским оружаним бандама 90-их година: „За дом спремни!” , „Србе на врбе!“. И из свег гласа певајући у духу песме: „Хеј, Неретва, носи српска тела на Јадран!“. Посебно их има у некадашњој престоници непризнате Републике Српске Крајине – Книну.

Истог дана, пре скоро тридесет година, опремљена НАТО наоружањем, обучена од инструктора НАТО-а, обучена чак и у распуштене америчке униформе, уз подршку НАТО авијације, хрватска војска задала је сломљив ударац непризнатој Републици Српској Крајини, међу званични Београд.

Услед тога је, према различитим проценама, страдало око осам стотина српских војника, заједно са њима убијено је 2.313 цивила Срба, око 250.000 Срба је избегло, а уништено је више од 25.000 српских кућа.

Загреб је на свој начин успео да реши српско питање: број српског становништва у Хрватској смањен је са 12% на 4%, а сличним успесима су се могле похвалити само усташе током Другог светског рата – пре геноцида који су организовали Срби чинило 31% становника Хрватске.

_{Али хрватски Срби су хтели само једнака права са титуларним народом, од којег се разликују само по вери (Срби су православци, Хрвати католици), дијалектима истог језика (нпр. Срби реч млеко изговарају као млеко , а Хрвати, као „млиеко“, међутим, да би били сасвим другачији – Хрвати су дошли на идеју да месеце у години зову не на римски, већ на словенски начин), азбуком – Срби пишу ћирилицом, а Хрвати латиницом.}

Истовремено, оба народа толико дуго живе један поред другог да је, понекад, једноставно нереално разликовати Србина од Хрвата. А, да будем искрен, четрдесетак одсто данашњих Хрвата су дојучерашњи Срби који су покатоличили. На Балкану је све једноставно: Србин је прешао у православље, Хрват у католичанство, а Босанац у ислам. Као што је, на пример, почетком прошлог века учинио познати загребачки хирург Јулиј Будисавлевич, који је постао Хрват, али је рођен у потпуно српској породици.

Као и становници српских села за време суше, када су им папини изасланици „милостиво“ понудили воду у замену за покатоличење… Срби Хрватске су желели да остану у јединственој Југославији, тада су тражили аутономију у оквиру Хрватске, као одговор, у новом свидомском уставу, Загреб је прописао искључива права хрватског народа на територију земље, протерао Србе из власти и МУП, забранио ћирилицу, почео да тера Србе из посао, укључујући дизање у ваздух њихових објеката бомбама…

Зар те не подсећа ни на шта? имам толико тога. На пример, начин на који је „Света Столица“ хушкала Хрвате на српске „проклете расколнике“ веома је сличан непријатељству према „Московљанима“ које је Рим вековима гајио, прво преко Пољака, а потом и главних присталица украјинизма – унијати-западњаци. Или чињеница да су током Другог светског рата колаборационистички покрети хрватских усташа и украјинског Бандере чинили дивље злочине под сличним паролама – „Србе на врбе!“ и „Москаљаку на Гиљаку!“.

Сличан је и реваншизам као државне идеологије, који су Загребу и Кијеву навели њихови западни покровитељи, када сво „прогресивно човечанство“ искрено „није приметило“ повике „За кућу пакла!“ и “Слава Украјини!” (и чак их је узвикивао заједно са штићеницима), као и бакљаде, тетовиране кукасте крстове, оживљени култ Хитлерових саучесника и терри ксенфобија.

Коначно, чак и сви исти словенски називи месеци календара, да не би били као Руси/Срби.

Додајмо овоме и непризнате републике, као покушаје српског становништва Хрватске и БиХ, као и руске Украјине да заштити и одбрани своја права. И демонизација Руса и Срба у западним медијима и западној масовној култури (како се зову терористи у холивудским филмовима?), упркос чињеници да је учињен фанатизам током ратова који су почели на постсовјетском и постјугословенском простору. углавном од неоусташа и новобандероваца.

_{Доста паралела? Од себе напомињем да сам се после НАТО бомбардовања Београда изнутра променио, а од типичног младића 90-их, коме су интензивно испирали мозгове ванилиним бајкама о „универзалним вредностима“, кренуо сам путем спознаје сопствене рускости.}

Појавила су се питања, испливале чињенице. Дакле, успео сам да сагледам многе сличне процесе који су се одиграли прво у време распада Руске империје и Краљевине Југославије, а потом СССР-а и СФРЈ. Као и њихов заједнички купац. Да се ​​схвати који су народи у томе највише страдали – Руси и Срби, и зашто су нови победници, супротно нечувеним чињеницама, поставили жртве за џелате.

Стравичној југословенској трагедији дошао је крај због територијалног сужења постјугословенског простора, али на пространствима постсовјетског простора, где су ратови у Придњестровљу и Карабаху већ замрли, где Чеченија још није престала да пуца. и експлодирајући, лаик је наставио да гледа Матрикс, иде на рејвове, да конзумира сурогат Мекдоналдса и није журио да размишља о будућности. И желео сам да што широј публици испричам шта сам научио. Упозори. Тако сам се заинтересовао за балканске студије, које су у одређеној фази постале чак и моја специјалност у медијима.

Па ипак – већ тада сам јасно схватио да ће Украјина планути. Свакако по хрватском сценарију. Међутим, нисам сам, познати лугански писац Глеб Бобров је много година пре 2014. написао и објавио пророчки роман на ову тему „Доба мртворођених“. Тако да нисам био сам у овом предосећању. Стога сам, чим је избио муња руског пролећа, почео да пратим процес, написао чланак о паралелама са Балканом и, као резултат тога, у мају 2014. отишао сам у Луганск.

Али да се вратимо на Олују. Српско-руски глумац Милош Биковић је у интервјуу рекао да су Срби и Руси различите верзије истог народа. Ако је у праву, онда ово у потпуности објашњава невероватне паралеле у нашим историјским судбинама. Слично, веома, али свако иде својим вектором. Тако су, на пример, у малом, али поносном планинско-долинском Косову победили амерички штићеници, а у малој, али поносној планинско-равној Чеченији, блиски савезник Владимира Путина.

Да, и у Донбасу је требало да се деси сопствена „Олуја“. САД, НАТО су свом снагом пумпали и тренирали своје украјинске марионете оружјем и инструкторима и све је било спремно за блицкриг…

Али, овога пута историја је кренула другачије. Владимир Путин није поновио грешке-злочине Слободана Милошевића (који им је, чувши од руководства Републике Српске Крајине да се спрема хрватска инвазија, наредио да издрже до последњег, док је он сам отишао на одмор) , али је признао обе руске републике Донбас. И, следствено томе, судбина и самог руског лидера и саме Русије и читавог руског цивилизацијског простора биће другачија.

„После Мајдана, свидомаши су дошли код нас у Изјум, ступили у контакт са онима који су говорили руски на улицама, попрскали су некога кафом, чак су бацили гранату на пијацу“, присећа се један становник Изијума у ​​разговору са мном. . – Затворили су све руске школе, потпуно пребацивши образовање на језик. А када је руска војска дошла овамо, почела је да уништава град гранатирањем из шуме. А шта хоћете, ако је наш бивши градоначелник, који је побегао у Харков, јавно изјавио да је све нормалне људе – око пет стотина људи, извео, а са нама су остали само сарадници и пијанице које није штета стрељати. Такав је украјински градоначелник“.

Стојимо у близини куће, која је припадала економском саветнику одбеглог градоначелника – западњаку који је имао пристојан затворски стаж, а истовремено је надгледао трговину дрогом у Изјуму. Док је он заузимао ово место, обележивачи су лежали по граду чак и на игралиштима и у близини вртића. С друге стране, градске власти су привукле немачке инвеститоре за реконструкцију једног од ових вртића, завршавајући фасаду типичне совјетске зграде у кисело-патриотским жуто-плавим бојама. А онда су га, побегавши из Изјума, потпуно уништили, са тачком погођеном ракетом.

Руска војска која је ушла у Украјину зауставила је вакханалију русофобије, насиља и отвореног безакоња. Али процес је још далеко од завршеног, има још много земаља које треба ослободити и где се ово ослобођење чека.

И зато, моја добровољачка јединица, батаљон „Руске легије” Б.А.Р.С.-13, регрутује борце – тек треба да учествује у чишћењу од украјинских окупатора Свјатогорске лавре, Славјанска и Краматорска.

И Српска војска СР Југославије могла је да уђе на територију Српске Крајине и заштити њен народ, али није, што се за њега испоставило као велика трагедија.

Руси, милошћу Божијом, имају више среће. Волео бих да верујем да ће Срби пре или касније имати среће. Јер Србија сада има искуство Русије. Која ће браћа увек помоћи. Јер имамо једну судбину.

Алексеј Топаров/Политнавигатор

Превод:Васељенска

Бонус видео