ОКУПАЦИЈА!

Бивали смо кроз историју пуно пута окупирани. Најдужа и најупечатљивија је била вишевековна турска окупација, а најсвежије у сећању су аустро-угарска, немачка и бугарска. Окупација је, као што знамо, заузимање и контролисање дела или целе територије земље од страних оружаних снага. Међутим, појам окупације у савременом смислу постао је доста флексибилан, тако да покрива и друге, суптилније видове контроле слабих земаља.

Ових дана се често у јавном дискурсу чује позив за проглашење окупације Косова и Метохије. Космет је, неспорно, још од `99 окупиран од иностраних оружаних снага. Али илузорно је очекивати да ће данас, ова и оваква власт и институције Србије званично признати окупацију дела своје територије, као што би било илузорно очекивање да лопов призна да је злочинац из користољубља. То помињем зато што и главни актери ове и овакве власти имају значајну материјалну и политичку корист од оваквог статуса КиМ. Космет је под „тврдом окупацијом“, под непријатељском чизмом, док је остатак Србије под „меком окупацијом“, под чизмом „капоа“ или „компрандора“ или „колаборациониста“, који за рачун страних налогодаваца газе по материјалној, културној, демографској, историјској, духовној и свакој другој егзистенцији својих суграђана.

Признајмо прво, сами пред собом: Србија више није држава! Државу карактерише суверена власт на целој територији и над целокупним становништвом, а сувереност је Србија изгубила, не само на Космету, већ и над законодавством, управљањем и правосуђем и у свом остатку. Не треба нарочито елаборирати о томе да се за свако административно питање, противно вољи огромне већине грађанства, а уз консултацију (читај: „уз наредбу“) амбасадора пар Западних земаља, доносе и брутално спроводе недемократске политичке одлуке. Такве одлуке, противне ставовима већинске Србије, деградирају њено грађанство на ниво обесправљене ниже расе, рушећи им последње остатке људског и колективног достојанства и чинећи је, de facto полуробовском радном снагом. Стога је правилније рећи да је данашња Србија, заправо, „државолика творевина“, колонија или протекторат, попут Порто Рика, чији „грађани“ немају сопствену политичку репрезентацију ни за који од ставова доминирајућих општедруштвених консензуса, ни у овдашњој администрацији (колонијалној управи), ни пред међународним институцијама.

Ропство, нпр. у САД у 19. веку (онда када је у Србији било Уставом забрањено) подразумевало је овакав статус робова: имају кров над главом, газда их храни и облачи, немају право да путују било куда, немају право на образовање, ни на здравствену заштиту, као ни било каква политичка права. Какав је статус просечног грађанина Србије данас? Има кров над главом, има нешто одеће и може да обезбеди скромну исхрану, нема пара да себе или децу универзитетски школује, нема пара да отпутује бар аутобусом ни до Суботице, нема пара да финансира било коју реалну здравствену заштиту уколико му она затреба, а политички има право само да приступи корпусу „капоа“, или „колаборациониста“, који бољи материјални статус за себе и своје ближње могу да обезбеде само газећи по остатку грађанства Србије. Је ли онда то, савремени, европски облик ропства? Или је у питању национални логор без ограде? Без ограде је зато што свако може да напусти Србију (што се на масовном нивоу и дешава) да би у било ком другом европском друштву опет био грађанин другог реда, за неку мање напету егзистенцијалну драму коју добија за узврат. Стога се и може рећи да је Србија колонијална територија у власништву, не једне, већ неколицине Западних држава, које располажу свим њеним природним и људским ресурсима и полажу апсолутна права на доношење свих политичких одлука, без обзира колико се њима противило локално становништво. Уколико се огромна већина становника Србије противи признавању косовске државности, уколико се противи укидању Републике Српске, уколико су листом против захлађења односа и увођења санкција Руској Федерацији, до лањског противљења наизглед безазленој ЛГБТ паради, а уколико противно вољи народа администрација све то на силу спроводи – о чијој се власти онда ради? О народној? – Понајмање!

Ради се о врхушки српске администрације која је састављена од глобалистичких марионета, „младих лидера“ који вуку корене из Светског економског форума, из локалних испостава Трилатералне комисије; ради се о „лидерима“ који своје друштвено-политичке позиције одржавају недемократском крађом избора, уценама, претњама и другим видовима репресије. Ради се о правим колаборационистима у савременом смислу. Стога и само питање доласка НАТО трупа на територију остатка Србије ће у једном тренутку (када се „жабе довољно скувају“) представљати само војно-безбедносну шминку фактичке геополитичке констелације Србије.

Западни свет, то је неспорно, није контролисан од свог грађанства. Западни свет контролисан је од стране глобалистичке клике оличене у чеоним људима глобалних финансијских центара моћи, од којих су неки познати и овдашњем ширем грађанству (нпр. разни Сороши, сениори и јуниори, као и припадници шире Ротшилд фамилије, попут Клауса Шваба, којима овдашњи „врховни командант“ редовно иде на подворење).

Формално-технички, егзекутиву глобалистичке моћи у свету спроводе државни и парадржавни органи САД, присутни кроз разне административне, законодавне и судске програме и пројекте којих су покровитељи америчке (не)владине организације. Стога се и мора признати да је амерички амбасадор у Београду, савремени de facto „паша београдски“.

Међутим, главни подизвођач глобалистичких пројеката за Србију је још једна земља која је вођена у потпуности од стране глобалиста – Немачка, са својим фондацијама за младе друштвене и политичке лидере, својом командом над главним привредним институцијама, попут Привредне коморе, као и над бројним привредним субјектима, али не треба прескочити помињање и вазда скривене, али у Србији свеприсутне немачке безбедносне службе БНД. Наведена служба држи под строгом командом све безбедносне институције у Србији, али махом преко самих српских држављана и стручњака германофилске провенијенције, који не само да кадрирају у наведеним службама Србије, већ представљају и својеврсну „сиву еминенцију“ у њима. Тај немачки утицај се огледа свакодневно у погледу кадрова који једини успевају да напредују, не само у српском безбедносном корпусу, већ и у националним институцијама за усмеравање привреде – напредују само они који течно говоре немачки, који су производи образовања и индоктринације у немачким образовним институцијама и који експлицитно штите немачке интересе на овом простору.
Мање утицајне силе из глобалистичког корпуса у Србији су Велика Британија (која је акценат бацила више на БиХ него на Србију), као и Француска, која у Србији добија своје место под сунцем у погледу привредног утицаја, комуникација и саобраћаја, као и у војно-техничком смислу. Не треба занемарити и регионални утицај који на привреду, политику, културу и медије, али и у безбедносно-обавештајном смислу шири Хрватска, нарочито у западној половини Војводине.

Око 93% субвенција Владе Србије за привреду су средства прикупљена од стране пореских обвезника Србије, а којима се тетоше стране фирме у Србији, охрабрујући их да отварају што више бедно плаћених радних места у понижавајућим условима рада. Буквално, грађани и привреда Србије сами плаћају сопствено економско, индивидуално и колективно поробљавање. Заузврат Србија, а понајмање њени грађани, не добијају ништа! Заправо, добијају само магловито обећање о уласку у ЕУ (без аналитичког разматрања о томе шта би биле реалне користи, а шта штете по српску државност, привреду, културни, демографски, друштвени и економски развој, као и иста таква права њених грађана).

Најзад, треба рећи и сурову и гадну истину – у спровођењу наведене политике учествују СВИ колективитети институција Србије! Оваква политика се брутално спроводи, вршећи сваковрсну репресију и обесправљивање свих њених противника. У псеудоправној репресији у Србији се посебно истичу правосудни органи који практично и веома делотворно аболирају сва лица која су припадници колаборационистичке партијске камариле за било које злочине које јавност (покуша да им) ставља на терет. Нећете чути за било ког процесуираног и у потпуности санкционисаног партијског или административног функционера, за било које непочинство. Мафија штити своје! Понајмање за преступе злочиначке организације стациониране на северу КиМ, која представља криминалну спрегу српских и албанских косовских власти за многе устаљене „дилове“ који функционишу већ дуги низ година и и једној и другој страни обезбеђују замашне „црне фондове“. Иста организација активно већ преко деценију ради на пацификовању и одстрањивању припадника српске популације са КиМ, а заузврат ужива потпуну правосудну заштиту наших државоликих органа. Чућете само за процесуирање противника овакве политике различитим квалификацијама које представљају савремену мутацију прогона за вербални деликт.

Најодговорнији за овакво стање у Србији су припадници безбедносних служби Србије. Управо они, својим (не)чињењем, неуплитањем у овакве друштвене процесе, слепим спровођењем криминалних одлука администрације и заслужују ноторну етикету коју им је народ доделио, а коју и сами потврђују сваких пар месеци, када у (овакво) правосуђе исплива понеки врх леденог брега о учешћу њихових припадника у организованом криминалу. Искрено, јасно је да и међу њима има слободномислећих људи који на наведену проблематику гледају критичким оком, али је исто тако чињеница да је већина припадника служби преокупирана краткорочном бригом за следећу плату и привилегије, а дугорочном бригом за бенефицираном пензијом, уз контакте са којима би себи касније обезбедили материјалну егзистенцију, уз подразумевано ухлебљавање сопствених потомака у ономе што остане од наведених служби. Они који то нису, усамљени су, изоловани, безвољни, безидејни, безтестични и дезорганизовани. Али, за то су, опет, они сами криви. Баш за то што су и они сами окупатори!

Стога, сви треба да станемо пред огледало и признамо себи и својој деци да је наша земља окупирана у целости. Да нисмо господари својих судбина и да се тоталитаризам глобалистичке власти шири из дана у дан све дубље у сваку пору наших живота, у сваку страницу наших новчаника и дечјих уџбеника, на сваком каналу телевизије, у сваком кутку фрижидера, у сваком литру ваздуха у нашим резервоарима, са сваким новим мандатом овакве власти. Признавање да смо окупирани, саопштавање те чињенице нашим потомцима, као и породично васпитавање и образовање наших потомака о томе како изгледа живот у слободи, али првенствено, како размишља слободан човек, први је корак ка ослобађању од ове окупације једног дана. То семе које ћемо посејати и гајити даће нам шансу за нашу будућност и као народа и као појединаца који неће разговарати са својим потомцима преко друштвених мрежа, већ уживо и који ће се свим средствима борити да збаци ову опскурну друштвену парадигму коју су нам наметнули глобалистички центри моћи и њихови послушници. Признање окупације подразумева и легитимизацију борбе против ње много ширим спектром расположивих средстава. Признање окупације подразумева и решеност, одлучност, храброст и мудрост у борби против ње – до краја, до коначне победе и до слободе!

Милан М. Бабић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: