Писмо Александру Вучићу: Да ли то УН клизе у фашикратију?

Мој Председниче,

Кад већ идеш у Уједињене нације – то америчко “већинско” служинче -, не би ли се тамо отворено успротивио намери фашикратског Запада да Србе “произведу” у геноцидан народ, било би добро да укажеш и на следеће:

– Срби су творци људске цивилизације, што их је увек карактерисало као одмерен, миротворачки свет, ни према коме расположен асимилаторски, увек спреман на договор, споразум (компромис) и с онима који су налазећи се на цивилизацијском зачељу – на европском западу, пре свега, препознатљивом данас по своме фашикратском опредељењу -, деловали против њега злочиначки, са геноцидним намерама и поступцима;

– Сипријан Робер (1807-1857), француски научник, писао је да су Срби народ-мајка, а србски језик – језик-мајка, “најстарији и најједноставнији језик, онај који пружа најбољи кључ за све остале”;

– Срби су континент “Европа” назвали по Србкињи Европи, тетки Илировој;

– Назив “Швабе” изведен је од речи “Срби” (преко облика Свеви, Свеби, исто као и “Шведи”), а више од две трећине Немаца србскога су порекла;

– Келти нису народ, они су били војнички ред у србском народу;

– Фистел де Куланж (1830-1889), и он Француз, у својој студији о праву у државама старога века пише да су Јелини, као новодошли у земљу данас звану Грчка, поробљавањем србских старинаца (Пелазга, античких Срба) и мешањем са њима постепено преузимали бројне србске култове (породице, огњишта, брака, својине, умрлих…) и на њима темељили не само своје наводно првенство на освојеним територијама, већ и своју будућу “цивилизацију” којој данас “културни” свет признаје примат. Сипријан Робер додаће томе да су “сви Јелини произашли језички и културно од пелашког или илирског стабла”;

– И римска “култура” настајала је на исти начин као и грчка;

– Западно (римско) хришћанство почело је да још крајем 9. века ратује против Срба, тако што папа Јован Осми (872-882) пребацује Методију “употребу словенског језика, кога му је забранио”, а наставило пете године по црквеном расколу, “открићем” да је ћирилица “ђавољи изум”;

– Од краја 12. до почетка 15. века, Ватикан је користећи Угарску водио четрнаест крсташких ратова против Срба: два пута против цара Душана, једном против цара Уроша, а остале против Срба у Босни и Далмацији;

– Турска појава на Хелму зауставила је римокатоличко крсташење против Срба, у уверењу да ће Турци – као многољуднији и дивље ратоборни -, уништити Србе;

– Србски отпор зауставио је турски поход према европском западу, због чега су “западњаци” назвали “зле” Србе “предзиђем хришћанства” (antemurale christianitatis);

– Релативно мирне прилике под турском окупацијом (уз један угарски устанак против Хабзбуршке монархије – 1703-1711 -, подстакле су римокатолицизам да свој злочиначки дух поново усмери против Срба, тако да је маџарски историчар Игнац Ачади (1845-1906) могаo записати да је у Бачкој и Барањи тих година изгинуло, највећим делом поклано, око 120.000 Срба. О каквим се зверствима радило, сведочи и извештај извесног угарског заповедника како је “Бачку све до Варадина немилице опустошио, марву отерао, све посекао, сва имања и села попалио”. После тога, многа србска насеља жртвована су у корист немачких колониста;

– У времену од 1717. до 1850. го­ди­не, у Угарској аси­ми­ло­ва­но је више од 1,700.000 Не­ма­џара, углавном Срба и Словака (од старине србскога племена), између два­ју светских ратова “претопљено” је у Ма­џа­ре нај­мање 137.000 Срб­а и неупоредиво више Словака (“асими­ла­ци­они ус­пе­си” Маџа­ра у од­носу на Словаке увек су били израже­нији), а после Другог свет­ског рата и преосталих четрдесетак хи­ља­да Срба;

– Током Француске револуције (1789), од око милион “револуционарних” жртава, више од две трећине (око седамсто хиљада) чинило је становништво Вандеје (Вендије, односно Србије), на крајњем француском западу;

– Стотинак година касније, званична аустријска политика заснивала се на логици да је у њеном “најдиректнијем интересу” да Србија припадне или њој или Турцима, “али сама никада – слободна, независна држава”;

– У “револуционарној” 1848/49. години, угарска “законоправила” (уз помоћ небраће Пољака) налагала су “уништити све народности живеће у тако званој Маџарској, и по којима морају изгубити језик, вјеру, народност… па се прелити у Маџаре… Зверски је тада побијено преко 100.000 душа Срба” и разорено сто петнаест србских цркава и манастира, “не за време борбе… кад су страсти радиле”, већ “онда кад не беше борбе”;

– “Комунистички манифест” поставио је “научну” основу међународном тероризму и дефинисао геноцидну замисао о уништењу србског и руског народа (у време кад су сви европски социјалисти били националисти, само се од Руса и Срба тражило да буду интернационалисти), исказану и кроз поруку Карла Маркса да, за почетак, “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија”. С разлогом је Џорџ Ватсон (1927-2013), енглески историчар, професор на Кембриџу, писао да су “само социјалисти отворено заговарали геноцид у 19. и 20. веку”, да је “Маркс био отац савременог политичког геноцида”, те да пре Маркса и Енгелса не зна “ниједног европског мислиоца модерног доба… који је отворено заговарао расно истребљење”;

– На дан кад је 1914. године Аустроугарска објавила рат Србији (уз немачку подршку “да буде рат… да Србија мора бити масакрирана”), папа Пије Десети (1835-1914) “охрабрио” је Аустроугарску да “као што је њена директна потреба, због њезиног сопственог опстанка, да уклони из свог склопа, ако треба и силом, ово разорно зло, исто тако је потребно за католичку цркви да учини и одобри све што се може учинити да послужи томе циљу”;

– На истој “линији” нашао му се и наследник Бенедикт Петнаести (1854-1922) изјавом да “Срби православни и Србија има да нестану са лица земље”, а са том “политиком” били су сагласни и Енглези, тих дана присећајући се јавно оне Марксове пароле о извлачењу Србије на дебело море и њеном потапању;

– Средином јесени 1915. године, док су се срб­ска војска и србски народ,пред нале­том аустроугар­ско-не­мачко-бугарске војне силе повлачили пре­ма југу, у сусрет француској војсци на Солунском фронту и од ње очекивали помоћ и спа­сење, француски генерал Морис Са­рај не обавештавајући о томе србску страну, своју војску вратио је на полазне позиције (у солунске кафане) и тако Србе принудио да се према Јадранском мору, у најтежим зимским условима и уз превелике жртве, по­вла­че преко арбанашких и црногорских гудура;

– Према сведочењу Арчибалда Рајса (1875-1929), бугарско трогодишње “гостовање” у Србији (од уласка у рат септембра 1915. до капитулације 1918) остало је упамћено “по зверствима које су чинили где год су крочили. Немци су убијали, а Бугари су се иживљавали… Непобитно се може доказати да није било убистава којима нису претходила мучења. Агонија жртава била је продужена и оне би завршавале у страховитим мукама… Имали су чак и одред за силовања”;

– Све то, енглески министар спољних послова Хорејшо Киченер (1850-1916) правдао је “мудрошћу” да то што се Срби “налазе у тешкој ситуацији, сами сте криви. Тврдоглаво сте одбијали да Бугарској учините концесије… Радије сте хтели да изгинете него да Бугарима учините уступке”;

– И у Хитлеровом “другосветском подухвату”, Ватикан се држао као и пред сам почетак Великог рата: његова “идеологија” била је окосница усташко-комунистичког споразума из 1935. године да ће “заједнички, свим расположивим средствима… док се не сломи кичма српства и православља” уложити труд у “уништење свега што је српско и православно” – што се уклапало и у “науку” Марксову и Енгелсову. Друкчије није ни могло бити, будући да је на хрватском римокатоличком конгресу из септембра 1900. одлучено да до 2000. године све у Хрватској буде хрватско, а све хрватско – римокатоличко. Саставни део тога “пројекта” били су Јадовно и друге јаме по Велебиту, Јасеновац, Пребиловци и безданице по Херцеговини, логор на Пагу, Глина, Сремска Митровица, Стари Брод на Дрини, безбројна друга стратишта по крајевима на дохвату усташке “уљудбе” установљене 10. априла 1941. године под немачком и италијанском заштитом;

– У књизи “Злочини окупатора у Војводини 1941-1945”, Нови Сад 1946, пише да је током маџарске окупације, уз можда и двадесетак хиљада побијених у маџарској рацији по четком 1942. године, било око 280.000 “присилно интернираних, хапшених и злостављаних… од оног што је на мајчиним недрима, пак до најодраслијег”, да су “жене и трудне мајке окупатори бестидно силовали тако да су побацивале утробни плод… мајке су силоване пред очима деце, а лепе и стасите девојке одвајали су на непозната места, одакле се више нису враћале, да се “убиства, пљачке и други облици терора приликом уласка маџарских трупа у Бачку и Барању могу означити и као најгрубљи вид денационализације – као геноцид, јер су му жртве биле из редова српског народа на рачун којег се желело обезбедити национална превласт”;

– Тих година, Немци су у Србији ратовали на изразито геноцидан начин: за једнога свога погинулог војника убијали су сто цивила (међу њима и школску децу јер је њих било најлакше покупити и извести на стрелиште), а за једнога рањеног – педесет;

– Пре нешто мање од двеста година, у време кад је стварана модерна грчка држава, Солун је био потпуно србски град, са Пелопонеза је протерано два и по милиона, а стрељано око 800.000 Срба. Пре 1878, у Егејској Маћедонији готово да није било ниједног Грка, што је драстично измењено кад је, “према грчкој државној статистици, између 1922. и 1925. године”, 638.253 Грка прогнато из Мале Азије и насељено на оном делу Маћедоније, који је Грчка анектовала после Првога балканског рата. Грађански рат за време комунистичке побуне против грчке владе (1946-1949), као да је био осмишљен за коначан обрачун са тамошњим аутохтоним србским живљем јер је попис из 1949. године показао да је њихов број сведен на око 195.000. Данас тамо нема Срба, а њихов “нестанак” праћен је забраном да се у Грчкој користе негрчка имена и топоними. Према подацима Института за савремене грчке студије у Атини, између 1913. и 1996. године, у Грчкој су промењена имена 4.413 насеља, од тога, према записима Макса Фасмера (1886-1962), филолога, у раду “Словени у Грчкој”, безмало половина после 1941. године;

– Августа 1992. године настављајући геноцидну делатност својих бројних претходника, папа Јован Павле Други (1920-2005) позвао је земље Западноевропске уније и Северноатлантског савеза да поведу крсташки рат против Срба;

– Почетком фебруара 1993. године, у “Листу енглеске цркве” објављен је текст Колина Берклија, у коме се тврди да је суштина свих текућих сукоба у Хрватској у томе што “Хрвати не желе да се покају због својих ратних злочина” у Другом светском рату, што је “католичка црква Хрватске у веома тесној вези са зверствима над Србима” и што је Хрватска, уз Немачку, једина земља која је за време Другог светског рата изградила сопствене концентрационе логоре од којих, највећи, Јасеновац, за Србе “има исту конотацију коју Аушвиц има за Јевреје”. Све то била је “кулминација слепог крсташког рата са циљем да се искорени народ на који су Хрвати гледали као на јеретике и шљам. Ништа није могло да их заустави”, чак ни “цивилизованом” Западу није то било у интересу;

– Смисао међународне Венсове и Овенове мисије у Босни и Херцеговини, наводно мировне (условљене “саветом” србској страни да план треба прихватити, како снаге Северноатлантског пакта не би бомбардовале србске положаје, мостове и линије снабдевања), у више наврата исказао је сам Овен: половином априла 1993. претњом да ће србски положаји и мостови на Дрини бити бомбардовани, почетком марта 1994. нетрпељивошћу према идеји исказаној на ме­ђународном скупу у Бриселу о суђењу ратним злочинцима на подручју бив­ше Југославије и могућношћу да судским прогоном буду обухваћени неки од његових хрватских и муслиманских партнера у пре­гово­рима тврдећи да се тиме “угрожава мировни процес”, по­што се међу његове учеснике “уносе страх и подозрење”, што не допри­носи њиховој спремности на уступке потребне за за­кључивање мировног споразума, те жалопојком с краја марта 1995. године “како се ситуација за босанске муслимане прогресивно погоршавала, управо за народ коме су се Сједињене Државе обавезале да помогну” – макар и бомбардовањем (и оним код Фоче, 10. априла 1994), а стварни облик тога “миротвораштва” искусило је, примера ради, око 157.000 Срба геноцидним “испраћајем” из Сарајева;

– Дан после пада Србске Крајине, хрватски министар спољних послова Мате Гранић (1947) изјавио је за Асошијетед прес да су “Сједињене Америчке Државе дале Хрватској са­вет како да изврши масован напад на Србе из Крајине” и да су “пре­ћутно одобриле ту операцију” – по свему геноцидну, којом је са својих вековних огњишта протерано око 250.000 Срба. Сједињене Државе су још “дале неке врло снажне сугестије које се тичу српских цивила, припадника ми­ровних сна­га УН у Хрватској и обима те операције”. Врло је вероватно да америчко учешће у тим “опера­ција­ма” није било само саветничко, те да се није односило само на заштиту цивила и такозвано поштовање такозваних људских права, али је препоручљиво памтити изјаву америчког политичара Хенрија Кисин­џера (1923-2023) да је опасно бити амерички непри­јатељ, али бити њен при­јатељ – тек је то погубно;

– Ако западни фашикрати нису послушали папу 1992, “искупили” су се марта 1999. године, када је у необјављени рат против око седам милиона Срба ушло деветнаест земаља са “једва” деветсто милиона (без)душа. Да се успело у “победничкој” намери и од Србије створио “празан простор”, осталоме свету било би објашњено да то није био геноцид јер је тај беспримеран злочин именован као “милосрдни анђео”: две трећине циљева били су цивилне природе, бомбардована су хемијска и нафтна постројења изузетно опасна по живи свет (не само живе Србе), на Србију и Црну Гору изручено је приближно петнаест тона осиромашеног уранијума и неодређено велика количина нуклеарног отпада – са несагледивим последицама по живот будућих барем шездесетак генерација.

И, сад, сви ти безброј пута доказани “велемајстори за геноцид”, у злочиначком науму да са себе барем папирнато “забораве” сопствену геноцидност, договорили су се да своју вишеструку жртву прогласе геноцидном.

За покретача тога новог злодела одабрана је Немачка, земља са повеликим и релативно свежим геноцидним искуством, а да би се та “свежина” макар мало прикрила, њој је “иницијативно” додата и нека тамо Руанда која и не зна где се Србија налази.

Стварни организатор све те ујдурме налази се у Америци која рачуна на простачку већину својих “гласача” у своме служинчету познатом као Уједињене нације чији је добар број испробао на Србима своју геноцидност.

Тако и толико, мој Председниче.
И од Бога ти здравље.
Илија Петровић, историчар