ПИТАЊА БЕЗ ОДГОВОРА

Прво би од тих питања морало бити „достављено“ и јавном тужиоцу да се и он распита

Министарка здравља обавестила нас је недавно да нас је 1999. године деветнаест земаља западне демократије, током 78 дана, демократски заливало осиромашеним уранијумом, после други објаснили да је то био део „њиховог“ пројекта за сатирање „словенске стоке“, а „главни бомбардер“ додао да ће Срби за десетак година тек видети шта ће им се догађати.

И министарка нам и то превела на разумљив језик: то је била „регионална еколошка катастрофа“, она била обогаћена хемијским загађењима, седам година после бомбардовања „уочен најпре пораст оболелих од леукемије, лимфома“, после 10-15 година „солидни тумори“ се почели расцветавати по мозгу и другде, свему томе дотурен и „евидентан пораст стерилитета код мушкараца, пораст аутоимуних болести свих врста, патолошке трудноће, питање одређених менталних сметњи код деце рођене у том периоду или код родитеља који су били изложени свим тим негативним дејствима“.

Тако говори наша министарка.

Њени претходници, међутим, уверавали су нас у благотворност свега о чему је овде реч, па и у оно што нам је касније донело и „бомбардовање“ ковидом. Зато би било занимљиво чути њено мишљење и о покојем проблему од оних којима су нас и у вези с тим „бомбардовањем“ терорисали њени претходници. 

Прво би од тих питања морало бити „достављено“ и јавном тужиоцу да се и он распита: по којим се протоколима за лечење ковида предвиђа „руптура дијафрагме“ ако се, у свету, такви пацијенти лече „у домаћим условима“, тј. на свом кревету, и да, углавном, не допиру ни до болница, а камоли до њихових респиратора?

Друго се може извести из претходног: какав је то „фронт“ држан 730 дана и како се могло догодити да на њему изгине 147 лекара и другога медицинског особља ако се слични губици нигде другде нису могли ни замислити? И како се то могло догодити поред тридесетак медицинских бесмртника из Српске академије наука и уметности који су оверили оне напред поменуте протоколе?  

Треће је питање једноставније: ко и сада терорише јавност сталним позивима народу „да се вакцинише и спречи теже облике болести“ ако многи озбиљни лекари кажу да те вакцине нису прошле вишегодишњу клиничку проверу и да их не би смело примити ниједно људско биће? Или су се, може бити, у међувремену променили „стари медицински обичаји“ па је сад Светској здравственој организацији довољно да се о томе договори с Билом Гејтсом и да они својим вакцинама могу убијати све што им се нађе на путу? (У вези с тим вреди овде поменути и једну озбиљну недоумицу која се ових дана појавила: нека „Америчка ФДА“ саопштила је да моновалентне вакцине Модерна и Фајзер у Америци „више немају одобрење за употребу“, али је остало нејасно да ли су оне забрањене зато што су побиле много више вакцинисаних него што је планирано или ће оне бити замењене поливалентнима — које ће убијати још успешније од оних моновалентних?)           

Четврто је питање чисто „техничко“: да ли је још „жива“ она телефонска линија коју је претходни министар успоставио да би био обавештаван за случај да се открије да неки лекар лечи своје пацијенте по протоколима предвиђеним да се они излече, а не да се убију? 

Одговор на ова питања сматрам битним зато што би се могло показати да ће се јавни тужилац коначно умешати „у свој посао“ и потерати оне здравствене протоколарце (заједно с њиховим академијским „кризним штабом“) који су пострељали оних 147 лекара (и не веле колико хиљада њихових пацијената). То би нам могло пружити основу да потражимо одговоре и на нека друга важна питања.

Нека прво буде, рецимо, оно које проистиче из вести да је укинута пресуда за пропаст „Агробанке“, а нико нас не обавештава о томе кад ће бити подигнута оптужница против Г17+ Лабус-Динкићеве коалиције која је уништила моћно српско банкарство (недавно продала и Комерцијалну банку) и на његове развалине довела преко 30 белосветских банкарских пљачкаша и лопужа (у Канади послује само седам банака!). Пресуда за „Агробанку“ морала би се донети после оне за „лабус-динкићевски злочин“, односно пошто се сви заслужници за то повешају испред банака које су уништили. (Знам ја да је закон укинуо смртну казну и за велеиздају, али кад сам први пут рекао да би их требало повешати, ја сам и прецизирао: требало би то урадити за ноге и голе стражњице — да опустошени народ „провери“ да ли им се образ и стражњица уопште — разликују?) 

То би се могло означити као злочин над српском економијом.  

Друго питање могло би се свести на злочин над српском националном памећу. Српски министарски злочинци уништили су Завод за уџбенике као најзначајнију српску националну институцију и на његово место инсталирали нацистичко-усташку „клет-жужул-ждерићку коалицију“, убили српско име и српски национални етос и српски школски систем довели до уништења: већ деценијама школе су претворене у разбојничке јазбине, ђаци се кољу међусобно, вуку учитеље за уши, новине обавештавају о силовањима, педерастији, они способнији уче стране језике (да се из овакве земље изгубе), а ово учитеља што је још остало упозоравају министра-разарача да у српским школама „за коју годину неће имати ко да предаје математику, физику, информатику, хемију, биологију, географију, српски, стране језике, историју, социологију, филозофију“. И да министарски злочинци немају намеру да се зауставе па сад над учитељима хоће и гаће да развежу, тј. да им натуре и обавезу „да оцену образлажу“, тј. да се ђачки приговор на оцену мора  прихватити као „последња инстанца у арбитражи“: учитељу не треба дозволити да буде ни учитељ ни човек. 

Да о другим злочинима над Србима не говоримо. 

За безнађе — и ово је превише.

Драгољуб Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: