Правни факултет мора одолети и одбацити безакоње и русофобију

Да неко игнорише извршну судску одлуку и физички се противи њеном спровођењу дешавало се и раније. Али да то чине (рецимо) правници са Правног факултета у Новом Саду тако што привремену меру Вишег суда (П1 24/2022 од 13.10.2022), као извршну исправу којом је декан враћен на своју функцију (после летошњег незаконитог пуча) неће да поштују, и то чувајући деканат физичком силом и обезбеђењем, до сада није виђено. На функцији председника Савета (супротно закону) Драган Милков, са ваљда тренутно (ствари се дневно мењају?!) „в.д. декана“ Татјаном Бугарски и још понекима, настоји да, као правник који учи студенте (!?), стави себе изнад суда и принесе Факултет, као своју приватну жртву, некаквом свом интересу.

Тиме већ јавно позната русофобија на Правном факултету поприма невероватне размере и трансформише се у дискриминацију и безакоње. Да подвучемо: као један срамотни облик страха (русофобија је нарочити вид ксенофобије) који брука личност коју је запосела, она није сама по себи забрањена (тако није забрањено лично мрзети Русе и Русију, без обзира колико то мрзитељ обележава жигом понижења, ускогрудости, глупости и затуцаности).

Али оно што је недвосмислено забрањено јесте преображавање таквог понижења у мериторне одлуке које мењају статус жртава русофобије. Када се као разлог за смену декана Правног факултета наведе: организовање посете студената амбасади Руске Федерације да би се распитали о руским академским стипендијама; успостављање научне сарадње са руским високообразовним институцијама; организовање посете Факултету аташеа за културу амбасаде Руске Федерације – онда је русофобија претворена у кристално чисту дискриминацију. Тада русофобија добија облик специфичног деликта апартхејда. Као сведок тога, осетио сам то на својој кожи, прво актом склањања са функције декана Правног факултета (7.7.2022), а потом и циљаним прогањањем.

Цвајг у својој аутобиографији Јучерашњи свет каже: „Нико се не мрзи тако као сведоци нашег понижења“. Сада када сам на ту срамоту јасно и јавно указао и обележио је штамбиљем презрења и бешчашћа, русофоби су, у правом смислу те речи,„подивљали“ и свој срамотни страх преобразили у серију незаконитости.

У стилу правог једноумља и „великог терора“, исфабрикованим дисциплинским поступком (наводно сам студента увредио на испиту пре 13 месеци) покушали су да ме избаце са посла. Неуспешно. Затим су одбили да ми издају решење о томе, како би могли да воде следећи поступак, етички, за исти, непостојећи, прекршај. Поступак је у току, притисак не престаје. У међувремену је два пута покушана моја смена са места шефа Катедре за кривично право – неуспешно.

Сви диктаторски режими, као и овај русфобни који је практично узурпирао Правни факултет, долазе на власт као мањина, а већину праве силом, терором и уценом слабијих. Тако су се острвили на асистенте. Неки су им се, егзистенцијално застрашени и уцењени, придружили не би ли избегли прогон. Оне смеле и карактерне који су гласали против смене декана (антички Грци су имали срамни обичај да повремено убијају јаче и смелије робове, да спрече будуће побуне) плаше отказима. Истерали су са посла (30.9.2022) асистента који је имао храбрости и интегритета да постави питање законитости моје смене, тако што му незаконито нису расписали конкурс за избор у звање. Као врхунац бесрама објављени су на сајту Факултета подаци из његовог приватног живота узети из радног и студентског досијеа, вероватно са намером да га обесчасте (?!) (дискриминишући део је брже-боље уклоњен). Другог асистента, слично мени, покушавају да истерају са Факултета претећи му исфабрикованим дисциплинским поступком. Сви који су се били против јулске смене декана склоњени су са свих функција (продеканске, уредничке, из уредништва…) и у исчекивању су наредних прогона, све до отказа.

Наравно да сам се борио. Не желим да допустим да се ова дискриминација, једноумље и безакоње, које срамоте часну кућу Правног факултета, на њему трајно запате. Тужио сам их суду и, недавно, победио. Суд је као привремену меру одредио поништавање одлуке о мојој смени до окончања поступка. Међутим, ту се појављује нова димензија безакоња: уместо да изврше судску одлуку, они јој се отворено опиру, физички и „правно“.

У једном тоталном софистичком циркусу који се десио на недавној седници Савета факултета од 19.10.2022, у пет минута: ја сам „враћен“ на функцију декана (тач. 2); затим поново „разрешен“ (тач. 3); па је разрешен „декан“ (Т. Бугарски, која је прекјуче (?!), 17.10.2022, „изабрана“ на седници Савета факултета и тако виртуелно досегла најкраћи „декански“ мандат у историји високог образовања од 48 сати (тач. 4); да би истог тог„декана“ (Т. Бугарски) „изабрали“ за „в.д. декана“ (тач. 5).

Овакво насиље над правом и законом, ауторитетом судских одлука, овакав правни оберхохштаплерај спадају у врхунске домете рубрике Веровали или не. Дневни ред за седницу Савета факултета на којој су извели ове пасјалуке могао би без проблема да буде финално поглавље у Еразмовој Похвали лудости. Али није већ је, замислите, догађај на једном државном правном факултету у Србији.

Знао сам да русфобија као вид ксенофобије разара душу и карактер, да трајно обележава човека жигом срамоте, али да се тако испољава у „академском свету“ – то ми је новост. Постала је потпуно безакоње.

Бранислав Ристивојевић / НСПМ

БОНУС ВИДЕО: