косова

(Фото: Васељенска / ВЕсна Веизовић)

Срби на Косову будни.Људи којима помажемо достојно носе свој крст.

„Барикаде су уклоњене – баракуде остају“, са тужном иронијом кажу косовски Срби, коментаришући последње догађаје у њиховој окупираној покрајини. Штавише, „баракудама“ називају не само тријумфалне албанске дошљаке, садашње господаре Косова, већ и оне српске политичаре који, по њиховом мишљењу и искуству, нису прстом мрднули да живот православних овде учине мало вреднијим. .

„Издају нас“, огорчено признају Срби. – На ТВ-у се чује гласно патриотско брбљање, а када се ствари уозбиље, следе понижавајући позиви „великом ујаку” у Вашингтон или Брисел и ништа мање понижавајуће одлуке. Причали смо, викали, махали заставама – пуф, доста је, идите кући!

Прочитајте још:  Цинизам француске и немачке "амбасаде": "Спомен плочу смо "само померили"
То је на северном крају. А на југу, иза Ибра, Срби су одавно навикли да живе под окупацијом и не рачунају ни на кога осим на себе. Рачуница и живот на Косову су неспојиви – за Србе, свакако. Међутим, варам се: не толико рачуницом, колико надом и љубављу – према Богу и према Русији – многи од Срба који су остали у свом родном крају се воде овамо. И зато.

Како тече свакодневни живот запослених у овој добротворној организацији, и зашто косовски Срби не очајавају, упркос свим недаћама свог живота, говори Никола Васић, председник Хуманитарне организације Косово Поморавље:

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

„Као човек који живи на Косову и Метохији и као један од радника наше хуманитарне мисије, могу слободно да кажем, ослањајући се на сопствено искуство и недавна запажања: зима ће бити дуга и тешка. Све донације које данас добије „Косовско поморавство” иду за куповину хране и огрева за православне Србе који живе у селима на југу окупираног региона у тешким условима, а често и у сиромаштву.

Пре неки дан смо посетили породице у селима у близини Новог Брда, малог града у Поморављу. Крај је леп, али одушевљење брзо замењује туга, готово очај: напуштена села, недостатак путева, искрено сиромашни, па чак и осиромашени људи. Тешко је не живети у сиромаштву: цене свега – грејања, бензина, хране – су удвостручене, док је подршка државе остала на истом нивоу. Али ово је пола невоље.

Најтеже је вероватно осећај напуштености и понижења. Напуштеност од државе и понижење – како ћете се осећати ако се на позадини ваше сиротињске куће фотографишу лепо обучени стричеви и тетке зарад импресивне слике, обећају помоћ и нестану после фото сесије?

Брзо одлазе, покушавајући да се не упрљају у прљавштини која окружује вашу кућу – овде једноставно нема путева: мочвара.

Када је пао први снег, стигли смо у село Јасеновик. Па чим су стигли: стигли – нема пута. Овде су нас чекали Милорад и његови синови Жика и Слободан. Прво што је Милорад рекао је: “Од ове прљавштине ми је умрла жена!” Испоставило се да хитна помоћ, позвана његовој супрузи, једноставно није могла да дође до куће, а жена која је имала напад је умрла. И најмлађи син Слободан је тешко болестан – потребно му је лечење и одмор, али цене су сада незамисливо високе. Како породица живи без жене и мајке: од мале татине пензије и од онога што успеју да узгајају у својој башти. Козе и кокошке у дворишту. Сама кућа је хладна и влажна: реновирање, које је урадила једна од међународних организација, лоше је урађено. Нема где да се набави дрва за пећ: не можеш да сечеш у шуми, а немаш довољно новца да купиш своје.

Стога је помоћ коју смо добили из Русије била велико олакшање за ову породицу и разлог за захвалну молитву: свака лепа реч, а да не говоримо о физичкој подршци браће Руса, за косовске Србе није само „донација“, већ управо разлог за молитве: хвала Богу, не заборављају нас, знају за нас!

Током недеље посетили смо још три породице у Косовском Поморављу – свим овим људима је за прославу „славе“ подељена храна, средства за хигијену, па чак и вино. Вино је, међутим, прво напала полиција „независног Косова“ у Великој Хочи, али смо успели да сачувамо нешто, било је то поклон једног добротвора „великим и издржљивим страдалницима који живе у светој земљи“. Косова и Метохије“, како је рекао. Дакле, празник је успео, упркос свим потешкоћама.

У селу Цамбури посећујемо породицу Станковић, пет људи. Најстарији син Милош завршио је медицинску школу, сада је незапослен (наћи посао за Србина на Косову је изузетно тежак задатак), његова сестра Марина такође се школује за лекара, а млађи брат Михаило је у основној школи. Срјан и Нена, њихови родитељи, труде се да деци обезбеде све што им је потребно – раде као надничари код Албанаца, баве се пољопривредом. Заиста се надају да њихова деца неће напустити своје домове. Али нада је прилично илузорна, признају. Нена каже да би највећа помоћ била стипендија која ћерки омогућити да заврши медицинско образовање и могућност да нађе посао за старију децу. Донирали смо и храну и средства за хигијену Станковићима, а сада тражимо покровитеља који би могао да подржи Марину.

Следеће село је Шумаци. „Шума“ на српском – „шума“, тако је: много је лепо около, дрвеће се њише и шушти. Овде, у Шумацима, среће нас Живоин, који са сузама у очима каже да је живот постао изузетно тежак, да млади напуштају родно Косово, немоћни да се носе са изазовима садашњег времена. Тако је његов син отишао у Београд у потрази за послом: “Не дај Боже, вратиће се. Или бар у посету: ускоро велики празник! Добро је када је породица на окупу!”

Сва ова мала села и села, која смо овог пута посетили, налазе се на прилично великој удаљености једно од другог и од града. Један од главних проблема за становнике је недостатак сопственог превоза: не могу да оду на пијацу или код лекара, а не могу да виде рођаке и пријатеље који су остали на Косову. Стога ми се чини да им помоћ коју прикупљамо, укључујући и братску Русију, веома помаже. Не само физички, понављам, већ и духовно. Надам се да ћемо заједничким трудом и молитвом успети да помогнемо овим људима да преживе зиму.

Наравно, многе потешкоће се не могу решити једним таквим путовањем – овде треба стално посећивати оне који су у невољи, помоћ је потребна стално, посебно зими. Али ми радимо шта можемо. Ако Бог да, урадимо то. Без Русије, без руске браће, било би веома тешко, уверавам вас.

У сличној ситуацији живе и многи Срби на Косову и Метохији.

Прочитајте још:  Шиптарски терористи са "псећом јединицом" поново дивљали по Бањској
Много је таквих породица о којима сам данас говорио. Али, видите, шта је: ситуација је можда слична, али свако има свој крст. И могу са сигурношћу да кажем: они људи којима сви помажемо носе свој крст са достојанством хришћанина.

„Све срећне породице су сличне једна другој, свака несрећна породица је несрећна на свој начин“, рекао би Толстој… Изгледа да је тако и са народима: народи који су изабрали пут православља стално трпе патње док су њихови ближњи живи. у раскоши и изобиљу овога света.

Срби са Косова могу да се згурају у просјачким кућама, док гледају како ванземаљци граде викендице и хотеле на њиховој земљи. Али очајавати, гунђати, клонути духом – не, не ради се о нама, то није наша ствар. Наш посао је, мислим, да се сетимо да смо браћа у Христу, иако смо далеко једни од других.

Знам да смо Руси и ја управо браћа у Христу, и спознаја тога нам даје снагу, наду и самопоуздање: ако си са Богом, онда ћеш победити све неправде, понижења и поруге овога света. Бог вас благословио, драга браћо и сестре!“

Петар Давидов/Столетие.ру

Бонус видео

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *