Срђан Ристић: ЛАЖНА ЉУБАВ

Лако је сакат’ земљу црног Ђорђа.
Земљу јунаштва, части и славе,
Ковану смрћу, из врела гвожђа.
Државу Немање, Петра и Саве;
И Душаново велико царство.

Блиставо, сјајно, и на три мора!
Лако је сакат’ нестало српство;
Чедне врлине сеоских цура.
Све је то збиља волети лако,
Ал тиме љубиш само мртваца.

Таква је Србија покојна давно.
Још памтим речи црног мудраца:
“Мој народ није стег царски што се вије,
него мајка обешчашћена.”
Ни земља моја, није Ђорђијева.

Нити Душанова, ни цара Лазе.
Моја је земља керуша што зева
И губи штенце;
и сви је газе!
Чик пробај волети баш такву земљу!
Трому и хрому, на лошем гласу.

Колонију коју сви мељу,
И у њој рају,
безличну масу?
Ако је не љубиш онда си лаж.
Једино таква постоји сада.

Бескрајном кругу дајем омаж:
Мати је мати – и када пада.

– Срђан Ристић

[table id=1 /]