Светац или зликовац

Предисловије

Овај текст писан је средином јесени 2008, као при­лог за научни скуп о Ње­гошу најављен за пролеће наредне године. На по­четку тог текста стајао је пасус који је казивао да би “при вредно­ва­њу не­ког књи­жев­ног дела и његовог философског, мисаоног, морали­сти­ч­ког, образовног и васпитног склопа упутно би било узети у обзир, барем у назнакама, и ауто­ров људски лик”, а на самом крају и питање “да ли онај ваљда најцити­ра­нији двостих из Горског вијенца (“Коме за­ко­н лежи у топузу / трагови му смрде нечовјештвом”) треба сма­трати подалеким уво­дом у Владичино по­кајање и “предсмртно по­мирењем са Христом”.

Тако приређен прилог, 11. новембра 2008. године уручен је госпођи проф. др Ја­см­ини Грковић (1959, сада члан Академије наука, наводно Србске) из Његошевог одбора у Матици српској.

Средином јануара 2009. године аутор је, у свом незнању, сасвим слу­чајно сазнао (по­што се у Одбору нису досетили да га томе “поуче”), да је научни скуп о Његошу позивне природе, што значи да на њему могу уче­ствовати са­мо посвећени, они којима је из Одбора упућен званичан по­зив, а који су ра­ни­је, ко зна кад и како, стекли искључиво право да о Ње­гошу знају све или бар понешто.

Почетком марта сачињен је програм научног скупа о Његошу, а у том програму, као што се могло и очекивати, овог текста није било. (Скуп је одржан 20. и 21. марта 2009. године, у свечаној сали Матице српске у Новом Саду).

Неколико дана пошто се сазнало за те појединости, 16. марта, а це­нећи да тема којом се рад бави заслужује пажњу, овај текст је понуђен Зборнику Матице српске за историју. Крајем лета исте године, од јед­ног члана редакције овог часописа чуле су се похвалне речи о прилогу, као и мишљење да би најбоље било објавити га у Његошевом зборнику.

Крајем новембра, исти тај члан редакције рекао је да се сви њени чланови слажу да текст треба објавити у Зборнику за историју, али да се чека мишљење главног уредника Милоша Благојевића (1930-2012) из Београда.

Како се до последњег дана децембра није дочекало мишљење глав­ног уредника, што ће рећи да се није ни сазнало по којим мерилима Мати­ца српска прихвата или од­бацује србске теме, потписник ових редака до­го­во­рио се са самим со­бом, у пос­ледњи час, да текст, унеколико прилаго­ђен, а без уводне и за­кључне реченице, и у уверењу да неће реметити зами­шљену це­лину, смести у своју књижицу ЦРНОГОРСКА ПОХАРА КУЧА, Подгорица 2010, као посебно поглавље. (Тамо су још уврштени и погледи неких савремених тумача Ње­го­шевих ставова према Кучима, као и Пресуда Вукићу Попову Петровићу, Кучу).

Књажевске “истине”

Књаз Данило Станков Петровић Његош (1826-1860) причао је о Кучима као о издајницима, а можда није ни знао да су још 1594. године започети преговори о ства­ра­њу једног савеза хришћанских владалаца (у ко­ји би, временом, били укључени: папа Клемент VIII, бечки цар Ру­до­лф II, шпански краљ Филип III, пољски краљ Сигисмунд III, а по могућ­ству и француска краљица-мајка Марија Медичи, намесница мало­летног Луја XIII) за рат против Турака, који су у то време снажно надирали према северу и према западу. По тој рачуници, савез је могао бити успешан само под условом да хришћани под турском окупацијом – Срби, дакле – пристану на учешће у наме­ра­ваном ратном по­ходу. Водећом србском личношћу сматран је та­да патријарх пећ­ки Јо­ван, који је, одричући се дотадашњег ослања­ња на Турке, од­лучио да се приклони наговештеним западним савезни­цима; међу Патријарховим најближим сарадницима у том широко замишљеном ослободилачком подухвату налазио се и војвода куч­ки Лале Дрекалов (Јован Н. Томић, Састанак и договор српских главара у Кучима 1614. год. ради устанка на Турке ; Прилог критици извора за историју српског народа, Београд 1901).

Иако су започети договори о устанку балканских хришћана текли мучно, патријарх Јован је, “не губећи притом никад из вида интересе народа и православне цркве српске”, и даље настојао да за акцију придобије војводу савојског Карла Емануила. “Најзад, по­сле дугих преговора и договора са главарима световним и духовним, како ће га (војводу савојског – ИП) и под којим погодбама примити себи за владаоца, би одлучено да се састане један збор и на њему да се реши питање”.

И коначно, 13. децембра 1608. године, главари се састадоше у манастиру Морачи. На окупу су се нашли пећки патријарх Јован, са својим тајником архиђаконом Ананијем, и тридесет двојица народних главара из јужне Херцеговине, Црне Горе, Задримља и Бр­да, међу њима никшићки војвода Грдан (као први ) и, већ при кра­ју списка, војвода Лале. Само су четворица учес­ни­ка пописана име­ном и пре­зименом, а сви остали само именом и функцијом. Лалево име нала­зи се на списку два пута: једном као вој­вода, а други пут ка­о кнез. Вероватно се ради о грешци, јер може бити да се и изве­сни Секул Церовић једном пописује само именом и презименом, а други пут као кнез Секул.

Иако се чинило да ће “предмет договора бити лака ствар, она у ствари није била таква. Према раније датој речи требало је војводу Еманујла примити за свога краља, ако их ослободи од Тура­ка, али тим није требало жртвовати све његовој ћуди и његову до­бру нахођењу. За сваки случај требало је с њим учврстити неке погодбе, једну врсту уговора, чије ће обавезе они примити на себе са­мим тим што ће ступити у акцију, при којој ће ове бити испу­ње­не; али треба да их испуни и он, те да својим доласком у нову зем­љу не изазива нов поредак, који ће бити противан традицијама на­рода и православне цркве” (Јован Н. Томић, Пећки патријарх Јован и покрет хришћана на Балканском полуострву 1592-1614, Београд 1903).

У вези с припремама неподигнутог устанка, војвода Лале Дрекалов помиње се још и 1. марта 1613, као и у једном извештају с почетка октобра 1614. године, овога пута као Conte Lalla Drecchalo da Cuggi, под редним бројем 2, одмах иза војводе Грдана, који је, уз патријарха Јована, несумњиво био кључна личност у целом срб­ском устаничком покрету (Ј. Н. Томић, Састанак и договор… 86).

А може бити да Данилу Станкову и није било познато да су Ку­чи “умјели сачувати своју слободу у најтежа времена и кад им је граница с Турском била до Рибнице и доврх Дољана… Прве војводе, од Дрекала до Перуте (Радоњина Петровића), нијесу били го­сп­одари народу, но слуге без плате и учитељи народни. Нигдје се не може опазити да је војвода Дрекаловића узео паре од народа за свој труд и трошак, осим ако су му друге државе што давале, као Лалу Дрекалову што је долазила плата од Мљетака, или… војво­да­ма Петровићима што су давали руски цареви и царице у име пла­те. Но по свему се види да су они те паре за народ употребљавали, а не сами трошили, јер су се истим парама цркве градиле у Ку­чи­ма… Да војводе Петровићи нијесу радили за своје богатство може се видјети и по овоме: ниједноме од њих не може се познати да је што више имао, или боље живио од својих сељана, но је од многих мање имања имао, а и живио простије. У народу се нигдје не чује и види трага од богатства Петровића, а што су за народ чинили то им се чуло и видјело” (Марко Миљанов Поповић, Племе Кучи у народној причи и пјесми, Сабрана дјела – Критичко издање, Титоград/Подгорица 1989, 282-283).

И можда Данило није знао да су у време “најсјајније кучке прошлости”, Кучи “пријатељски помагали Црној Гори у њеном срећ­ном рату против Турака 1756. године, а после су и са Шћепаном Ма­лим били у савезу” због чега су их Турци у два маха нападали вели­ком војном силом. “Први пут, 1768, Кучи се покорише Турцима, али се убрзо опет одметнуше, особито силно војводско брат­ство Дрекаловићи. Турци успеју да новцем придобију већину осталих Куча, па нападну 1774. године с великом војском на Дрекаловиће и њихове присталице Криводољане, Живковиће и још неке. По­сле храброг отпора морадоше Дрекаловићи с Криводољанима ипак сасвим напустити Куче и склонити се у племе Ровчане око средње Мораче. Турци опљачкају сва имања протераних братстава и до­пу­сте осталим Кучима и околним Арбанасима, да заузму њихова опустела села и земље” (Ј. Ердељановић, Кучи племе у Црној Гори : Етнолошка сту­ди­ја, Српски етнографски зборник књига 8 – Насеља српских земаља књига IV, Београд 1907, 62-63).

“На четири године после Похаре (турске, 1774 – ИП) допусте Турци свима изагн­а­тим кучким братствима осим Дрекаловића да се врате у Куче, а Дрекаловићима, које су веома мрзели, не само што то не допусте, него су гледали, да истребе свакога од њих. Дрекаловићи су се целих седам година потуцали које по Ровцима које и по другим цр­ногорским племенима, те се неки тамо стално настанише. Сре­ћан случај помогне Дрекаловићима, да се ипак врате у своју посто­ј­бину. Неки бег Зотовић и паша Алил-агић беху се одметнули од скадарског везира и позвали поред осталих Брђана и Дрекало­ви­ће у савез против везира. Дрекаловићи се одазову и заједно с оста­лим Србима помогну реченој двојици завладати Под­го­рицом и знат­ним делом Зете. У награду за то допусте им… да се врате у Куче и да буду слободни од свакога данка, док су остали Кучи морали плаћати данак. Кад се Дрекаловићи, имајући за со­бом овако моћ­не заштитнике, вратише у Куче, растераше одмах све Арбанасе и остале Куче, који беху захватили њихове куће и има­ња… Дрека­ло­вићи захватише сада поново све своје пређашње земље и катуне, па се многима за почињена зла и штету љуто ос­ветише. Они по­бише све оне главаре осталих Куча, који се беху пре удружили с Турцима, па на све стране стадоше заузимати мно­го више земље него што су дотле имали. Од њихова зла се тада и доц­није исели­ше многе, особито старе, породице из Куча, а други се Кучи са­свим потчинише утицају Дрекаловића” (Исто, 63-64).

На почетку 19. века дошло је међу Дрекаловићима (између Ивановића и Поповића) до раздора. Турци су то искористили и сво­ју превласт над Кучима исказали тако што су им поставили војводу, мимо дотадашње праксе да га народ сам себи бира. И поред тога, бојеви између Куча и Турака нису престајали.

Јован Ердељановић пише да је “међу Кучима било у то време људи, који су радили и на сједињењу Куча са Црном Гором и ради тога ишли најпре владици Светом Петру I а после и Петру II. Тако су се Кучи 1831 године заиста и сјединили са Црном Гором. Но, међу Ку­чима је тада било доста превртљивих људи, који су примали и турско мито, те нису били искрено за то јединство, а осим тога и ред, који је хтео владика Петар II завести, особито плаћање дан­ка, наиђе међу Кучима на велики отпор. Због тога од сједињења заиста не би ништа. Кучима су Турци и даље постављали војводе. Тек за владе кнеза Данила обнове се покушаји за сједињење са Цр­ном Гором. Али се и тога пута наиђе на племен­ску саможивост и тврдоглави отпор неких главара, који се чак не устезаху тражи­ти турску помоћ против ове тежње” (Исто, 64-65) .

Иако Ердељановић вели да су се Кучи 1831. године “заиста и сјединили са Црном Гором”, тај му закључак није издржао ни четири-пет редова сопственог текста; због великог отпора Влади­чином данку, каже он, “од сједињења заиста не би ништа”, а труд књаза Данила да се обнови “сјединитељство” окончан је само као покушај! Што ће рећи: иако многи аутори пишу, на многим стра­на­ма, да су се Кучи 1831. године ујединили (или присајединили) с Црном Гором, никаквог стварног уједињења тада није било. То на посредан начин признаје и црногорствујући историчар Живко Андријашевић, који за време владике Рада не помиње Куче као део Црне Горе. Због тога, његов навод да “туркофилију у неким пограничним областима (Кучи, Бјелопавлићи) црногорска држава задуго неће успјети да елиминише” (Живко М. Андријашевић и Шербо Растодер, Историја Црне Горе од нај­старијих времена до 2003, Подгорица 2006, 166, лат.), може се схватити и као став да се Кучи налазе иза границе црногорске.

Шта је претходило наводном уједињењу

Крајем двадесетих година 19. века, од куге је у Подгорици умрло подоста турског жив­ља, али не толико да није имао ко оружјем са­че­ка­ти Куче и Пи­пере који су заједно кренули у варош да отуд уз­му оно што је иза те по­шасти, по кучкој и пиперској рачуници, остало без власника. Турци су, дак­ле, спрем­но дочекали незване гост­е, лако их разби­ли и протерали (вратили) у Брда.

“Иза тога владика Раде (Радивоје-Раде Томов Петровић, владика Петар II, 1813-1851) науми да сједини Куче с Црном Горо­м. Он је рекао Вукићу По­по­ву: ‘Што не доведеш Куче да их сјединимо с Црном Гором, па да се заједно бијемо с Турцима?’ Вукић му је одгово­рио: ‘Не могу Кучи искрај Арбаније ићи около свих Брда и Црне Горе на Котор ни саме соли да донесу, а камоли све друго што им треба, но уда­ри­мо на Подго­рицу, тада ћу ти довести Куче да их сје­динимо с Цр­ном Гором, и т­и да си нам поглавар’.

Станко Стијепов, отац будућег књаза Данила, који је лијеп спо­мен оставио у народу црногорс­ко­м и брдском (Станко, а не Дани­ло – ИП), као мудар човјек пред­виђао је да од тога посла не мо­же ништа бити. Он је говорио Ву­кићу Попову и владици Раду: ‘Про­ђи се ти, Вукићу, нашега Рада и јединства с њим и ударца на Под­го­рицу. Што ће вам Подгорица? И да је освојите, опет ће вам је Тур­ци узети, не можете је задр­жа­ти. Саме Цигане што има цар тур­ски у царство да вам пошље, узе­ли би вам је. Само Мује или Алије, ко­ли­ко их цар у царевини има, да вам пошље, узели би вам и Под­го­рицу, па и сву Црну Гору, кад би истински прегнули. Но се прибиј, ти, Вукићу, у онај крш и чувај оно мало Куча да ти их Турци не зд­ро­бе, а Раде нека чува ово ма­ло Црне Горе, па ако царевини турској пође по злу с друге стране, да изнемогне од других царева, тек он­да ми да отворимо очи и да почнемо радити за јединство. И немо­ј­те ви, као свети Петар (Це­тињски), мамити себе неком надом гдје је нема. Он хоћаше да сје­дини Куче и Црну Гору, а не могаше ни на Цетињу судити, но му че­сто Цетињани ломљаху покривач од ку­ће над главом, а он ни­шта друго не може, но само да плаче. И по њему и по вама видим, и добра прилика да вам се покаже не бисте је умјели Српству на корист употријебити, а камоли сад, кад ни­ка­кве прилике немате” (Марко Миљанов, Наведени рад, 229-230).

Станко Стијепов Петровић (1790-1852) имао је на уму покуша­ј Светога Петра Це­ти­њ­ског да се с кучким војводом Чубром Петровим Поповићем и још неким кучким главарима договори о сједињавању Куча са Црном Гором. Он је од Куча затражио “да м­у дадну ријеч, да не иду у Турака, но да иду к њему”. На његову понуду одговорили су потврдно сви осим Новака Мартинова По­по­вића, који је без уви­ја­ња рекао: “Свети владико, ако ми не дође мука на народ кучки од Турака, ни­кад Турцима ићи нећу; ако ми дође мука и видим да ће ми пропа­сти народ кучки, отићи ћу к Турцима, па да ћу главом по­гинути од тебе или од Турака”.

Незадовољан оним што је чуо, Свети Петар је проклео све чланове депутације, иако је “несмислено било и од светога Петра и од Куча, што су хтјели да сједине Куче и Црну Гору, јер он није могао у ред довести Брда која су била близу Црне Горе: Бјелопавлиће, Пипере, Пјешивце и друге. Није ни Црну Гору довео у ред, но су му се по истоме Цетињу тукла племена: Цетињани, Бајице и Доњокрајци, Добрљани и Цеклињани”. Толико је невоља имао сми­рујући их, да се у народу причало како су Светога Петра “посве­ти­ли неваљалство и муке које су му задавали Црногорци, радећи он народу добро, а њему народ враћајући злом” (Исто, 230).

Напад на Подгорицу

У време док се на србској страни разми­шљало о нападу на Подгорицу, турски војни планови окренули су се према Малој Азији. Процењујући да би то могао бити прикла­дан тренутак за остварење замишљеног похода, владика Раде по­звао је на Цетиње кучке, пиперске и бјелопавлићке главаре и пред­ложио им да заједно ударе на Подгорицу. Да би му се план могао остварити, највише би морали “залећи” Кучи и Пипери. Војвода Вукић Попов баш и није био вољан да тек тако зарати против подгоричких Турака, бојећи се да би Турци, ако напад не успе, могли Кучима забранити да улазе у подгорички пазар. Због тога, тражио је да се напад припреми тако “да се Подгорица мора заузети по сваку цијену” (Јагош Јовановић, Стварање црногорске државе и развој црно­гор­ске националности, Цетиње 1948, 211).

Без обзира на своју мудрост и умереност, или можда баш због тога, Станко Стијепов није могао одвратити владику Рада од њего­ве намере, и фебруара 1832. године Црногорци ударе на Подго­рицу, очекујући помоћ од Хота и од Куча. Кад је напад почео, по­ка­зало се да није све најбоље припремљено, тако да су се Турци лак­о одбранили: Хоти не дођоше, а Ву­кић Попов, пошто је са кучке стране, од Дољана, видео да се на­пад не одвија како се очекивало, предложи црногорском кома­н­данту Ивану Ивановићу, који је у ме­ђувремену напао на Зету, да се повуче. Да ли због Ивановићеве друкчије процене војних прилика, или је уредно повлачење било не­могуће, настављено је с окршајима: црногорској страни прикљ­у­чи­ли су се и Брђани и Затрепчани, али је турска војска била успе­шнија, те срб­ску “војску сву растјерају од Подго­рице” (Марко Миљанов, Наведени рад, 231).

После је, да би се како-тако сачувао образ владици Раду и да би се сра­мота за пораз пребацила на Брђане, протурена прича да се то десило јер су Турци, наводно, “успјели да потплате неколико главара који су и дотада били у турској служби” (Ј. Јовановић, Наведени рад, 212).

О Владичину нападу на Подгорицу, руски конзул у Дубровнику Јеремија Гагић (1783-1859) обавестио је свог министра спољних послова у Петербургу:

“Концем минулога фебруара (1832) Црногорци су опет покуша­ли да заузму Подгорицу и да присаједине Црној Гори Зету, но покушај будући бесмислен, био је неуспјешан и сасвим несрећан за Христијане зетске и албанске, који су учествовали у овом дјелу. Црногорци су некако успијевали да зетске, хотске, малисорске и ми­ридитске житеље грчког и римскога вјероисповиједања (право­слав­це и римокатолике – ИП) подигну против Турака… Изашли су из својих граница, разредили се у стану близу Подгорице, једним ди­јелом војске окружили су је и принуђавали да се преда, али посли­је осам дана изненада ноћу оставише Подгорицу и при њој један топ; срамно и стидно, без нужде, повукли су се у своје границе, пре­давши освети турској побуњене и устале против њих зетске и ал­ба­нске хришћане, чије свештенике и старешине Турци неми­лос­рд­но истребљују” (Душан Д. Вуксан, Поход владике Рада на Подгорицу, Записи, ча­со­пис за науку и књижевност, Цети­ње, 1930, књига ВИ свеска 5 – мај 1930, 282).

Ето чега су се Кучи заиста с разлогом прибојавали ако омане “братство по оружју” са Црногорцима; Црногорци се лако могу повући “у своје границе”, а они, Кучи, без икакве и ичије помоћи, та­да остају на милост и неми­лост турској сили.

Подразумева се да у папирима владике Рада нема никаквог тра­га о овом прома­шају по­д Подгорицом, јер је Владици, по природи ствари, одго­варало да се ње­гова вој­ничка неспособност сасвим прикрије. То се нај­лакше мо­гло учин­и­ти пребацивањем одговорно­сти на друге, у ово­м случају на Брђане, пре свега на Куче, али и на “генерала” Ивана Ивано­вића, Подго­ри­чанина, који је као руски оп­у­номоћеник био пред­сед­ник црно­го­р­ског Сената и који је ко­ма­н­довао делом црн­о­го­р­ск­е војске.

Понегде се може прочитати и да су Кучи, Пипери и Бјелопавлићи оманули, али они су били на страни од Дољана, североисто­чно од Подгорице, и нису могли утицати на дешавања у зетској ра­в­ници; они су чекали на знак да се ствари у Зети повољно развијају, после чега би борбе отпочеле и с кучке стране. “Да је Станко Сти­јепов имао разлога што је осуђивао наведени корак св. Петра и што је одвраћао Вукића и Рада да не ударају на Подгорицу, по­твр­дило се доцније, кад је његов син, књаз Данило, сјединио Куче (Кучи, дакле, за време владике Рада нису ни били сједињени – ИП), јер Турци су му их опет разјединили и узели к себи, иако се го­во­рило да је турској царевини кренуло по злу” (Марко Миљанов, Наведени рад, 231).

Андријашевић не помиње Његошев напад на Подгорицу, али зато нуди податак да је митрополит Петар II тражио од руског цара помоћ да “од Турске издејствује пристанак да се Црној Гори при­саједини округ Горња Зета, који јој од давнина припада” (101, 173-174), ваљда да би извадио штету који је начинио својим ратним неуспехом под Подгорицом. А Ђорђе Борозан само каже да се “Његошеви планови, да заузимањем Подгорице прикључи зетску равницу, нијесу остварили ни 1831. ни 1832. године” (Ђорђе Борозан и други, Историја за трећи разред гимназије, Подгорица 2003, 159, лат.); он и не помиње Куче у тим плановима.

Недуго затим, месец-два, “велики везир Махмуд Решид понудио је владици Петру II Доњу Зету са Скадром, приморје од Бара до ушћа Црног Дрима и један дио Херцеговине под условом да Цр­на Гора призна ‘Инве­ститурски султанов ферман’, тј. да приз­на султана за свога госпо­дара и ‘његову заштиту пред другим си­ла­ма’. У томе случају, ‘Црна Гора остаје као аутономна област у турском царству’. Та­кав положај био би у неку руку сличан поло­жају Србије за вријеме књаза Милоша. Владика Раде је одбио та­к­ву турску понуду. У писму којим је одговорио великом везиру Ма­х­муду Решиду, Влади­ка је истакао независност своје земље у одно­су на Турску, наводе­ћи: ‘Док ме држе моји Црногорци не треба ми султанов берат ни ферман да владам, јер ја сам независан влада­лац, а ако ме моји Цр­ногорци напусте, султанов ферман не може ме одржати” (Ј. Јовановић, Наведени рад, 210).

Тај одговор разљутио је великог везира и подстакао га да Црну Гору натера на покорност, тако што ће скадарски валија (гувер­нер) најпр­е покорити Брђане и одвојити их од Црне Горе. Са тим циљем, 23. априла 1832. године арбанашки Турци напали су Пипе­ре и Бјело­павлиће, али су били потучени; једва су успели да се, у па­ници, по­вуку ка Подгорици (Исто, 211).

Владан Ђорђевић врло је критичан према Владичиној одлуци да без великог премишљања одбије турски ферман. “Одмах на почетку своје владавине, го­дине 1832, доказао је Владика Раде ко­лико је опасно кад је вла­далац – песник… Одбио је понуду великог Везира поносито као да је шпански хидалго… Овај поносити одго­вор владике песника коштао је најпре Црну Гору а после и цело Српство читаво језеро крви док је доња Зета, па и то без Скадра, постала српска” (Владан Ђорђевић, Црна Гора и Аустрија 1814-1894, Београд 1924, 40-41)

Пример Владичиног несхватања политичких и војних прилика, али и самовоље, био је и случај кад 10. марта 1835. године не­шт­о око петсто Црногораца, “без знања и одобрења Петра II, по­сле тродневне борбе, отеше Турцима утврђено место Жабљак, ко­ји бра­ни ток Мораче као и Подгорицу и Скадар. Владика је вра­тио Турцима Жабљак” (Исто, 41), не обазирући се на црногорске жртве при освојењу тог утврђења.

Делом и због тога, митроносни архимандрит Нићифор Дучић, председник Србског ученог друштва (ратовао с Турцима: 1861-62, 1876. и 1877-1878), могао је за владику Рада на­писати “да је био слаб владалац ко­ји је продајом за новце зема­ља, накваше­них србском крвљу дока­зивао њену независност” (Нићифор Дучић, Црна Гора, Београд 1874, 55).

Кучи и Црна Гора

Током прве половине 19. века врло је те­шко разазнати шта се сматрало црногорском територијом. На јед­ној страни, Петар И је “у својој преписци називао Куче црногор­ским племеном, што се та­да могло схватити као нешто савим ус­ловно. С друге стране, чак у позним годинама његове владавине, Црмница је, која је иначе од давнина сматрана саставним делом оне »праве« Црне Горе, покази­вала отпадничке тежње од Цети­ња­, тј. од владике. Црмница је иначе била уклештена између ска­дарског санџака и млетачке (ка­сније аустријске) територије, а у су­седству јој је било непријатељ­ски расположено племе Пашт­ро­вићи, па се налазила у посебно осетљивом положају” (Јован Милићевић, Црна Гора 1797-1851, Историја српског наро­да В-1, Од Првог устанка до Берлинског конгреса 1801-1878, Београд 1981, 187). Чак и у боју на Мартинићима, 11. јула 1796. године, вођеном са циљем да се одбије турски напад на Бјелопавлиће и Пипере, није било Црм­ничана у црногорској вој­сци; млетачки извори казују да је из­вестан број Црмничана рато­вао на турској страни (Ђоко Д. Пејовић, Црна Гора у доба Петра И и Петра ИИ, Београд 1981, 280). Но, у боју на Крусима (22. септем­бра 1796), у саставу црногорске војске нашли су се и Црмничани, делом осокољени црногорском побе­до­м на Мартинићима, а делом као одговор на владичино обра­ћа­ње црногорским племенима да је једини циљ црногорске војске “одбрана слободе и милог отечества” и решеност да се оку­пе све снаге за борбу против не­пријатеља (Исто, 279-280).

(У пораженој турској војсци било је, по прилици, и Куча, та­ко да се Растислав В. Петровић на једном месту запитао “шта се то десило са једним племеном које је толико времена пркосило турском оруж­ју? Имамо право да верујемо да је турска похара Куча 1774. године учи­нила своје. Дрекаловићи, када су се вратили на св­о­ја ог­њишта, нису, изгледа, били они исти, и ако јесу, онда нису имали ви­ше сна­ге да се носе с Турцима” – Растислав В. Петровић, Племе Кучи 1684-1796, Београд 1981, 269-270).

<1

Велика црногорска победа и у боју на Мартинићима створила је “морал­не и политичке основе” црногорског и брдског једин­ства, тако да Ђоко Пејовић констатује да је “на фронту успјешне борбе против Турске, најзад, ријешено питање опстанка Црне Го­ре и Брда, је­динства и њиховог становништва и услова за органи­зовање држа­ве”, што подразумева и “унутрашњи развитак и међу­на­ро­д­ни углед њихове заједничке борбе”. И још ће рећи да су тиме “обезбијеђени ус­ло­ви за тјешње збли­жа­вање црногорских и брд­ских племена (у првоме реду Бјелопав­ли­ћа и Пипера) и оснивање првих централ­них власти земље, која је тиме и започела своју ис­то­рију као др­жава” (Исто, 282).

Ове се речи са­мо врло сумњивим домишљањем м­огу тумачити као став да су се Пипери и Бјелопавлићи ба­ш те године, после тих би­та­ка, присајединили Црној Гори. А кад је већ о домишљању реч, Милораду Екмечићу остављено је да закључи како је Црна Го­ра, “десет го­дина после пораза Ту­рака на Крусима (1796)… при­па­јањем племе­на Пипера и Бјелопа­в­лића (ваљда 1806. године – ИП) била заокружила посед на коме је могла изграђивати своју државност. Од тада, Црногорци не сматрају да су у турској држа­ви, а неухватљива крхкост тих ранијих веза у новим генерацијама подгрејава веру да у њој никада нису ни били” (Милорад Екмечић, Борба за националне државе и модерно друштво, Историја Југославије, 1972, 232, лат.).

Ипак, нудећи чињеницу да су Морачани, Ровчани, Бјелопавли­ћи и Катуњани 27. септембра/9. октобра 1820. године, у боју у Мо­рачи, успели да тешко поразе Турке из Херцеговине и Босне, Пе­јовић је искључив у ставу да су “побједе Црногораца (само Ка­туњана, а где су “остали”? – ИП) и Брђана над Турцима 1796. и 1820. године, које су омогућиле стварање јединс­тва Црне Горе пр­во са Бјелопавлићима и Пиперима а касније и с Морачом и Ров­цима, фактички представљале, иако с разма­ком од четврт вијека, нову фазу у њиховим односима са Турском” (Ђ. Д. Пејовић, Наведени рад, 286-287).

Руска совјетска историја Југославије пише о црногорским и брдским ратним подвизима на Мартинићима и Крусима, али не помиње присаједињење Бјелопавлића и Пипера; пише о победи црно­горских и херцеговачких племена над босанским Турцима (1820), као и да су Ровца и Морача тада присаједињени Црној Гори; нема ниједне речи о присаједињењу Куча Црној Гори ( Ј. В. Бромлеј и други, Историја Југославии, Москва 1963, 350-353). Само посредно, при помињању Петра II, али и похара, могло би се кроз свега три ре­ченице домишљати да су и Кучи били присаједињени, али неодре­ђено кад: “Особито упорно супротстављали су се сепаратисти из пограничних области према Турској. Скадарски везир снабдевао их је новцем и оружјем. Применом оштрих мера (каз­не­них експе­диција и казни), Његош се обрачунао са својим поли­тичким непр­и­јатељима, угушивши тако сепаратистичке тенден­ци­је у Кучима, Пиперима и Црмничкој нахији” (Исто, 353).

Заиста, о прикључењу Куча Црној Гори може се само нагађа­ти, а држи се да се то десило 1831. или 1832. године. Једини “из­во­ри” таквој претпоставци јесу понуда владике Рада да Вукић По­пов “приведе” Куче Црној Гори, одговор Вукићев да се тако нешто може десити тек уколико Црна Гора и Кучи заје­д­но ударе на Под­го­рицу и узму је и, у мешавини с тим, неуспели на­пад на Подгорицу. Све то, не само са кучког гледишта већ и ло­ги­ч­ким и језичким ту­мачењем наводног међуплеменског споразума, значи да је црного­р­ски пораз под Подгорицом онемогућио кучко-црногорско сједи­ње­ње, те да, уистину, Кучи тада и нису прикључени Црној Гори.

Ни Ђоко Пејовић ни није баш најсигурнији да ли је Петар II по­стигао некакав неодређени усмени договор о јединству с Кучима, али наводи да је у пролеће 1832. године упозорио Куче да се у слу­чају одступања од договора “више Срби звати нећете него Бран­ко­вићи” (Ђ. Пејовић, Наведени рад, 460). На другом месту он изричито каже да су Кучи при­саједињени Црној Гори 1832. године (Исто, 181), на два места го­во­ри о казненим ме­рама против незадовољних Куча, а једном то на­во­дно присаје­ди­ње­ње пребацује на 1831. годину, с тим што за так­во “коначно неодлучено” стање на врло примитиван начин ок­рив­љује “објективно протурски оријентисане снаге” у Кучима:

“Питање јединства Куча са Црном Гором, проглашено средином 1831. године, због привредно-географског положаја овог пле­мена није могло бити коначно одлучено. Упућеност Куча на под­горички пазар морала је све више слабити њихове везе са Црном Гором. Прижељкивано заузимање Подгорице заједничким снага­ма и остваривање територијалног и економског јединства са дру­ги­м крајевима земље тада није могло бити реализовано. У таквим околностима објективно протурски оријентисане снаге у Кучима, са Вукићем Поповим Петровићем и другима на челу, све су јаче долазиле до изражаја, знатно више од осталих које су се са неко­лико нижих главара залагале за политику пуног јединства са Цр­ном Гором. Оштрина сукоба на овом подручју за извјесно вријеме окончана је одлуком Сената, којом је у марту 1840. године Вукић Попов осуђен на смрт због изазивања побуне, док су његов брат Радоња Симонов Петровић и више других кажњени већим и ма­њим новча­ним казнама.

Тада онемогућени отпор стварању тјешњих веза Куча (међу којима је требало и суд поново успостављати) са Црном Гором појавиће се у почетку 1846. године на истим основама, у вријеме ор­ганизованијег и енергичнијег супротстављања централизму Петра II, под непосредним руководством војводе Ђорђија-Џуџа Рад­о­њина Дрекаловића. Непостојање територијалне заједнице са Ку­чи­ма, политички и други разлози свакако су и даље утицали на степен јединства и начин односа највећег дијела овога племена са Црном Гором” (Исто, 112).

“Протурски елементи” Томице Никчевића

Подробније је о Његошевим односима према Кучима писао историчар Томица Никчевић, а све у склопу своје основне тезе да је крајем тридесетих го­дина 19. века дошло до “политичке диференцијације” у Пиперима, Бјелопавлићима, Цеклину, Црмници и Кучима, што укључује постојање “протурских елемената” у том крајевима. Пошто се уз­гредно позабавио побуном у Пиперима и Црмници (марта 1839), окренуо се “веома јаком утицају” које су “протурске политичке снаге у Кучима имале почетком четрдесетих година”. Већ из по­датка да се у тим “снагама” налазио “приличан број угледнијих Ку­ча”, а да су их предводили Вукић Попов Петровић и Џуџо Ра­доњин Прелевић, лако се може закључити да је подела на “проту­р­ске” и “процетињске” сна­ге и у Црној Гори и у Брдима прављена смишљено и циљно: са дру­штвене и ратне позорнице требало је ук­лонити угледне пле­ме­н­ске вође, из породица које су свој углед стицале вишеве­ков­ном бор­бом против Турака, а на њихово ме­сто довести “нове мај­сто­ре”, особе спремне да удворички подрже све поступке цетињ­ских господара.

Баш као што то сведоче поп Вук Поповић, да Данилових шест хиљада Црногораца током похаре “опале и поробе многе побоље куће (виђеније – ИП), не гледајући ни на род ни на године (Вукова преписка, књига седма, Београд 1913, писмо 92, 293), и војвода Симо Поповић, да је “књаз Ни­ко­ла, по смрти очевој, продужио владати у томе правцу и код ње­га се отворе­но развила тежња: д­а старе, заслужне куће црногор­ске уништи, како би нестало поми­сли, да има њихових заслуга у постању нове Црне Горе и дина­сти­је, а да по­ди­г­не нове, које ће му за то бити оба­вез­не и благодарне, а неће се мо­ћи позивати на за­слуге својих ста­рих” (Војвода Симо Поповић, Мемоари, Цетиње 1995, 455).

Основна Никчевићева теза гласи да се политичка борба изме­ђу наводно протурских и наводно процетињских снага водила “око питања присаједињења Куча Црној Гори”. При томе, како то он тумачи, “централна црногорска власт је упорно инсистирала на потпуном присаједињењу Куча и савлађивању протурских еле­мената, па је и у Кучима постављала органе власти од својих по­литичких приврженика. У Кучима је зато стално долазило до бор­бе између протурских и процрногорских елемената, од којих су и једни и други имали утицај на сељачку масу. (Ово само као паро­ла, пошто у Кучима, ваљда, тада није ни било радничке класе и поштене интелигенције – ИП). Почетком 1840 године дошло је до отворених борби. Кучке протурске снаге су, под руководством Вукића Попова, организовале побуну с намјером да потпуно уни­ште органе централне црногорске власти: »како се догоди међу Кучима буна и свој тој буни би узрок Вукић Попов и његов брат Радоња Симонов, (који су) рерубулацију (републику? – ИП) ћели у свом отаче­ству. И они исти имали су више дружине ш њима«.

Побуна у Кучима угушена је марта 1840 године. Правитељствујушчи сенат као врховни суд осудио је Вукића Попова на смрт, а остале његове присталице и учеснике побуне на новчане казне. Касније је по наговору Петра II, извршено убиство и другог орга­низатора побуне Џуџа Радоњина” (Томица Никчевић, Политичке струје у Црној Гори у процесу стварања државе у XIX вијеку (отпор стварању државе), Цетиње 1958, 133-134).

Из ових неколико врло идеологизованих Никчевићевих рече­ница избија на површину истина да је пресуда Правитељствујушчег сената била не само покриће за убиство Вукића Попова, него и Његошево правдање сопствених злочина, будући да Ник­че­вић и не прикрива да су и Вукић Попов и Џуџо Радоњин убијени “по наговору Петра II”. Оно што у Никчевићевом тумачењу цр­ногорско-кучких односа може бити посебно занимљиво, јесте на­вод да је поменутим убиствима “само привремено савладан отпор протур­ских снага у Кучима”, из чега извлачи јасан закључак да “при­по­јење Куча Црној Гори у то вријеме нијесу дозвољавали об­јек­тивни привредни и политички услови, иако је то за централну цр­ногорску власт било потребно”, због чега “ни утицај протур­ских политичких елемената у Кучима, као и у неким другим по­граничним мјестима, није било могућно уништити”. Да би такву своју логику учинио што уверљивијом, он каже да је утицај “про­турских политичких елемената у Кучима… имао коријене у самој друштвеној структури црногорског становништва”, чиме сугери­ше да су Кучи у Његошево време спадали у “црногорско станов­ништво”, иако неколико редова раније и сам каже да се “припо­је­ње Куча Црној Гори” није могло остварити из објективних при­вредних и политичких разлога.

Пресуда Вукићу Попову

Уз напомену да је презимена осуђених, став­љена у заграду, потписник ових редака препознао по кучким родословним таблицама, под овим насловом биће објављена пресуда којом је Вукић Попов Петровић осуђен на смрт:

“25. марта 1840. Да се зна и да је вје­ро­вати ова данас учињена сентенција пред господаром и свакијем правијем су­дом ђе би од потребе било приказати а то како се догоди међу Кучима буна и свој тој буни би узрок Вукић Попов и његов брат Радоња Симонов (који су) рерубулацију (можда: републику – ИП) хтјели у свом отачеству. И они исти двојица имали су више дружине с њима за учинити зло међу цијелом нахијом Кучком. И тако, када је Врховни Суд ово зло њигово разумио, тако ми Правитељство Црногорско и Брдско осудисмо Вукића Попова на смрт за његово зло дјело. И тако му би смрт по заповиједи Вр­ховног Суда. И судимо да више за Вукића Попова поговора није. И који би се нашао те би за Вукића проговоријо, судимо да се има изгубити као и Вукић. Такођер судимо за жену Сима Вукићева (син Вукића Попова звао се Стојан, тако да остаје непознато на кога се овај део пресуде односи – ИП) да је има од себе одаљити куда зна и да му више жена није. А судимо Радоњу Симонова са злочинцима глобе да дају: прво, осјекосмо глобе на Радоњу Симонова (мојег аскурђела – ИП) о 133 цекина, а он је замиритао (заслужио) да му није ни куће у државу Врховнога Суда, но опет се Врховни Суд смиловао на ње­гову старост, зато узима само 100 талијера глобе у готовој аспри (у новцу – ИП). Такођер судимо за друге злочинце који су к томе злу руку држали, да да­ду сваки глобе по 20 талира; но опет се Врховни Суд смиловао на си­ро­ти­њу њиову, тако судимо на свакога глобе по 15 талијера: први Паун Ве­лов (Рашовић), Јоко Мулов, Иван Радосавов (Радоњић), Клопо Спа­хов (Ву­јо­шевић – Крљевић), Миро Мујов (Вујадиновић), Саво Живков, Јован Крстов (Радоњић), Вело Николин, Божина Радев (Петровић), Миљо Ми­шов (Милија Ивановић) а судимо Лу­ки Мићину (Поповићу) и Тому Пет­рову (Поповићу), који су прије смрти Вукићеве дошли и по­кло­нили се, да даду оба глобе суду 15 талијера” (према Т. Никчевић, Наведени рад, 134).

Што несумњиво значи да је Вукић Попов прво убијен па је накнадно доне­сена смртна пресуда, јер су истом пресудом на новчану глобу осуђена дво­јица Куча, “који су прије смрти Вукићеве дошли и поклонили се” вла­дици Петру ИИ. Исто тако треба тумачити и реченицу из пресуде “да више за Вукића Попова поговора није”, пошто је он већ био убијен.

“Државнички” злочини

Причом о “политици пуног јединств­а са Црном Гором”, “сепа­ратистичким тенденцијама у Кучима”, “ор­га­низованијем и енер­гичнијем супротстављању централизму Пе­т­р­а ИИ” и “непостојању територијалне заједнице” Црне Горе и Ку­ча, Пејовић до краја штити “државничке” злочине црногорских духовних и световних господара, иако је потпуно свестан истине да “на поводе и видове отпора политици централне власти у Кучима свакако треба доне­кле друкчије гледати него на његове основ­не узро­ке и облике изража­ва­ња у другим крајевима”. Било је, да­кле, и у другим крајевима по­крета који су “слабили снаге јединства земље и организацију вла­сти у њој, и то у вријеме када је то за њен по­ло­жај у унутрашњим спољнополитичким односима имало пре­судну важност”, али ни пре­ма коме као према Кучима нису црно­горски господари и “њи­хови” поступали са толиком мржњом и од­у­шев­љеним злочиње­њем. Мада Пејовић признаје да су “уз тен­денцију племенског изо­ловања у Кучима несумњиво дјеловали и други фактори, чији се објективни значај не може оспорити”, пре свега јер “еконо­м­ска и политичка заједница нијесу могле бити остварене без тери­торијалне”, ништа му није сметало да у су­срету добра са злом, пред­ност да злочину (Ђ. Д. Пејовић, Наведени рад, 112).

У Историји српског народа не пише се о назначеним тери­торијалним проширењима, према томе ни о присаједињењу Куча Цр­ној Гори. Једино што би се на њих могло односити, али и то искљ­у­чиво домишљањем, јесте податак да је владика Петар ИИ донео За­кон отачаства, кривични закон од свега 20 тачака, којим су биле прописане строге казне за кривце. “Казне је изрицао и сам вла­ди­ка, при чему је био неретко строг” (Ј. Милићевић, Наведени рад, 190); једна од казни тиче се и кучког главара Вукића Попова, подведена под формулацију да је “свако одржавање веза са скадарским везиром и турским вла­стима уопште, посебно од стране главара из граничних подручја земље, кажњавао без икаквог оклијевања” (Ђ. Д. Пејовић, Наведени рад, 450).

Питање да ли су Кучи заиста били у саставу црногорске држа­ве од самог почетка тешко је налазило свој одговор, а скоро све недоумице вртеле су се око купљења пореза, са чим је “ишло на­рочито тешко у тек присаједињеним Кучима. Са­мо наплаћивање и начин на који је то обављано изазивали су от­пор све већег броја припадника тог племена. Све је то морало имати за последицу и ра­з­личито оријентисање Куча: једних ка Скадру, а других ка Це­ти­њу” (Исто, 164).
Пишући о Кучима и труду црногорских господара да им наме­т­ну своју власт, Бранко Павићевић вели да је “црногорски су­ве­ренитет имао санкцију више од једног стољећа” иако су се непри­лике око кучке територије све више компликовале ( Бранко Павићевић, Књаз Данило I Петровић Његош : Књаз црн­о­горски и брдски 1851-1860, Београд 1990, 232).

Без политичког јединства

Без обзира на то како ко оцењује спорно уједињење, “прве тр­и године живота Куча у заједници са Црном Гором и Брдима (најве­роватније од 1832) показале су и све тешкоће положаја у коме су се налазили. Њима је било теже него иједном до тада приса­једи­ње­ном брдском племену одржавати се у потпуно независном поло­жа­ју према Турској. Немајући једин­стве­ну територију и економ­ску заједницу са Црном Гором и Брдима, они са њима ни­јесу мо­гли остваривати ни пуније политичко једин­ство. За со и дру­ге живот­не потребе нијесу могли ићи преко Брда и Црне Горе на которски пазар… Настојања која су чинили у почетку 1835. годи­не да ‘ухва­те вјеру’ с подгоричким Турцима, ка­ко би могли сло­бо­дно ићи на пазар и ‘трговати на пријатељски на­чи­н’, убрзо су се показала узалудним”. Пошто су Подгоричани напали на кучка зим­ска паси­шта, 4. марта побили су двадесет кучких чо­бана и за­пл­е­нили сто­ку коју су они чували. Рачунајући да је тај “подухват” из­веден с па­ши­ним знањем, али и у знак солидарности с Кучима, Црногорци су неколико дана касније напали турско ут­врђење Жа­бљак и осво­јили га (а владика Раде одмах им га вратио – Вл. Ђорђевић, Наведени рад, 41), али та “солидарност” није могла по­бољшати снабдевање кучког становништва на подгоричком па­за­ру (Ђ. Д. Пејовић, Наведени рад, 163).

Због свега тога не треба се чудити што се и у нашем времену о истој ствари помало нагађа; на тој се линији налази и Пејовић, који казује да су Кучи “углавном и даље одржавали јединство са Црном Гором”. Иако речи “углавном и даље” упућују на закљу­чак да кучко-црногорско јединство и није било особито изражено, наро­чито кад се има у виду да је “неколико угледнијих главара у пле­мену, заинтересованих за јачање свог положаја и у односу према сусједним Турцима, успијевало да и поред отпора супротних снага утиче на ток догађаја у интересу политике Петра II и Правитељ­ствујушчег сената. Док су у априлу 1839. те снаге јаче долазиле до изражаја (сердар и сенатор Спахо Радованов Поповић Дрекало­вић имао је овлашћења црногорско-брдског владара да са скадар­ским везиром Хасан-пашом рјешава све међусобне спорове), дот­ле је у марту 1840. године активност са војводом Вукићем Попо­вим Петровићем и његовим братом Радоњом Симоновим на челу (по родословној таблици, Радоња је стриц Вукићев – ИП) довела у питање јединство Куча са Црном Гором. Побуњеници су укази­ва­ли на неодрживост политичког јединства у условима за­ви­сно­сти Куча од которског пазара. Предлагали су да се зајед­ни­ч­ким сна­гама ослободи Подгорица и да се обезбјеђењем тако зна­чај­ног пазара у непосредној близини оствари јединство под упра­вом црногорско-брдског владара. Сенат је вођу побуњеника Куча (Ву­ки­ћа Попова) осудио на смрт и касније (маја 1849 – ИП) дру­гог организатора побуне (Џуџа Радоњина – Ђорђију Прелевића Дре­ка­ловића), али отпор политици Петра ИИ у овом племену није тим ликвидиран. И средином 1842. године Кучи су се углавном др­жали на растојању од централне власти Црне Горе и Брда, из ко­јих су им упућивани позиви да се ‘не одбијају од своје вјере и од своје бра­ће’, а владика Раде им је поручивао да ‘не хтјесте ли ви к мене до­ћи, а ви ћете опет ако Бог да и по ружном’. Савјетовано им је да се уз њихову помоћ успостави суд у Кучима, без кога они не могу бити у стању да рјешавају многе међусобне размирице, које су са­мо њихови заједнички непријатељи (Турци) могли највише д­а ис­ко­ристе. Подмићивањем и забранама служења подгоричким па­за­ром, и онолико колико је то раније могло бити, ови су и даље не­прекидно били у могућности да у неком смислу постојеће поли­тич­ко јединство Куча са Црном Гором доводи у питање” (Ђ. Д. Пејовић, Наведени рад, 168-169).

Признајући да постоји стварни турски утицај на животне прилике кучког живља (оно што Црна Гора није могла постићи), Пе­јовић признаје да “јединство овог племена са Црном Гором, у пу­нијем значењу тог појма, ни тада није било обезбијеђено. У првој половини 1846. године међу Кучима просуто турско мито је изазв­а­ло унутрашње спорове и сукобе са Турцима, којима су увећаване опасности не­пријатељстава на знатно ширем простору. Од почет­ка присутни чинилац тржишта којим је требало да се Кучи непре­кидно служе и даље је истицан у писмима црногорској и брдској држави оданих кучких главара као одлучујући и у будућим одно­сима овога пле­ме­на према јединству са Црном Гором. (Одани гла­вари били су нека ситнеж која је рачунала да уклањањем оних утицајних пре­уз­му њихове позиције – ИП)… Супротна настојања племенских главара у односима према турској власти, на једној, и политици Петра II, на другој страни, и даље су карактерисала расположења у Кучима. Могућности турског дјеловања у овом племену нимало се нијесу смањивале. Борба за придобијање јед­них и уклањање у другом правцу опредијељених главара и касније је представљала важан начин обезбјеђивања јачег утицаја на њих. Уклањање Џуџа-Ђорђије Дрекаловића, истакнутијег представ­ни­ка турске по­ли­ти­ке, маја 1849. године, изазвала је нове међусо­б­не сукобе и ос­вете (што би морао бити знак да је Џуџо имао и јаке ра­злоге и бројне следбенике – ИП), али и спремност више старе­шина племе­на да са доказима оданости (посјеченим турским гла­ва­ма) пођу на Це­ти­ње и изразе жеље за јединством са Црном Го­ром и Брди­ма” (Ђ. Д. Пејовић, Наведени рад, 177-178).

Прича о главарима “оданим” Петру II, и главарима “супротних настојања”, онима који су наводно ближи турским властима, Пејовићу је само увод у тезу да је “примјер односа са Кучима, са којима су скоро двије деценије раније успостављене непосредније везе, више је него иједан други увјеравао Петра II да се реално мо­ра оцјењивати њихов положај и могућност остваривања јединств­а са Црногорцима и Брђанима. Средства дјеловања на припаднике овога племена требало је ви­ше комбиновати него што се то чини­ло раније. Могућности тур­ског утицаја на њих ни касније се није­су смањивале, као ни увје­ре­ње Куча да само са Црном Гором и сје­дињеним Брдима могу одузети Подгорицу од Турака и тако обез­биједити себи знатно пово­љ­није економске услове живота (трговином, пољопривредом и зимском испашом за своју стоку). Потребе опстанка под нормалнијим окол­но­стима, у правцу оства­ривања потпунијег јединства са државом која се још конституи­са­ла, највећи дио припадника племена био је свјестан, али не и дру­гога, што је такође било неопходно да се то постигне” (Исто, 178).

Ово је прича зарад оправдавања свега онога што је владика Ра­де чинио против Куча, а смишљена је на основу злонамерно ств­орене теорије о наводним издајничким Кучима, исто као што је смишљена и прича по којој Џуџо-Ђорђија Радоњин Дрекаловић, “истакнутији представник турске политике”.

Уз данак и плаћена убиства

Не бавећи се питањем када су се и на који су се начин Кучи “придружили” Црној Гори, Марко Ми­љанов само каже да су они, Кучи, пошли код вла­дике Рада да им по­стави суд. Тај суд звали су “гвардија” и капета­ни. Један од ка­пе­тана био је Ву­кић Попов Петровић, “а у гвардију је иза­брано 50 Ку­ча, који су под платом одређени да купе данак и носе владици. Кад су по­чели данак купити, народ се збунио и зачудио, говорећи: ‘Какав харач тражите, хоћете као Турци?’. Главари су докази­ва­ли наро­ду: ‘Није то ха­рач као Турци што траже, но ово дајемо на­шој црк­ви и владици’. И тако ових педесет гвардија ни­јесу могли скупити данак од на­ро­да, и морали су придати на исту плату још 50 гвардија, не би ли народ довели у ред и покупили данак, али ни­јесу мо­гли, но су при­давали по педесет и педесет до двије стотине. Тада су почели ку­пи­ти и грабити данак као на силу. Данка је било одре­ђено талир на имућнију кућу, а на сиромашнију пола талира. Бу­ду­ћи да тада није било пара, морали су стоку ку­пи­ти; за талир су узимали тре­ћака овчјега или козјег, а за пола та­лира двисца, то јест брава од двије године и од три.

…Главари кучки, видећи да им народ не даје данак, призову и главаре црногорске… да им помогну да једне године купе данак… Народ је једва то и чекао, скупи се и растјера главаре, и они се нијесу враћали ни те ни наредне године. Народ се кучки збунио опет, да се покоље међу собом… Кучи се подијелише, неко у Скадар, а неко на Цетиње… Ускипјело све да се покоље једно са дру­гим, но Вукић је бранио и стишавао, док је он био жив, да се не покољу.

Но Вукић Попов, у то вријеме једина узданица кучка, погибе, и то на грозан начин. Убише га све кумови и побратими његови, ко­ји примише за то паре од владике Рада. (Љуба Ковачевић је, каже, чуо од Тома Ораовца да се Вукић замерио владици због неус­пе­шне опсаде Подгорице – ИП). Уби­це Вукићеве били су: Пуни­ша Радосавов, поп Петар Андријин, оба Поповићи, Брацан, син вој­во­де Ђура и Марко Јоков, Ивановићи, калуђер Мојсије са Дуге (ма­на­стира у долини Мораче, близу Би­оча – ИП) и Никола Ђаковац. За Брацана се мање знало но за те друге, али мене је увјерио поп Машан Мијушковић из Пјешиваца, који је донио паре владичине на Дугу и ту чекао да Вукић погине, па да подијели убицама паре, као што је и учинио. Кад је Вукић по­гинуо, поп Машан је дао Бра­цану Ђурову 100 талира као четвр­то­ме другу.

Пошто Вукић погибе, народ скочи да га тражи, али Поповићи и Ивановићи, који су га убили, домислише се како ће кривицу пре­бацити са себе на Стојана, Вукићева сина, да је он убио свога оца. Но Стојана оправдаше добри људи, и он за Вукића уби Пу­ни­шу Радосавова, који је Вукићу усадио сјекиру у мозак (Марко Миљанов, Наведени рад, 238-239).

У Кучима се могло чути да су Вукића убили Веко Бецић из Пипера и “неки калуђер из Ћелије Пиперске”; не зна се како је на­стала та прича, а лако је могуће да је тај “неки калуђер” истоветан с калуђером Мојсијом из Дуге.

То исто читамо и код Вуксана, који се осврће на писање из­весног Ст. Петровића, Куча, о Вукићевој погибији: “Вукића су – каже Ст. Петровић – по наређењу Владике Рада ‘убили сјекиром у главу’ Веко Бецић Пипер и ‘неки калуђер из Ћелије Пиперске’ – коме за чудо ‘савременици и саучесници не памте ни име!’ Тако легенда, ма ја ипак не вјерујем, да је Владика Раде одсјекао русу главу Вукићу Попову Петровићу Кучу, кад је он већ успио да спа­ли један дио Подгорице, чиме је покрио, бар донекле, Владичин по­раз” (Д. Д. Вуксан, Наведени рад, књига ЏИИ, свеска 4 – април 1933, 202).

А Марко наставља да “послије Вукића није имао ко стати на пут никаквоме злу, но су га Кучи по својој вољи чинили сами себи… На исти начин као Вукић погибе доцније Џуџо Радоњин. Уби­ше га Боро Бакочевић и Милош Дмитров, који су га позвали да им крсти дијете, и тако га на кумство преварише и убише сјекиром у главу, па утекоше код владике. Џуџо није био војсковођа ка­о Вукић, али је био прави­чан главар, те стога га народ звао ‘си­ромашна мајка’. Народ је про­клињао убице Вукићеве и Џуџове, и Бог их је (убице) жестоко казнио” (Марко Миљанов, Наведени рад, 238-240).

И Вукићево и Џуџово убиство били су последица кучког незадовољства новоствореним односом Црне Горе према Кучима, ил­и обрнуто. Дука Лондровић, држећи се чврсто онога што су п­и­сали званични историчари, објасниће то ставом да су “Кучи и Ње­гошу пружали отпор на плану пореза, увођења судства и поку­ша­ја централизације. Чак због тога Његоша нијесу ни признава­ли за Господара, што су у својој племенској ускогрудости и заслијеп­ље­ности и јавно истицали” (Дука Лондровић, Новица Церовић и три господара, фељтон, По­бједа Подгорица/Титоград 1976, наставак 56, 30. децембар 1976).

Мимо песме и владичанства

Овде се владика Раде, Петар II, више пута помиње као наручилац појединих злодела, а Марко Ми­љанов пи­ше да се “у народу рачуна да је владика Раде… без разло­га и на гро­зан начин… побио осамдесет тројицу бираних људи, Бр­ђана, Црногораца и При­мо­раца. Најприје се Кучима представ­ља­ло да онај који не би учинио све што му владика рече, да ће Божја казна пасти на њега, и да ће га владика проклети, као што је свети Петар (Цети­њ­ски) проклињао…, јер у то је вријеме народ и калу­ђере и попове сматрао свецима, а камо ли не владике. Но пошто Кучи ви­дјеше како се Бог разгњеви на послушнике владичине и убице Вукићеве и Џуџове, увјерише се да није Богу угодно све оно што владика ре­че. Стога не помогоше владици паре које је давао да се убије вој­во­да Томо Петров Поповић, чије су јунаштво опје­ва­ле гусле српске и пјесме арбанашке и многи други” (Марко Миљанов, Наведени рад, 240), јер после погибије Ву­кићеве и Џуџове, “тешко да могаше владика на­ћи којега Куча да му некога убије за паре” (Исто, 374)

О владици Раду може се понешто прочитати и код Бранка Павићевића, у студији о књазу Данилу, у одељку који се бави другим дола­ском Јегора Коваљевског у Црну Го­ру, крајем марта/по­четком априла 1854. године.

Коваљевски се са Црногорцима први пут срео с пролећа 1838. године. Најпре, он је за посматраче био “руски неки офи­цир чијем се труду при­писивала наставша тишина и мир по гра­ницама, а особито око Грахова” (Новине србске, Београд 1838, број 31. од 5. августа), при чему “доста упада у очи… што се много труди… да земљу ову у свим де­ловима упозна, да о про­изводњи и снази њеној, особито пак о не­до­стацима њеним извести се, и што Владику саветима својим пот­помаже… као агент руске владе… и да је он повод био, што су новије ове помоћи руске послане, а пре неки дан и лађа из Одесе са 25.000 стоја жита” (Исто, број 34. од 27. августа), потом је нападнут да је “под преварљивим и лажним именом и обећањем руског по­кровитељства народ узму­тио” (Исто, број 39. од 5. септембра), да би се, на крају, “открило” да је “о трошку руске владе пут у Црну Гору предузео био, да земљу ову у погледу рудокопа извиди”, те да се, “због тога што се неупутно у црногорску распру због граница ме­шао”, у Венецији морао правда­ти пред руским послаником Тати­шчевим, који му је за све оно што је чињено у Црној Гори “пуно пове­рење поклонио”, тако да је Кова­љев­ски “већ с особитим налози­ма од стране Русије к владици натраг послан” (Исто, број 43. од 29. октобра).

Коваљевски је, дакле, за време свог бо­равка на Цетињу “има­о прилике да чује мишљење ис­такнутих пр­в­а­ка Црне Горе о Његошу, њего­вој нарави и склоностима, његовим методама управља­ња и начи­ну обрачуна са онима који нијесу по­штовали његову во­љу. Влади­ку су опту­жи­вали неки његови сара­д­ници за пријеку на­рав, за же­стоке обра­чу­не са свим лицима која се нијесу покоравала ње­говој вољи и схва­тањима. Дешавало се… да су за Владичине владавине многи људи кажњени најстрожим казнама само (због то­га) што се у њих по­сум­њало да би могли на­правити нешто што није било у складу са његовом вољом. За ври­јеме његове »строге владе« по­бјегло је мно­го лица из Црне Горе на турску територију, гдје су, по правилу, наилазили на добар при­јем код турских власти, спрем­них да од црногорских избјеглица стварају личне неприја­те­ље Влади­чине и велике противнике њего­ве политике. Да би на не­ки начин сприје­чио оваква настојања тур­ских власти, Владика је при­бјегао ‘завје­ре­ничком методама’, па је по Црној Гори и другдје тр­а­жио лица да организују убиства таквих противника, не жале­ћи сред­ства за такве сврхе. Тако је у Црној Гори било ство­ре­но ‘суверено увјере­ње да се од казне Вла­дичине не може сакри­ти’, па се стога сва­ко без роптања покора­вао” (Бр. Павићевић, Наведени рад, 54).

Један од оних којима није било до покоравања био је Никола Васојевић, син Станише (Михаила) Милошевића из Лопата, у Лије­вој Ријеци, рођен 1787. године, руски инжењеријски официр, бри­тански вицеконзул за Босну, Херцеговину и Арбанију (са седи­штем у Новом Пазару), намеран да, ослањајући се на деловање пан­славистичке пољске емиграције у Европи и њеног шефа Адама Чарториског, “између постојеће дви­је српске државе, Србије и Цр­не Горе, оснује трећу српску књажевину Васојевиће, с планом да касније од све три оснује једну јединствену монолитну српску државу под својим вођством” . По природи ствари, он се у таквом свом размишљању морао размимоићи са владиком Радем, али му то није сметало да “развија живу активност у обиласку пле­мена и ја­чању племенске власти и слоге у њему… У селу Лопатама пре­дузео је био да подигне један мали град за утврђење као што је Ме­дун у Кучима. И мјесто је означио за то (Камени Бријег) које је по томе и названо Градац… Кнезу Николи Васојевићу се, наравно, није (у Васојевићима – ИП) могло парирати, али се ранији главари нијесу лако ни власти одрицали, зато, на тражење Цетиња, често обавјештавају Њего­ша о Васојевићевој активности” (Радомир П. Губеринић, Кнез Никола Васојевић, Андријевица 1997, 165-166). На крају, како то пише Љубомир Дурковић Јакшић (1907-1997), “Његош је позвао Васојевића да дође на Цетиње, и одлучно се решио да припреми да се убије. На путу за Цетиње, у Доњи Загарач, 30. маја 1844. године убили су Васојевића перјаници (Његошеви) Вуко и Тодор Торома­ни и њихов рођак Мића Тороман, сви из Његуша. Сахранио га је Петар Ћу­пић из Загарча” (Исто, 166).

Коваљевском, свакако, није било те­шко уочити да је иза многих прича које је чуо о Петру II било не само сујете оних који су о ње­му “знали све или понешто”, очекујући да би им руски посла­ни­к могао помоћи да напредују у некаквој племе­н­ској или црногор­ској хијерархији, већ и злурадости (Бр. Павићевић, Наведени рад, 54). Исто тако, он је могао з­а­кључити да је у свему морало бити и неке ис­тине, утолико пре што је и њему са­мо­м било јасно да Владичини песнички “послови” нису узимали то­лико времена да би државне послове препустио стихији, и што је врло лако запазио да је црк­ве­ни живот у Црној Гори био скоро замро, да су цркве потпуно за­пуштене, да у неким црквама једва да постоји по једна или две ико­не и да се цетињска митрополија “налази у жалосном стању” (Исто, 55).
Уз ово последње могло би се додати, с великом сигу­р­ношћу, да су на недовољну Владичину заинтересованост за сопствену “основну делатност” утицала и нека лица из масонских кругова: најра­нији утицај “у том смислу” остварио је Симо Милутиновић Сарај­лија, масон од 1826, Његошев учитељ од 1827. до 1830. године и, истовремено, секретар владике Петра I; Његош је међу масонима из Котора имао много присних пријатеља, а било је масона и међу пријатељима које је имао у Трсту; загонетни и тајанствени Њего­шев учитељ француског језика Антиб Жом, масон, толико је ути­цао на свог ученика (1838-1839) да аустријски полицијски доку­мен­ти описују Жома “као демона који инспирише Његошеве по­сту­пке и одвраћа га од вере и званичног православља”; Србске нови­не пишу да је руски капетан Јегор Коваљевски, који је на Цетиње стигао крајем марта/почетком априла 1838. године, имао знатан утицај на Његоша, тако да је “Црна Гора, особито пак сто­лица Владичина… непрестано сада место туђих сплетака и којека­квих неугодности… врло се у јавне послове уплеће и неки Анти ди Жом, француски језички учитељ Владичин, који се и као ухода Француске сматра. Владика као да се између оба ова човека по­во­ди, који скоро равно и једнаки утицај код њега имају, које отуд мо­жемо судити, да Владика у свим случајевима њих двојицу за саве­те пита. Анти ди Жом разговара се често преко писама са енглеским вицеконзулом у Новом Пазару (кнезом Николом Васојевићем – ИП), коме он сваким поводом какве знаменитости и гласнике ша­ље, па се отуд домишљамо да и он (Жом) можда под платом ен­гле­ском стоји. Владика је сажаљења достојан, што се у оваквим рукама налази”; на Жомов избор одлучујуће је утицао Андре Ле­ва­сер, француски конзул у Трсту, масон, с којим се Његош позн­а­вао одраније, и који је, на вест да је премештен на сличну дужност у Бразилу, похитао у Париз да протестује код надлежних државних власти, не би ли и даље задржао своје позиције код цетињског го­сподара; године 184­7. упознао се и спријатељио с италијанским књи­жевником Ни­колом Томазеом, масоном; за Луја Волфа, Ње­го­шевог францу­ског при­ја­теља из Трста, тамошњег водећег масо­на, једна аустри­ј­ска поли­цијска белешка од 1. априла 1850. године казује да се ра­ди о “ко­му­нистичком шефу социјалистичке, демо­кра­т­ске и репу­бликанске уније која је недавно основана у Амери­ци” (Зоран Д. Ненезић, Масони у Југославији 1764-1999, књига И, Београд 1999, 202-204, лат; Световид, Централни лист за просвету, новости, трговину и мо­ду, Беч/Аустрија, бројеви 19. од 14. маја и 39. од 5. септембра 1850); и тако да­ље.

Сви они, од реда масони, “узиђивали” су, неко мање а неко више, у Његошево ду­ховно биће понешто од деизма (учења по коме Бог јесте ство­рио свет али у даљем постојању нема са светом ни­какве везе, по­што се све дешава по законима природе), антиклери­кализма (за­ла­га­ња да се свештенство истисне из јавног живо­та), теорије при­родног права (учења по коме је сваки човек сло­бодан да за очу­вање при­роде и живота употреби своју снагу по својој во­љи, да чо­век има не­ограничено право на све што може постићи, те да је чо­векова сло­бода ограничена једино снагом) и рациона­ли­стичког просуђи­ва­ња живота (философијског правца који све теоријске и прак­ти­ч­не проблеме решава са гледишта разума и ми­шљења, а занема­ру­је све оно што је искуствено и историјски већ оства­рено, као и све што је изнад и изван разума)…

Знајући (или не знајући) све то, митрополит црногорско-приморски и скендеријски Амфилохије (Ра­довић, 1939) при­хвата да “ни­је чудо што је било тумача Његоша чак као атеисте или пан­те­исте, космичког револуционара и сл.”, а све због тога што “његову упитаност и крик пред тајном, као и скамењеност пред »грдним судилиштем« овога свијета, његову сло­бо­ду у трагању за истином – многи претварају у потврду својим схва­тањима, други опет, у ко­начну истину његове философије живо­та” (Митрополит Амфилохије Радовић, Учешће светородне лозе Пет­ровића у животу Цркве и народа : Богословље епохе Петровића, Збор­ник радова “Династија Петровић Његош, том I”, Подгорица 2002, 215).

Владици није до покајања

Док су га његушки племеници носили из Кото­ра н­а Це­тиње, владика Раде, већ на умору, пита се мо­же ли бити да је “хтио и чинио више но што је кадар један… стас да поднесе”, да ли је “зашао некуд мимо и крочио преко, да ли је по­сегнуо да носи терет под којим се крши и најјача кичма”, да ли је “удахнуо свијета – сазнања и отрова – више но што у себе прима иједна његушка џигерица”; пита се то док му се причињавају неки његови са­вре­меници зле судбине, и Вукић Попов међу њима. Вла­дици није мио сусрет с њим:

– “Одлази! Ти си незван, твој глас нема приступа! За њега нема столице на овом бираном скупу!… Ти су за нас мртав! Ти си осу­ђен. Ево, чуј пресуду: »Ми правитељство црногорско и брдско су­дисмо Вукића Попова на смрт за његово зло дјело… и судисмо да више за Вукића поговора није…« Не трпим беспоредак, не трпим да свако племе буде држава и да се племенски главар кочопери као да је персијски шах, не трпим да сваки човјек буде својеглавац и да само за својим наумом иде, макар друге газио. Дивље само­вољство није слобода. Бог ми је свједок, ако другога сад призвати не могу, хтио бих да оно мало добра – ако нас сјутра чека – до­ве­дем у Црну Гору што прије, већ ноћас, ма и силом, ма се многи на главу поставили… Страда Вукић и у њему наш јад и проклетство… Ево и сад, док натруо и смртан сједим на вашим раменима и суде­ћи себи успињем се к Ловћену… не судим ја Вукићу, нити му ви судите, ни ви заједно с њиме мећете моју савјест на теразије, зајед­но с њиме и са мном судите мени једноме и знајте да милости ни­ка­кве ни од вас ни од себе не иштем, па ни од тебе…

– Дошао сам да кажем свима вама: довиђења!… Сад стоји пре­д вама глас Вукића Попова с Косора, а то је исто као да стојим главом ја, криваљ, кљаст у једну ногу коју ми турски фишек оштети, па се могу казивати и овако: Вукић Попов са брњаша, јер овако кру­пан не могах људски крочити. Видим пред собом и владике и игумане, и сердаре и сенате, а ја никад не приших никакав грб, ни војводски ни сердарски, а опет водих своје племе у многе љуте бо­јеве, ударах на Клименте, на Врмошу, ударах на Колашинце у Кра­јичиној рупи, сјекох турске пастире, нападах караване и плијен грабих и освајах земљу изнад Дољана. А понајприје – сјети се, црни калуђеру – ударих с тобом на Подгорицу: ти од Везирова моста и Горице а ја низ Рибницу, покрај драчке џамије и кроз ма­халу Крњића. Спотакну ми се брњаш и ја падох и умало ме ту­р­ска сабља не пошкакља под грлом… Како му драго, ја се не дадох, но на брњаша, па удри врага! А за несрећу и за буну у мојему пле­ме­ну нијесам крив ни колико у ходу кривам. Штетни сте ви: ис­тје­рујете харач и хоћете на силу Бога да припојите моје племе и још веће на­ме­те да ударите и да нас сломите и оставите без иједне ври­једне гла­ве. Знам, знам лијепо шта бисте сад рекли: племе се по­ди­јели – једни ка Скадру а други ка Цетињу…

– А ти, Вукићу Попов, ратниче, војсковођо, капетане моје гвардије, куд ти нагињеш?

– Ја? Не допада ми се ни једно ни друго. У ономе цијепању видјех велико зло за моје племе. Па стадох по средини…

– Нема ту средине, Вукићу Попов! И нијесам рекао да си нечовјек… Урастао ти коријен у она кучка брда, па се пијаниш својом истином и готов си да за њу страдаш. Ама залуду – јача је и ви­ша моја истина, око ми досеже даље. Твоја се смрт нема чега застид­је­ти – уби те јача истина!

– Стадох по средини и викнух да одлијегне овамо до Цетиња: Не дам своје племе, док не побијемо барјак на састав Рибнице и Мораче! Не можемо ходати за со преко цијеле Црне Горе чак у Котор! И да мене није, моје се племе не би дало никоме. И не подносим харачлије, макар се крстом крстиле као ја!

– Чуо си пресуду сената, чули смо тебе и сада – збогом. Одбијаш племе од своје браће и своје вјере. То ти кривица.

– Претешка казна, господару! Узимаш ми живот, па ме убија­ш и посмртно. На челу ми је записано: Вукић Попов. А чело от­кривено сунцу и свачијем оку. Кад чело падне на плочу, име оста­не, поживи. Не допуштам да на њему звече пасје вериге!

– Опет велим: сам си себе осудио!… Окрећеш лице од мене, зовеш сва зла да падну на моју главу. Па нека, нека… Ево се зора бје­ласа, гласови се губе око мене, а ја ропћем још, канда и сад морам слушати онога горњега у себи… Доста си ноћас исписао на црном ра­бошу – Вукић Попов био ти је дужник, дуг си једним махом пре­сјекао, ама сад ћеш ти њему за вијека дуговати” (Чедо Вуковић, Судилиште, роман, Цетиње 1999, 46. и 297-301).

Тако владика Раде, а кад је у хрватском рату за истреб­љење србског народа из Србске Крајине, крајем 1991, у околини Госпића почињен тешко замислив злочин, један од усташких бојо­в­ни­ка, стар четрдесет че­тири године, изјавио је за спљет­ски Ферал од 8. септембра 1997:

“Зовем се Миро Бајрамовић и директно сам одговоран за смрт 86 Срба. Ја са том чињеницом увечер заспим и ујутру се будим, ако заспим. Са знањем командантовим, својом руком сам убио 72 српска цивила, међу њима и девет жена. Нисмо правили разлику, ни­смо ништа питали. Срби су за нас били… непријатељи. Најтеже ти је запалити прву кућу и убити првог човека. После иде по шабло­ну” (Ицо Клашња, Спаљивали су српске цивиле, Правда Београд, број 393 од 17. јуна 2008) којим се користио и владика Раде.
Последњим часима Његошевим бавио се и митрополит Амфило­хије, подсећајући најпре на оно што је Вук Поповић (1806­-1876), који се понегде потписује и као Вукол, родом из Рисна а пореклом из Пипера, свештеник на служ­би у Котору, 22. нове­мбра 1851. го­дине писао Вуку Кара­џи­ћу: “Сјутра дан осване још у тежој муци, али га бистра памет није ни­кад издавала, и зато се ми­р­но испови­је­ди и при­чести, па најпо­сле с раширеним рукама ов­е ри­јечи изго­во­ри: »Бо­же и Свети Тр­о­јице помози ми. Боже и Света Госпођо преда­јем Ти на аманет си­ротну Црну Гору. Свети Арханђеле Ми­ха­иле, прими моју грије­шну душу« .

“У свјетлости Његошевог последњег Завјештања и овог предсмртног часа треба сагледавати његову личност и његово свеуку­п­но дјело… Његова ‘мирна исповијест и причешће’ пред смрт свје­доче његово предсмртно помирење са Христом и са Црквом и са бли­жњима, а истовремено и предукус оне свјетлости (’свијетле сјенке’) коју је ‘назрио јоште са бријега којега су његови смртни кораци мјерили’. То је био, као што пише у свом Завјештању, сми­рени одзив над Божји позив или под Његовим лоном (у његовом крилу – ИП) да вјечни сан борави, ил’ у хорове вјечне да Га вјечно слави” (Амфилохије, Наведени рад, 216-217).

Нико не казује после колико се убијених очекује покајање.

Тестамент владике Петра II.

Да би се видело и какав је то био “светачки” и “тајновидачки” лик владике Петра Другог Петровића Његоша, завирићемо мало у његов тестамент и, пошто испустимо његово свехвално и покорно обраћање Господу, саткано од девет мисаоних и поетски надах­ну­тих ставова, навешћемо све појединости које чине садржину таквих списа у уобичајеним оста­винским пословима:

“Ако ми се сада догоди да умрем, овај начин посље себе остављам:

1. За насљедника мојега остављам Данила, Станкова сина, а мојега си­новца. Њему остављам владичество, како је од старине узакоњено у Цр­ну Гору. Истоме Данилу свеколико движимо и недвижимо што имам у Црну Гору, остављам; а препоручујем мојему брату Перу да Данила у сва­чему, како својега сина, наставља доклен се Данил учини способан наро­дом управљати.

2. Новци који су ми у Економическом банку у Петробургу, од којих су облигације у Министерству иностраних дјел, њих остављам народу цр­ногорскоме, то јест да су народње; добит од њих да прима владика, који би био и за исту добит да им купује праха да бране свободу; а гладне године да купује за исте новце жито и без паре и динара да га дијели сиротињи цр­ногорској и брдској, али нико никада речене новце не може из Банка узе­ти но вјечно да у њему остају, само добићу да се ползују.

3. За новце који су ми у Бечу: 50 хиљадах фиоринах у барона Сине, а толико управо у господина Тирке, добит с ове сто хиљадах остављам ро­ди­тељима и двјема сестрама да исту добит уживају док су они четворо жи­ви, а пошто ми се преставе, и родитељи и обије сестре, онда паре остају за народ црногорски на исти начин како и оне што су у Банку петробурску. Зато молим Министерство мојега Покровитеља; како бих се ја преста­вио, да приме облигације од овијех новацах у Бечу и да пренесе исте нов­це код онијех у Петробургу да не би погинуле јадноме народу црногор­скоме.

4. 50 хиљада форинтих од рачуна од жита, које су ми у мојега брата Пера, нека их мој брат Перо раздава народу и купи од народа на онај лаки начин како сам ја уредио; а по смрти мојега брата нека се спреме у Пет­робургску банку, ђе су и прочи моји новци, пак се нека с њином добићу по­ступа на исти начин како с добићу првијех, а у главу њину да нико не смије таћи но нека вјечно у Банку стоји да би колико-толико прискочило у нужди кукавоме но у исто доба витешкоме народу црногорскоме.

5. 40 хиљада форинтих, које су у каси гвозденој на Цетињу, они се нека за нужде народње троше, како виде мој насљедник и мој брат Перо.

Ко ишта из овога овђе уписанога преиначи, био му црн образ пред људима и ја­росни се Суд Божји над њим извршио за ту неправду, коју би пред лицем неба и земље учинио” (Александар Младеновић, Прилози о Његошу, Ваљево 1996, 157-158).

Владика Раде је, дакле, највећи део своје движиме имовине (новца и вредносних папира) држао на страни, изван Црне Горе, у Бечу и Петербургу; само је мањи део држао код себе, тако да је, кад је осетио да му от­ку­цавају последњи сати, позвао свог зета Андрију Кривокапића и да­ривао му кесу са 50.000 форинти, “да се има нашто издржавати” (Исо Калач, Изгнаник, роман, Титоград/Подгорица 1992, 153). Добит од новца похрањеног у Бе­чу (камата) била је на­ме­њена Владичиним родитељима и сестр­а­ма, да им се за њихова жи­вота исплаћује по 700 форинти годи­шње. Новац и вредносни папи­ри из Петербурга припадали су црногорском народу, а камату од тих средстава примао би будући владика и њом је једино могао куповати барут којим би црно­гор­ски народ бранио слободу. По свему, дакле, Владичина движима имовина на страни ни по чему није била део наследне масе којом би Данило Станков, као књаз а не владика, могао располагати.

По братском договору, уместо да руско Министарство спољних послова, као “Покровитељ” владике Петра II, “пренесе исте нов­це код онијех у Петробургу да не би погинуле јадноме народу цр­ногор­скоме”, Стеван Перовић, Владичин брат од тетке, донео је сав новац из Беча и уру­чио Данилу. Нешто касније, кад му је Стеван поставио питање ка­ко ће се располагати донесеним новцем, Данило се гра­дио да не зна о каквом се новцу ради; тестамент се налазио код ње­га, он је био господар у Црној Гори и нико, па ни Стеван, није мо­гао доказати да је икакав новац постојао (Исто, 156-157).

Да движима и недвижима имовина владике Рада ни по чему није могла припадати књазу Данилу, који је погазио завештање и одрекао се владичества, казује и став из друге тачке да је право на располагање новцем остављеним у Петербургу имао владика који би био, а ни по чему неки други црногорски политички чи­ни­лац, чак ни онај из тестамента, Данило Станков, уколико му није припадао владически трон.

И Стеван Перовић је помогао да тестамент тек упокојеног владике Петра II буде изигран, али ће га то коштати вишегодишњих прогона и, на крају, главе; књазу Данилу није било у интересу да у животу буде сведок његове похлепе и тешке злоупотребе стриче­вог материјалног и духовног завештања.

А последња реченица у Владичином тестаменту садржавала је и једну особену “заштитну” мисао: “Ко ишта из овога овђе уписанога преиначи, био му црн образ пред људима и ја­росни се Суд Божји над њим извршио за ту не­правду, коју би пред лицем неба и земље учинио” (А. Младеновић, Наведени рад, 157-158).

Могло се то односити и на сердара Стевана Перовића Цуцу и на књаза црногорскога и брдског Данила Станкова Петровића.

А могло би се поставити и питање откуд владици Раду, Петру II, толика движима имовина у сиротној Црној Гори, у Црној Гори која је, добрим делом, живела од руске помоћи. (Не сме се, нарав­но, превидети ни запис Нићифора Дучића да је Петар II “продајом за новце земаља, наквашених српском крвљу дока­зивао њену не­зависност” – Н. Дучић, Наведени рад, 55). И, у потрази за одговором на то питање, мо­гло би се “открити” да је владика Раде из тих средстава плаћао и уби­ства својих стварних и наводних по­литичких непријатеља по Брди­ма и Црној Гори.

Но, да би се јаче истакла “материјалистичка” природа владике Рада, духовног предводника црногорских и брдских племена, ва­љ­а овде дописати и коју реч чојству кучких предводника:

“Прве вој­воде кучке, од Дрекала до Перуте Радоњина Петровића, нијесу били го­сп­одари народу, но слуге без плате и учитељи на­родни. Нигдје се не може опазити да је који војвода Дрекалови­ћа узе­о паре од народа за свој труд и трошак, осим ако су му друге државе што давале, као Лалу Дрекалову што је долазила плата од Мљетака, или… војво­да­ма Петровићима што су давали руски ца­ре­ви и царице у име пла­те. Но по свему се види да су они те паре за народ употребљавали, а не сами трошили, јер су се истим парама цркве градиле у Ку­чи­ма… Да војводе Петровићи нијесу радили за своје богатство може се видјети и по овоме: ниједноме од њих не може се познати да је што више имао, или боље живио од својих сељана, но је од многих мање имања имао, а и живио простије. У на­роду се нигдје не чује и види трага од богатства Петровића, а што су за народ чинили то им се чуло и видјело” (Марко Миљанов, Наведени рад, 282-283).

Илија Петровић