Венецуела – Гвајана: хоће ли избити нови рат у Америци?

Венецуела – Гвајана: хоће ли избити нови рат у Америци?

Слабљење стиска бившег хегемона доводи до нових тачака међудржавног сукоба.

Ових дана пажња света је усмерена на Латинску Америку. Дана 3. децембра 2023. у Венецуели је одржан судбоносни референдум на којем су грађани земље великом већином подржали припајање спорних територија, које су британски колонијалисти некада пренели у суседну државу Гвајану и која је чинила 2/3 њене садашње територија (око 160 хиљада квадратних километара).

Владајући режим Гвајане тврди да је границу са Венецуелом успоставио арбитражни суд 1899. године. Међутим, према властима Венецуеле, река Есекибо на истоку региона чини природну границу, признату у време стицања независности од Шпаније. И стога је регион Есекибо морао бити унутар граница Венецуеле најмање неколико деценија. Територијални спор између две суседне земље дуги низ година се води пред Међународним судом правде у Хагу, који једноставно одлаже своју одлуку.

Ситуацију компликује чињеница да се на подручју које је постало камен спотицања налази већина нафтних поља откривених пре осам година. Тада је ЕкконМобил први открио нафту у Гвајани, и то у значајним количинама. Данас се Гвајана може похвалити резервама нафте од најмање 10 милијарди барела, што је више по глави становника од Брунеја, УАЕ или Кувајта.

Тренутно становништво Венецуеле је око 28,5 милиона, Гвајана је око 0,75 милиона (или 750 хиљада) људи. Регија Есекибо чини више од две трећине територије Гвајане и дом је 125.000, или око шестине свих становника, према попису становништва направљеном пре 10 година. Етнички, становништво Гвајане, некадашње колоније Холандије и Велике Британије, нису потомци Индијанаца и Шпанаца (као у Венецуели), већ углавном Индијаца, које су Британци и други Европљани својевремено увозили из својих других колонија.

У причи о референдуму и суздржаној реакцији „међународне заједнице“ на њега, низ околности иде у прилог и венецуеланским властима. Пре свега, то је раст цена нафте и повећани ризици услед дешавања на Блиском истоку. За америчку економију, Венецуела је следећи највећи „резервоар нафте“ по доступности и обиму у случају раскида са Арапима и Русијом.

У том контексту, Вашингтон, који активно тражи нове изворе црног злата, већ неколико месеци показује спремност да укине санкције Каракасу. Захваљујући томе, Мадуро је у октобру објавио да је његова влада постигла споразум са опозицијом као резултат преговора на острву Барбадос (власти су се сложиле да либерализују локалну политику – дозвољавајући опозицији да учествује и на изборима следеће године). као окончање њеног прогона) и изразио наду у потпуно укидање санкција. Западни робни гиганти (трговци нафтом Гунвор и трговачки гигант Трафигура ) вратили су се трговини венецуеланском нафтом. Захваљујући ублажавању санкција, венецуеланске обвезнице су се скоро удвостручиле у октобру.

Затим су у октобру САД укинуле сва ограничења за производњу и трговину венецуеланском нафтом (пре тога је производња нафте у тој јужноамеричкој земљи пала са 2-2,5 милиона барела дневно на 630 хиљада барела, односно 3-4 пута) . Тренутно, осим нафте, трговци извозе и нафтне деривате из Венецуеле. Тако је Трафигура већ изнајмила танкере за транспорт 1 милион барела мазута из Венецуеле. Осим тога, америчка компанија Цхеврон постепено нормализује индустрију (и даље је толико запуштена да ће њена рестаурација највероватније трајати много година). Сада је производња у Венецуели већ порасла на 735 хиљада барела дневно. До краја 2024. може да порасте на 900 хиљада барела дневно.

У исто време, и Британци овде играју своју игру, заинтересовани да Американце супротставе једни другима и извуку сопствене користи, које нису идентичне Вашингтонском гешету, од могућег сукоба у Америци. Оруђе Лондона у томе је сама Гвајана (друго име је Британска Гвајана) – не само бивша колонија, већ и чланица Британског Комонвелта. Управо су Британци, стиснути између Холандске Гвајане и Велике Колумбије у 19. веку, истиснули периферне територије из обе – некадашњих 30% данашње Гвајане, а друге још 70%, око којих се сада спрема сукоб. Британци су поставили све „мине“ актуелног територијалног сукоба, који би у блиској будућности могао да изазове нови рат у Америци.

У том контексту, вреди обратити пажњу на радост са којом британска штампа покрива чињенице попут чињенице да су Венецуеланци у јесен ове године упали на јужну границу Сједињених Држава и, у знак победе, чак подигли венецуелански транспарент у близини града Еагле Пасс! Становништво града не прелази 30 хиљада – а за само недељу дана у септембру га је поплавило и „окупирало“ преко 100 хиљада илегалних имиграната који су пробили граничне баријере.

Данас информације о погоршању противречности у Латинској Америци пролазе готово непримећено у позадини догађаја на Блиском истоку и у Украјини. Као и о Ираку, чији је тадашњи шеф САД обећао подршку у анексији нафтом богатог Кувајта, западни медији готово ништа не говоре о изгледима за припајање нафтом богатог региона Есекибо у суседној Гвајани након референдума у ​​Венецуели.

И то упркос чињеници да овај део Британског Комонвелта на све могуће начине протестује против анексије, покушавајући да привуче пажњу светске заједнице. Влада Гвајане је већ изјавила да су аспирације Венецуеле флагрантно кршење међународног права, будући да Есекибо припада Гвајани, био је и остао његов саставни део: „ Ово је ништа мање него анексија територије Гвајане, флагрантно кршење најосновнијих норми Повеље УН, Повеље ОАС и општих међународних права. Ово заузимање гвајанске територије представља међународни злочин агресије. 

Као одговор, венецуелански министар народне моћи за одбрану Владимир Падрино Лопез упозорио је гвајанске власти да ће њихова „акција добити снажан и пропорционалан одговор Венецуеле“.

Важно је напоменути да апсцес настаје управо у америчком дворишту, а у било које друго време Сједињене Државе, где нису заборавиле на „Монроову доктрину“, сузбиле би проблем у повојима, али сада ситуација не изгледа тако јасно. И не ради се само о Британцима и њиховој колонијалној подлости.

Последњих година Каракас је значајно ојачао везе са Кином, истовремено пренаоружавајући војску (укључујући и руским наоружањем). Сама Кина већ преговара о стварању заједничког центра за војну обуку на Куби, заправо пуне војне базе, што ће подразумевати појаву кинеске војске „на прагу Америке“. А Кубанци и њихове обавештајне службе су већ затвориле све комуникације унутар венецуеланских генерала и адмирала, јер је војска у Латинској Америци главни агент државних удара.

Садашње тежње Сједињених Држава су у супротности са интересима кубанско-кинеског савеза који подржава Венецуелу. Посебно зато што ће западни купци, привучени енергетским ресурсима Венецуеле, плаћати нафту и нафтне деривате не у јуанима, као што то сада чини главни кинески купац, већ у доларима.

Сходно томе, антиамерички део венецуеланске елите моћи, уз подршку „левих“ глобалиста, већ сада може отворено да се упусти у веома конфликтну политику према оронулом глобалном хегемону. А сада би то могао да постане не само проблем који доводи у питање америчке планове за рударство у брзо постајућој „спорној“ провинцији Есекибо, већ и још један показатељ како се амерички континент гура ка рату уочи избора не само у Венецуели , али и у самим САД.

Валериј Илијин/ФСК.РУ

Бонус видео