ЗОРАН ЧВОРОВИЋ И ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Настанак и развој паризерске комуне

Вучићу паризеру!

Са друштвених мрежа

Кловнократија као манипулација стварима
Случајеви из мегамаркета у једном од наших градова.

Постарији човек долази и хоће да врати паковање киселе воде „пет плус један“. Има флаше, има рачун, тражи паре. Продавачица га пита:“У реду, али где је шеста флаша?“ Он каже:“Ја попио, пише гратис“.
Баба на каси каже:“Дајте ми лек!“
„Какав лек, бако? Ово није апотека!“
„Па шта пише овде? Јогурт плус пробиотик!“
Улази старица у радњу и пита:“Имате ли Вучићев јогурт?“

После првог показивања паризера на телевизији, многи пензионери га у мегамаркетима траже по боји, јер не знају ко је произвођач оног најјефтинијег, оног што је „по бољој цени“. И, на основу боје, купују паризер једне словеначке фирме, који је најскупљи.

Данашња Србија се углавном живота одрекла. У њој се деца не рађају ни за основни биолошки опстанак, а камоли за препород. Александар Вучић и његови сеизи владају Србијом старих и морибунда, који дрхте јер им он каже да ће сутра сви изгинути од атомске бомбе, а одмах после:“Ја ћу вам подићи пензије“. И они једног дана умиру, а другог дана оживљавају. Све до терминалног тренутка. За то време, млади одлазе и не враћају се, и Србија се празни. Неко иде под земљу, неко ван земље.

Старце и старице, крхког здравља и физичке снаге, застрашене добом у коме живе, Косовски завет не може ни да привлачи као животни оријентир. Није то за осуду, јер сви старимо и губимо власт над собом. Те несрећне људе, којима Вучић стално манипулише, треба жалити и треба им, колико се може, помоћи. Али тако се, манипулисањем старима и њиховим немоћима, не сме и не може владати државом Лазаревих потомака који су кроз смрт за крст часни и слободу златну пролазили ка васкрсењу. Србија није заслужила да Вучићев паризер буде њена последња реч.

Како смо дошли допаризерске комуне?

Паризерска комуна, духовно и државно стање нашег народа у коме све окончава као јефтини паризер, који чак није ни храна, него имитација хране, је, на неки начин, последњи стадијум у развоју нашег утопизма, од Светозара Марковића до данас. Тако је Марковић веровао да је могуће очувати патријархалну задругу и одмах, без капитализма, скочити у социјализам какав су заговарали Чернишевски и други руски социјалисти – нихилисти. Успут, треба се обрачунати са вером и традицијом, и сви ће, балкански сложно, запевати песму слободе, једнакости и братства.(1)

„Наши“ комунисти, верни измећари Јосипа Броза, који је био повлашћеник појединих америчких стратега борбе против Совјета(2), наставили су у том правцу, па су, НАТО парама, јер су били пукотина у Источном блоку, довели народ у стање да запева:“Ала волим овај режим, плата иде, а ја лежим“. То лежање и те плате крваво су нам се обиле о главу у доба распада СФРЈ, а и данас нам се обијају. Али у сећању сенилних титоиста још увек постоје – чак је и јефтини паризер подсећање на Брозово „златно доба“.

Снови о Земљи Дембелији увели су нас у стање слома, духовног и моралног. После квазинационалног квазикомунизма Милошевићевог режима и глобократске окупације Србије уз помоћ ДОСманлија, са кратким прекидом у доба Војислава Коштунице, режим Бориса Тадића, галванизован паролом „Европа нема алтернативу“, смењен је англосаксонским довођењем на власт Врховног Кловна, Александра Вучића, наводног „упристојеног радикала“, који је испунио све досадашње захтеве Запада. Учинио је то пре свега издајом Косова и Метохије и разградњом сваке уставности у Србији, али који се две време бусао у патриотске груди, па чак, авај и авај, добио орден Светог Саве од врха СПЦ за тобожњу одбрану Косова и Метохије у саставу Србије. Његова кловнократска диктатура разорила је сваки траг демократије у Србији и Народну скупштину учинила карикатуром.(3)

Демагошка кловнијада

Демагогија је Александру Вучићу иманентна као начин владања. Политички се родио под управљањем човека који је с поносом истицао да му је руководно начело макијавелистички аморални принцип да циљ оправдава средство, што је конкретним радњама толико пута потврдио.

Своју политичку еманципацију Вучић је остварио у СНС, странци која четири године од оснивања није имала свој програм, што више од свега говори о мотиву политичког окупљања неорадикалских пребега. При том, Вучић се у СРС научио идејној неконзистентности као нужном изразу доминације макијавелистичког креда. Јер су почетком деведесетих година „жестоки” противници западне псеудоимперије били истовремено најгласнији заговорници либералне економије, тврдећи, између осталог, да је држава по природи лош власник. У јавним иступима било је очигледно да су вођи српских неорадикала и његовим ђацима, а најбољи по сведочењу вође био је Вучић, много ближи западни социјал-дарвинизам, као и одређење нације према крвно-територијалном критеријуму, него хришћански, светосавски поглед на нацију као заветно-жртвену заједницу. Једном речју, Вучић је политички рођен и стасао у средини која је лични политички успех ставила испред врлине, која је свој национализам и антиглобализам синкретички обликовала тако да има народу пријемчиву домаћу епску, (у смелости, али не и у врлини) динарску виолентну форму и западну, анахрону наполеоновско-мацинијевску (револуционарни, атеистички национализам 19. века), слободно-зидарску идеолошку садржину.

Политички модел који је кловна довео на власт

Пошто проблем српске политике нису појединци, нити странке, па ни Вучић и напредњаци, као што се ни решења проблема не крију у појединцима и странкама, демагогију нису породили појединци, већ доминантни модел политике, према коме је селектована кадровска структура.

Политички модел који обележавају демагогија и из ње простекло партијаштво, опште безакоње, криза правне и моралне свести, одсуство начелности, безидејност и политичка недоследност, корумпираност, волунтаризам, презирање струке, доминација личних и групних интереса над интересима заједнице, идеални је амбијент да се амбициозни, а бескрупулозни полусвет домогне уносних управљачких функција у држави и уђе ненадано у круг политичке „елите”. Овакав друштвени амбијент, који је додатно транзиционо „зачињен” хистеричном глобалистичком и еуро-прогресистичком помодношћу и хиперпродукцијом лажних факултета, професора и диплома, помаже уздизању типова људи које је Иван Иљин означио као полуинтелектуалца, „који нема довршено образовање, али се наслушао и начитао довољно да би импоновао другима «природном образованошћу». У суштини, он не зна и нема ништа, али ни издалека не поима где се завршава његово знање и умење. Он нема своје идеје, али застрашује себе и друге туђим, етикета формулама: а када покуша исказати нешто самостално, одједном открива своје убоштво. Сложеност и префињеност света, попуно су му недоступне: за њега је све просто, све је доступно, све се решава одједном и самоуверено. Основни његов орган је – емотивна реакција, праћена површним расуђивањем. Он не познаје дух; над религијом се изругује; част је за њега «релативни појам». Зато верује у технику, снагу лажи и интриге, у дозвољеност порока”. Ето иљиновског одговора зашто је у главама Врховног Кловна и његових кловнића све до крајности просто и зашто се сва решења своде на придруживање ЕУ, усвајање западних закона и вредности и квазипротестантизацију националног карактера. И зашто се „политички” тако добро разумеју светина гладних очију и манипулатори њихових живота, демагози-полуинтелектуалци.

Денели мртвац Гроз (израз владике Данила) и Александар, политичар који је паризер
Горе наведена спољна обележја повезују демагогију српског вишестраначја са демагогијом из епохе Брозовог политичког монизма. Отуда су савремени демагошки тровачи и растакаоци српског политичког, а тиме и државотворног живота и националне свести, било у улози лажних патриота или отворених петооктобарских превратника и издајника, доследни наследници Брозове окупације Српства. Јер се Брозова послератна окупација спроводила демагошким гојењем ирационалних и вулгарних народних хтења у име којих су Срби сопственим рукама, а за туђ рачун, из своје заједнице истеривали врлину. Окупација Српства спроведена демагошким гојењем нискости и обећањима земљаског раја код светине, друго је име за Броза, ДОСманлије, Вучића и ЕУ.

Зашто је формиран СНС?

Како би се сакрила чињеница да је СНС формиран само због тога да би се у процесу придруживања ЕУ грађанима Србије успешно одузело право на унутрашњу и спољну алтернативу (=слободу), у првим годинама су Вучић и партија деловали под паролом „И Европа и Косово”, као и оном о „Четири стуба српске спољне политике”. Под анестетичким дејством ових парола обезбеђивала се безболна идеолошка конверзија изманипулисаних патриотских бирача скромног политичког знања, фолклорне националне свести и склеротичног историјског сећања. Само због тога што у свом бирачком телу није имао потребу за оваквом врстом политичке мимикрије, Тадић је своју политику отворено водио под геслом „Европа нема алтернативу”.

Вучић је дошао до тачке када више не мора да посеже за националном травестијом и да тако умирује савест својих бирача. Моделом јавне политике и свакодневног живота који су Вучић и СНС током претходних година наметали, уз обилату информативно-обавештајну и финансијску помоћ са стране, ударено је на последње преживеле остатке јавног морала и националне свести и самопоштовања код доброг дела Срба. После вишегодишњег препарирања, чини се да је српско јавно мњење на жалост већински спремно да у последњем чину травестије прими голог цара који ће га под девизом „Европа нема алтернативу” повести у будућност лишену слободе избора.

Мистика нашег избора

То што је губљење слободе избора повезано са одрицањем од Косова и Метохије итекако има дубоко мистички смисао. Косовским Заветом су нас наши свети преци, предвођени Св. Кнезом, „занавек опоменули да се, измерени мером Христовом и ослобођени слободом Његовом, никада не сводимо на ‘овај свет’”, jeр као хришћански народ „живимо у свету, али нисмо од света”. Ако смо косовском жртвом потврдили верност „слободи којом нас Христос ослободи”, издајом Косова и Метохије би пали „у јарам ропства” (Гал. 5, 1). Захтев антихришћанских вашингтонско – бриселских структура да се одрекнемо Косова и Метохије има окултно-лустрационо значење, јер се од Срба не тражи да се одрекну било какве територије, већ, песниковом речју, „жртвеног поља” на коме су голготски посведочили да су народ Часног Крста и Слободе Златне.

Издајник као хирург

Како би се за сваки случај прикрила очигледна истина, по којој је онај који одузима слободу избора (алтернативу) једнак поробљивачу, ампутација Косова и Метохије из уставног поретка Србије се поистовећује са нужном интервенцијом одсецања гангренозног ткива. Као што пацијент оболео од гангрене нема алтернативу за операцију, ма како она ризична била, тако ни Србија не може да сачува главу ако не ампутира косовску наталитетну бомбу и разреши косовски „замрзнути конфликт”. Политичар може да избегне кривичну одговорност за тешко кривично дело угрожавања територијалне целине, или другачије речено за велеиздају, једино ако убеди јавност да он заправо ради посао хирурга, који ампутира по претходно прибављеном пристанку повређеног у форми референдума.

Да би се развејала сумња у то да се ампутација Косова не предлаже због осигурања Србијине будућности, већ због куповине спољних гарантија личне и имовинске сигурности клана на власти, Вучић се представља као отац који брине „не само за будућност Данила, Милице и Вукана, већ и ваше деце”. При том нас подучава да је „важније љубити земљу своје деце, него земљу својих предака”, али се свака расправа о будућности наше деце смешта у пропагандно догматизовани антиномијски оквир: чланство у ЕУ-рају или „заглављени у муљу прошлости”. Семантика свих Вучићевих говора показује да су они део једног брижљиво састављеног плана обавештајно-психолошке обраде колективне свести српског народа, према коме се историјска прошлост и наслеђени национални карактер стигматизују као анахронизми, који се морају одбацити у име „напредњаштва” и модернизације.

Поуке из древне Атине

Лекције Атињана, као родоначелника демократије, уче нас да су кривична дела завођења тираније и издаје, као у случају Алкибијада, „кога народ час воли, час мрзи га, и не може да буде без њега”, често била спојена у истој личности. С друге стране, појава демагога-тирана била је редовно повезана са падом врлине (arete), јер је демос урушеног етоса био спреман да своју слободу изручи појединцу са цезаристичким намерама. А демагози су своје одлуке увек доносили подилазећи најнижим хтењима светине и позивајући се на вољу те исте светине. Највећим противницима своје владавине демагози су сматрали интелектуалце (xynetotieroi), „који све изнова доводе у питање: законе, опште прилике, закључке и најбоље предлоге народних вођа, које уживају поверење мноштва”. Демагози су сматрали да су за њих „много кориснији они други, који се не уздају у своју мудрост нити доводе у питање важеће законе, од којих нису паметнији, па мање оспоравају беседе вештих говорника”. Да би сачували врлину, а посредством ње демократију од тираније и државу од издаје, Атињани су инкриминисали хибрис. „Ништа за Атињане није неподношљивије од хибриса”, говорио је Демостен. Хибрис је било арогантно, раскалашно и охоло понашање људи који су имали политичку моћ или богатство и који су таквим својим понашањем омаловажавали друге људе. Пошто се хибрисним понашањем рушио морални темељ полиса, заштиту од хибриса су уживали не само слободни грађани, већ и робови.

Власт лакрдијаша као колективни хибрис

Вучићева владавина није ништа друго до један колективни хибрис, којим обесни демагог и његова братија показују народу да могу да ураде оно што нико други не може, нити је могао пре њих, да присвоје оно што им не припада, да чине оно што је противно и закону и националном карактеру – етосу. Када неко присваја више него што му припада, онда он према Аристотелом суду чини неправду, којa је увек мотивисана похлепом (pleonektes). Крајњи циљ таквe обесне (хибрисне) владавине је мирење демоса са обесправљеношћу, унутрашњом и спољном, те прихватање неправде, неједнакости и безакоња као нормалних и уобичајених ствари. У овом народу је рат против врлине одавно започет, али га нико није водио тако безобзирно и успешно као Вучић, далеко превазилазећи у антиетици оба своја учитеља, Војислава Шешеља и Зорана Ђинђића. У завршном чину драме урушавања врлине охоли демагог ће се обратити очајницима, који су неправду прихватили за норму, да својим гласом озаконе његову издају. Да ли глас очајника, који су ћутке прихватили отимање њива, фабрика, рудника, свеопшту корупцију, лажне дипломе, лажне бизнисмене, лажне уметнике, одлазак деце у туђину – може да буде „глас Бога”, којим се у име предака и потомака одлучује о „основној земљи” Србиновој?

Зоран Чворовић и Владимир Димитријевић /  Правда