(Foto: Ramondia / Curtis’s Botanical Magazine, London., vol. 144 / Wikimedia Commons)

Цвет који се носи на реверу ових дана и који представља амблем Дана примирја зове се Наталијина рамонда. Можда сте га у недељи пре овог 11. новембра најзад пажљивије загледали, па чак и носили. Могуће и да вас овај национални празник не погађа превише и сматрате да је увођење једног непознатог цвета у пантеон националног идентитета било неукусно. Међутим, шта год претходно мислили, вероватно ће вас изненадити дивна прича о Наталијиној рамонди, реткој биљци која има запањујућу способност да васкрсава након што је потпуно осушена.

Празник је, наиме, посвећен потписивању примирја у Првом светском рату, када су 11. новембра 1918. године генерали двеју зараћених страна у француском граду Kомпијену, у једном железничком вагону, окончали најкрвавији сукоб у дотадашњој људској историји. Република Србија је пре седам година изабрала овај датум за један од својих празника, а уређено је и да се уз празник одреди и специфичан амблем који се носи на реверу у недељи уочи Дана примирја.

Амблем се састоји од две зелене траке које асоцирају на ленту славне албанске споменице и једног љубичастог цвета са пет латица. Веза са одличјем из Првог светског рата сасвим је јасна, имајући у виду колико су Велики рат и страдање током повлачења кроз Албанију обележили домаћу историју.

Но, какав је то цвет који иде уз ленту?

Наталијина рамонда (Рамонда натхалиае), помало налик празнику, ендемска је биљна врста за коју су до пре пар година знали само искусни ботаничари и страствени љубитељи локалне флоре. Реч је о угроженој и реткој врсти – ендемиту који живи само на подручју Централног Балкана, у Србији, Македонији и северној Грчкој.

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!
Прочитајте још:  ХИТ оглас. Човек продаје АУДИ у ФУЛ стању за 2800 евра, а услов је...

Припада породици Геснериацеае и простире се на надморским висинима од 350 до 2200 метара. Расте на изузетно неприступачним местима, углавном у клисурама, на кречњачким стенама где је суво и хладно. За националну епопеју у Првом светском рату везују је управо оваква станишта и област простирања, на којој су се одвијале преломне битке у завршници рата.

Наталијина рамонда није лековита. Вишегодишња је, зелена и зељаста биљка која има снажно подземно стабло, какво ботаничари називају ризом. Висока је десетак центиметара и има неколико цветова. Сами цветови су сачињени од четири, а ређе пет или шест преклопљених круничних листића. Kруница је углавном љубичасте, али понекад и беле боје.

Посебно је занимљиво што Наталијина рамонда спада у древне, практично фосилне врсте. Она је остатак суптропске флоре, вероватно из Африке, који је преживео ледено доба и потом се повукао у скривене делове Балкана. Расла је још у геолошко доба пре Kвартара које се по старој класификацији називало Терцијар (по новој подели, Терцијар одговара добима Неоген и Палеоген).

Осим што је древна и изузетно издржљива, Наталијина рамонда има особину коју међу скоро 300.000 познатих цветница има само тридесет биљних врста. Наиме, након што се у одсуству воде сасвим осуши, ова биљка може да поново оживи након мало кише или заливања. Наводно је 1928. ботаничар Павел Черњавски случајно просуо воду на хербаријум у коме се налазио узорак осушене Наталијине рамонде. И она је након тога оживела.

Ова особина која се назива анабиоза и данас, посебно у ери свемирских истраживања, изазива узбуђење и подстиче нова истраживања ове биљне врсте. Понекад се зато назива и феникс. Но, Наталијина рамонда има ову особину пре свега као реликтна, суптропска биљка која је живела у древним епохама и клими битно другачијој од данашње.

Прочитајте још:  Скандал: Укронацисти прете учесницима Форума младих у Сочију међу којима су и млади из Србије

Историја открића Наталијине рамонде делимично се везује за оца српске ботанике, Јосифа Панчића. Рамонде су, иначе, као биљна врста познате од тридесетих година XИX века кад их је француски истраживач по коме носе име открио на подручју данашње Шпаније, у Пиринејима. Но, пола века касније, 1874. године, Панчић је дошао до значајног открића када је открио да рамонде постоје и изван Шпаније. Открио их је на територији јужне Србије, али је закључио да је реч о новој врсти коју је назвао рамонда сербика (Рамонда сербица).

Десет година касније, 1884. године, дворски лекар Сава Петровић открива да на Балкану постоји још једна врста рамонде са нешто другачијом круницом и листовима. Будући да је био у служби на двору краља Милана, Петровић овој врсти даје назив Рамонда натхалиае, у част краљице Наталије. Мада заузима другачија станишта, она повремено живи са Панчићевом српском рамондом у такозваној симпатрији. Истраживачи са Биолошког факултета у Београду превођени професором Владимиром Стевановићем успели су да детаљно опишу и анализирају ова преклапања и простирање обе врсте.

Век и по након што ју је проучио доктор Петровић, испоставиће се да ће ова тајанствена и издржљива, древна биљка која и потпуно осушена оживљава, постати један од нових симбола савремене Србије. Потрага за идентитетом, трајним и аутентичним симболима, која се може наћи у историји бројних европских народа, али која је у претходне две деценије била својствена народима Балкана, док су се непрекидно мењали називи, границе и облици држава, углавном је у жижу лансирала неке неугодне вредности.

Но, догодило се и то – да нам се тако представи један цвет.

Прочитајте још:  Београд се нада подршци САД у решавању косовског питања

С.Б. /naukakrozprice.r

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *