Милунка Савић (1892-1973) 1. део

Милунка Савић (Фото: Википедија)

Ово је осврт на текст Сање Ћулибрк (Б92), под насловом „Милунка Савић –
Од хероине до чистачице : Војводо хоћу пушку“, објављен 4. јануара 2020
(https://vaseljenska.net/2020/01/04/milunka-savic-od-heroine-do-cistacice-vojvodo-hocu-pusku/)

Милунка и србски добровољци

Милунка Савић (1892-1973) 1. део
Илија Петровић

Причамо ли о Милунки Савић, не можемо а да не говоримо о србском добровољачком покрету 1912-1918. године.

Обрнуто, бавимо ли се србским добровољачким покретом 1912-1918, без имена Милунке Савић лако се може.

Лако, јер Милунка Савић у том је покрету само једна сламка међу вихорове.

Дакле:

Кад је 1557. године васпостављена Пећка патријаршија, тај чин огромно је допринео духовном уравнотежењу србског народа: на основама свог православља, историјских предања и устаљених правила моралног живота и друштвеног понашања, и не одступајући од сопствених традиционалних вредности, Срби су себи створили једну привидно нову патријархалну цивилизацију.

Та нова цивилизација, цивилизација великих етичких вредности, чији су израз у њеном “витешком делу” били хајдуци и ускоци, добровољци у одбрани потлаченог србског народа, нашла је своје место у епској поезији, прожетој родољубљем, немирењем са ропством, жудњом за слободом, тежњом за обновом националне државе. “Читава српска епика у ствари јесте вечно живи поклич за борбу против насиља, ропства, нечовештва… за одбрану од надмоћне и ружне силе… свесни зов на жртву, на погибију”, стални подсетник на Небеску Србију, на све наше претке од почетка.

Србско родољубље, или патриотизам, и није категорија која настаје смишљено, која потиче из области разумског, која се стиче школом, вежбањем, убеђивањем или било каквом другом обуком у одговарајућем тренутку, по потреби, циљно. Родољубље је утемељено у Србиновој подсвести, у његовом инстинкту или у његовој интуицији; оно се у ту подсвест утискивало још у мајчиној утроби, а оплемењивано је мајчиним млеком и успаванкама заснованим на србском генетском наслеђу, ваљда најдубље и најмисаоније израженом кроз србске народне песме најразличитијих облика и садржаја. Што ће рећи, док су млади Српчићи и младе Српкињице одрастали на матерњој мелодији, с тим су напевима урастали у њих и сви предачки митови, знања настајала и опстајала искључиво зарад преношења одређених знања на нивоу најуопштенијег.

Ако се то знање тумачи буквално, онда од мита остаје само и једино бајка.

За оне који мит тумаче према његовом стварном смислу, нарочито у свету који је предуго живео без писаних трагова – као што је то случај са Србима -, јасно је да он из нараштаја у нараштај преноси народно предање о значајним догађајима и личностима из ближе и даље прошлости, подржава националну и моралну свест, велича и подстиче издржљивост, храброст, витештво, веру у победу вечне правде над свим облицима насиља.

Или, једноставније речено, митови у Срба чувари су србске традиције, србских предања.

У великим невољама, а њих су трпели сви нараштаји, Срби су се увек и изнова враћали сваком зову на одбрану сопствених митова и сопствених светиња. У мирним условима, Срби као да су склони запуштању сопствене националне мисли, можда у уверењу, или надању, да им не прети никаква опасност и да не постоји тренутна потреба за деловањем било каквог одбрамбеног механизма, чак ни оног који се тиче традиције, или предања.

У србској прошлости мирних је времена било мало, а сви који су се дуже или краће време задржавали на Србској Земљи као поробљивачи, улагали су огромне напоре да сузбију србске традиције и Србе лише националних обележја. Успевали су у томе само у случајевима сведеним искључиво на физичко уништење.

У турским временима, “српско друштво остало је привржено својим традицијама, као исходишту народног бића”, иако су његови нови развојни облици врло често били засновани на нешто измењеним духовним обележјима. И поред тога, однос србског народа према сопственој националној баштини није се мењао, а историјске традиције, мање преношене летописима а више епском песмом (обогаћеном и оплемењеном уласком ускока и хајдука у свет народног предања), остале су блиске сваком Србину.

Покрет за обнову србске државности 1804. године (оно што се, по мом уверењу, погрешно зове Први србски устанак, или још погрешније а помодно и, стога, штетно: србска револуција јер револуција уништава све оно што је до тада било у односном друштву остварено, а србско подвижништво из 1804. било је окренуто обнови) показао је да је историјско предање свој пут до срца србских слободара, и домаћих и оних са стране, србских добровољаца из Црне Горе и Херцеговине, из србских прекодринских, прекосавских и прекодунавских крајева, из Арбаније и Бугарске, најлакше налазило кроз епско певање. “Тих година, српско епско песништво доживело је… свој најбујнији процват и дало своје најбоље творце: песма је доспела до крајњих могућности свога развитка, исказом је постала савршена, моралним порукама изразито озбиљна, а као народна историја у стиховима већ распоређена по временским и тематским круговима”, или циклусима.

Наредне деценије 19. века донеле су Србима нешто мирније односе с Турцима, што је довело и до “осеке епског песништва”. Учени Срби са свих страна Србске Земље, без обзира на то под чијом су окупацијом тада били поједини њени делови, својим бављењем србском историјом потрудили су се да своје “научно-критичке” поклонике и менторе увере како су манастирски летописци заправо незналице, а гуслари само гуслају некакве изанђале легенде. Школовани Срби могли су се тада срести само по варошима и, понекад, по мање или више доступним местима у равници, а гуслари су се збежали “у заосталије, претежно брдске крајеве или у оне области у којима је турска власт још била неокрњена”, баш како им је то народни геније и наменио: Оро гњездо врх тимора вије / јер слободе у равници није, или Што се не хће у ланце везати / то се збјежа у ове планине / да гинемо и крв прољевамо / и јуначки аманет чувамо / дивно име и свету слободу.

Када је Србима с почетка 20. века пало у део да остваре национално ослобођење, народно епско песништво и његове поруке, а не научно-историчарско штиво, вратило их је сопственом националном миту. Није, дакле, србском генију потребно да га призива политика, он се појављује у времену када је србском народу потребно спасење. “Надахнуће историјским традицијама, с којима су Срби ушли у ратове 1912-1918, било је толико опште и распрострањено да за њега нису били потребни одређени извори: песници су сјај немањићке епохе оживљавали према представама сопствене маште, а прости сељак је (а не школовани гражданин), притегнувши опанак и зграбивши своју брзометку, одлазио у рат да освети Косово и ослободи браћу од туђина”.

Са домаћим “простим сељаком” изничући из митске сфере, оне коју је један наш социолог, по имену Ратко Божовић (1934), назвао “човековом унутрашњом реалношћу”, нашло се тада, раме уз раме, најмање 321.000 србских добровољаца, од тога нешто преко 183.000 изван двеју србских краљевина и око 137.000 поданика Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе који су у ратове ушли без позива за мобилизацију.

У овом последњем броју налази се и Милунка Савић.

За све њих, без обзира на то у ком су времену и са које стране пристизали на србска или црногорска ратишта или, 1916-1918, на Солунски фронт, избор је био врло једноставан: био је то рат за сопствену Отаџбину. Нико од њих није размишљао о томе хоће ли заувек остати тамо, на неком од ратишта, или ће преживети, њихова једина мисао, заветна, генетски усађена у сваког од њих, била је да допринесе очувању србских огњишта и србских гробова по Србској Земљи и свих митова везаних за србску породицу.

Србски добровољачки покрет током ослободилачких ратова 1912-1918, прича је за сва времена, понајвише због тога што је он изникао из дубоке вере у националне вредности и морал потлачених Срба. Јер, како је то у предвечерје Другог светског рата лепо запазио један немачки историчар, србски национализам у земљама под аустријском и угарском окупацијом није се исцрпљивао у простом иредентизму, већ се наслањао на духовне основе Свесрбства, оличеног у најплеменитијим достигнућима србске државности и србске духовности немањићке епохе. На тим је основама добровољачки покрет међу Србима из прекодринских, прекодунавских и прекосавских крајева и прерастао у свету мисију за ослобођење све Србске Земље и остварење великих идеала србског Покрета за обнову србске државности из 1804. године.

Милунка у ратовима 1912-1918

Овде се бавимо једној између тих “најмање 321.000” србских добровољаца, о Милунки Савић, тој једној сламки међу вихорове, о жени за коју, на разним странама, пишу, и говоре, да су јој ратне заслуге заборављене, да јој држава за коју је ратовала остала дужна, да јој није одато никакво признање, да је свој радни век провела у некој банци чистећи нужнике, бришући подове, прозоре и кваке, да је живела у сиротињи, у неком кућерку на београдској периферији, “да не гладује, али да се, понекад, и то деси”, да се о њој и њеним војничким подвизима пише премало, да је тек при крају животног века, благодарећи новинарској упорности, успела да добије један станчић…

Први пут сам за њено име чуо на самом почетку шездесетих година, приликом једне синдикалне посете Војном музеју у Београду, а други пут седам или осам година касније, на изложби србских војних застава у Дому Југословенске народне армије у Новом Саду, када сам тамо повео своје ученике. Тога пута домаћин нам је био Милорад Прелевић, официр ЈНА и историчар, а данас, прочитао сам негде, генерал. Упамтио сам више њега него његову епски распевану причу, и о Милунки, наравно, само због тога што је, и мени и њему, једанаести директни предак исти – Илико Лалев Дрекаловић (прва половина 17. века).

Требало је да прође подоста година, безмало две деценије, да бих се поново срео са Милункиним именом, а то ми је задовољство пружио Антоније Ђурић (1929) својом књигом „Жене солунци говоре“, Београд 1987. Распричан скоро као и Прелевић, само са нешто више лирског набоја, Ђурић је на десетак страна описао Милункино ратовање а у свега десетак редова оно што јој се дешавало при крају њених последњих овоземаљских дана.

Више сам се за њену личност заинтересовао на самом крају другог миленија, у време када су србске теме биле мање познате него данас и када се о некима, до тада, није било упутно бавити јер је постојала опасност да човек из чиста мира буде проглашен србским националистом, шовинистом и разним другим противником демократскога друштва збратимљених народа, народности, националних мањина и етничких група у Земљи Србији. Било је то у данима док сам се трудио да од рукописа Васе Колака (1915-1968), некадашњег управника Музеја Града Новог Сада, под насловом „Историја добровољачке колоније Степановићево“, писаног 1956. године за потребе неког пројекта Матице србске везаног за колонизацију Војводине Србске после Великог рата, приредим књигу „Добровољачка колонија Степановићево“, Нови Сад 1999. и да потом, на основу додатних истраживања, напишем и објавим књигу „Степановићево : Прилог за монографију“, Нови Сад 2000.

За почетак, запазио сам да разни аутори о истој ствари пишу сасвим друкчије. Антоније Ђурић, примера ради, пише да Милункину жељу да је приме у борачку јединицу не прихвата војвода Радомир Путник (1847-1917) и да он сам, “на ратном саветовању”, такорећи ван “ратног реда”, саопштава да нека девојка тражи од њега да је прими у ратну јединицу, на што један од присутних, мајор Воја Танкосић (1880-1915), четнички војвода, (мада, врло чудно звучи податак да таквом “ратном саветовању” присуствује један мајор, утолико пре што се зна да на “ратна саветовања” не долазе трупни официри), одмах казује да је то вероватно Милунка Савић и да је треба примити у неку од добровољач ких јединица. Поучен Танкосићевом изјавом да је та девојка “неустрашива, брза, окретна, сналажљива, лукава, као видра”, те да се “већ прославила у рату с Бугарима”, Војвода ће јој сутрадан, кад му се Милунка поново јавила (питање како и зашто баш “сутрадан” јер ју је он претходног дана већ “откачио”), благонаклоно рећи: “Добро, девојко, ако хоћеш да ратујеш, јави се мајору Танкосићу”. На другом месту, код Томислава Влаховића, у књизи „Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“, Београд 1989, са Милунком разговара ђенерал Петар Бојовић (1858-1945), али је он, без чекања да му неко каже ко је Милунка, скоро истим речима упућује у Гвоздени пук, команданту Димитрију Матићу а не мајору Танкосићу: “Е, ђевојко, ако хоћеш да ратујеш, јави се команданту Гвозденог пука”. Команданту је само преостало да каже, очински: “Знам, сине, зашто си дошла, иди, задужи се са опремом и прими распоред”. Бавећи се истим тим пријемом у ратну јединицу, Милорад Прелевић казује да је Милунку најпре одбио ђенерал Степа Степановић (1856-1929), после чега је она отишла војводи Путнику, баш као и у Ђурићевој причи.

Та тројност (или нијансна двојност) била је сигурна назнака да се прича о Милунки и њеном уласку у Велики рат испредала у зависности од маштовитости оних који су себе прогласили “одговорним” за њену улогу у српској војној (и другој) историји.

Па код једног од тих “одговорних и маштовитих”, код управо поменутог Влаховића, читамо још и да се за Милунку знало свуда, чак и у арбанашким беспућима. “Куда год је пролазила, жене су је са дивљењем посматрале. Чак и преко Арбаније, Арбанашке су јој нудиле за јело све оно чиме су оне располагале, па и у оним племенима која нису признавала власт србског пријатеља Есад-паше” Топтанија (1863-1920).

Тешко је објаснити откуд таква и толика накнадна (и накарадна) наивност у Влаховићевом поимању “братства и јединства” за време србског мукотрпног хода по арбанашком беспућу, када се зна да су се Арнаути најкрволочније понашали према изгладнелим, промрзлим и ојађеним Србима у одступању, да арбанашке жене баш и не излазе “на улицу” (понајмање зими) да виде који и какви мушкарци туда пролазе (а морало му је бити познато да војску чини мушки свет), да Милунка није одступала сама како би Арбанашке, које су управо у том тренутку изашле “на улицу” да виде само њу и диве јој се, да није била у сукњи или хаљини како би је Арбанашке “из прве” препознале…

Мимо тога, било је забавно чути, и на сваком месту прочитати, да се о Милунки и њеним заслугама није писало ни говорило, а упорно се баратало тврдњом да је она добила стан (гарсоњеру) у једном од нових београдских насеља тек када су новинари својим писањем “убедили” Бранка Пешића (1922-1986), београдског градоначелника, да би то било “оно право”. Па сам се питао о чему ли су и о коме то они писали када је Бранко Пешић изволео да ту гарсоњеру додели баш Милунки о којој се није писало а не неком другом србском добровољцу о коме се све то време ћутало.

И зато, кренуо сам у потрагу за Милункиним наследницима, у нади да ће се од њих, ако их има, чути и неки податак уверљивији од оних које су читалишту представили Милункини “овлашћени” животописци.

Најсигурнији почетни траг био је датум Милункине смрти (5. октобар 1973) и, потом, податак из читуље објављене у београдској “Политици” да јој је удато презиме било Глигоревић, те “приватно” сазнање да није сахрањена у Алеји великана, као што је то упорно подметано “широким народним масама”.

Потрага је трајала више месеци, а започета је у администрацији београдских гробаља, не би ли се од ње сазнало ко одржава Милункин гроб (ако га уопште одржава). Обављено је неколико телефонских разговора, јављала су се различита лица, послато је и једно писмо, али се тражени податак, ко зна из којих разлога, сматрао врхунском тајном, такорећи државном. Коначно, “али вам ништа нисам рекла”, добијени су једно име и једна адреса, што се показало употребљивим тек при крају онога “дугачког штапа”. Узалудно сам, по Београду, куцао на неколико врата, да би се у неко доба појавило име: Војислав Станков.

Када сам рекао како се зовем и чиме се бавим, па још поменуо и књиге о Степановићеву у којима сам о Милунки углавном писао наслоњен на оно што је јавности саопштавао пуковник Прелевић, човек као да је једва чекао да до краја отвори своју душу: “Немојте ми га помињати, Прелевић је толико штете нанео нашој породици да вам то не могу описати… Свуда је говорио како је Милунка живела у сиротињи а то није истина”.

Од човека се потом могло чути да се зове Војислав Станков, да је рођен у Српској Црњи и да је зет Милункин. Није причао о њеном ратном путу, пошто то од њега није ни тражено, ређао је само неке појединости о њеном послератном породичном животу.

Животопис Милункин

На основу приче Воје Станкова, онога што се о Милункином животном путу може документовати, као и онога што се, по претпоставци (јер је објављено у озбиљној књизи, о витезима Карађорђеве звезде!), из њене ратне биографије могло прихватити као веродостојно, у књигу „Степановићево : Прилог за монографију“, Нови Сад 2000, записао сам следеће:

Милунка Савић, кћи Раденкова и Даничина, у раној младости чобаница, резервни наредник србске војске, рођена је у Копривници, код Рашке, 24. јуна 1890. (или 1892, како пише у њеној чланској карти удружења резервних војних старешина) године. У балканске ратове ушла је под именом Милун и, као добровољац у саставу Дринске дивизије, ратовала код Скадра и на Брегалници. Да није Милун, него Милунка, открило се у болници кад је први пут рањена; то се брзо прочуло, али је задржана у војсци. По избијању Великог рата затражила је ратни распоред и нашла се међу Топличанима, у саставу Гвозденог пука. Већ у борбама на Церу, где је Гвоздени пук био у саставу Церске ударне групе, она је показала не само да добро рукује пушком, него и да добро и прецизно баца бомбе. Касније ће она, на Солунском фронту, на такмичењу показати да прецизније погађа бомбом него и србски и савезнички мушки ратници. (У ове “бомбашке” приче поверовао сам без икакве резерве, пошто сам, док сам служио војни рок, упознао једнога момка из околине Петровца на Млави који је успевао да, барем девет пута од десет покушаја, са двадесетак метара удаљености, облутком погоди телефонски стуб. Дивећи се томе, питао сам га како то постиже, а он ми је објаснио да у томе нема никакве тајне, да је у питању вишегодишње искуство и да су многа чобанчад, од силна времена свакодневно увежбавајући ту “бацачку дисциплину”, успевала да ту вештину доведу до савршенства. Баш онако како су нам „Новости“ и Борис Субашић објаснили да је Милунка “бацајући камен у мету с осталим чобанима, стекла вештину којом је у ратовима од 1912. до 1918. године са тридесетак метара удаљености убацивала бомбу кроз уски прорез бункера”). У првим борбеним редовима нашла се и у наредним биткама, на Дрини, на Колубари, на лазаревачким положајима, на Космају, на Качанику.

Већ при крају србског повлачења преко Арбаније (првих јануарских дана 1916) тешко је рањена, после чега је пренета у Бизерту на лечење. По излечењу вратила се на Солунски фронт; нарочито се истакла у борбама за Кајмакчалан, у окуци Црне реке, када је Гвоздени пук био придодат 122. француској колонијалној дивизији; она је чинила чуда од јунаштва, а у тим окршајима заробила је двадесетак бугарских војника. Тада су је упознали и савезнички борци, па се и код њих брзо ширила вест о том чуду од девојке.

Признајем да нисам премного веровао у тих заробљених “двадесетак бугарских војника”, нарочито због тога што их је она предавала команданту, а не надлежнима за то, да он о њима брине јер се она одмах враћала у борбу, али сам зато високо ценио спремност србских војних команданата да тај женски ратни подвиг (чак и ако је измишљен!) искористе на прави начин, “у пропагандне сврхе”, за подизање ратног морала и националне свести србских ратника на Солунском фронту. Можда је у исте такве сврхе коришћен и “случај” Аћима Радишића, рођеног 1890. године у Дабрици, код Стоца (насељеног у истој добровољачкој колонији у којој и Милунка; тамо се и упокојио 1941), добровољца одликованог златним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима, који је тај витешки знак “зарадио” на Солунском фронту, за примерну храброст и сналажљивост, пошто је једну бомбу добачену са бугарског положаја успео да избаци из србског рова пре но што је експлодирала и врати је тамо откуд је и долетела. Кажем: можда, а вероватније је да није, пошто се од мушких ратника и иначе очекују такви, или слични, или још већи витешки подвизи.

По ослобођењу Битоља (средином септембра 1916), кад је отпочео рововски рат, добровољно је ушла у Моравску јуришну чету, с најбољим и најхрабријим ратницима које је имала Моравска дивизија. О њеним јуначким подвизима причало се у свим савезничким армијама (ако се имало времена за такве приче), а у њену част постројавани су најелитнији савезнички пукови (да ли најелитнији или они који су се налазили “при руци”, споредна је ствар) и њихове ратне заставе спуштане на поздрав. О њој је писано и у страним земљама, а после рата с њом су се дописивали француски команданти Емил Гепрат (1856-1939) и Луј Франше д’Епере (1856-1942). (Мало сам сумњао у ову преписку, пошто је Милунка била мање-више неписмена, али, добро, неко јој је могао преводити приспела писма и уместо ње писати одговоре). Иако је постала личност којој се сви диве, она је остајала скромна, каква је увек била; збуњивала се једино када је прозову да приђе да јој на груди ставе одличја. Тада се понашала као некада, док је била скромна чобаница у ибарској долини.

Рањавана је неколико пута. (Уместо да се бавим недоумицом да ли четири пута или девет пута, определио сам се за довољно неодређен израз „неколико“). Додељено јој је више ратних одликовања, међу њима златни војнички орден Карађорђеве звезде с мачевима IV реда, два француска ордена Легије части (један V степена), француски Ратни крст са палмином граном и златном медаљом за храброст Милоша Обилића. (Да ли је заиста одликована и другим орденом Легије части, официрским, то је тек требало проверити). Због својих ратних заслуга названа је „Србска Орлеанка“.

Таква је Милунка била у рату, а ратни другови увек су се према њој односили са искреним дивљењем. Сама Милунка сматрала је интересантном чињеницу да нико од њених ратних другова није ни покушао да је запроси, шалећи се на свој рачун да су они вероватно сматрали да би она, у најмању руку, и у браку, као и у рату, била бомбаш.

После рата, у Сарајеву, док је била на служби у војсци, венчала се с Вељком Глигоревићем (1898-1948), тада чиновником Хипотекарне банке. Године 1920. демобилисала се и била надељена “добровољачком компетенцијом” (пет хектара, односно осам катастарских јутара и 1100 квадратних хвати обрадиве земље и поткућницом од 800 кв. хв.) на новооснованој добровољачкој колонији Маријин мајур, касније названој Степановићево. Тамо је, уз помоћ својих ратних другова, такође србских добровољаца, изградила скромну кућу, коју је недуго затим препустила сестри Славки и преселила се у Београд. (Пре неколико година, новосадски Завод за заштиту споменика поставио је на тој кући спомен-плочу, али је њен садашњи власник, ко зна због чега, ту плочу уклонио). Вељко, који је добио посао у београдској пошти, убрзо је запустио породицу и оставио је, а Милунка, пошто је била самоука, без школе, могла се у Хипотекарној банци запослити само као служитељка (чистачица); ту је дочекала и пензију. Од својих прихода купила је невелику кућу на Вождовцу, а тек неку годину пред смрт, кад су београдски новинари узбуркали јавност сензационалистичком причом о томе где и како, у наводној сиротињи, живи Милунка Савић, добила је једну гарсоњеру у насељу Браће Јерковића. Добила је, дакле, ту гарсоњеру, али се она није у њу уселила; уселила се Милункина поћерка Зорка, узета из неког сиротишта на далматинској обали, за коју се убрзо установило да је прележала менингитис и да је због тога, у извесној мери, остала хендикепирана. (Од Војислава Станкова могло се чути да је Милунка “имала и кућу у близини Правног факултета”, али јој је после Другог светског рата, под околностима које су њему остале непознате, та кућа одузета).

Из брака с Вељком Глигоревићем имала је кћер Милену (1924), удату за Војислава Станкова, рођеног у Србској Црњи; њихов син Дејан (1955), биохемичар, ожењен је Миленом (1951), рођеном Јеликић, професором на Фармацеутском факултету у Београду; из тога брака рођени су Милош (1982), студент фармације, и Младен (1987), средњошколац. (У међувремену, момци су одрасли, вероватно су завршили високе школе, али се овоме причаоцу није дало да то засигурно сазна).

Милунка је одгајила и три усвојенице: Милку (“заборављену” прве послератне године на железничкој станици у Сталаћу), Радмилу-Вишњу (своју сестру од ујака, рођену у позним годинама ујаковим и ујниним) и малочас поменуту Зорку. Иза прве остао је син Слободан, а иза друге кћи Слободанка, стоматолог, и син Ђорђе, дипломирани правник, запослен (тада) у србскоцрногорском Министарству спољних послова.

Ова храбра и племенита жена ишколовала је из своје куће још тридесет двоје деце, што својих рођака, што са стране; добар део њих стекао је факултетске дипломе, а један чак две. Могла је то финансијски издржати, јер је имала, како се то могло чути од Војислава Станкова, “велике принадлежности”: плату, инвалиднину и завидна француска примања уз две легије части (један од аутора зове то “националном пензијом од Француске”), а у “слободном времену”, углавном ноћу, шила је војничке шињеле; у том послу помагала су јој и деца. Њенима ближњим посебно је било занимљиво кад је из Бугарске (после Другог светског рата) стигао у Београд, ради школовања, младић по имену Бебел Минков, син једног од високих команданата бугарске војске поражене у Великом рату, с очевом препоруком да се јави Милунки (коју је познавао само по причама из рата) и замоли да му се нађе при руци у првим данима, док себи не нађе стан; младић је остао да код ње станује, а нешто касније оженио се Радмилом-Вишњом (1921-2004).

Милунка Савић, удата Глигоревић, била је доброг здравља; само је последње две-три године, после можданог удара, била везана за постељу. Умрла је 5. октобра 1973, у Београду, у кругу своје породице; сахрањена је на Новом гробљу, у парцели 101, на 243. гробном месту, а не у Алеји великана и уз војне почасти, како то воле да напишу њени “свечарски биографи”.

Илија Петровић / Васељенска ТВ

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.