Зеленаши црногорствујући

Зашто
Са подоста закашњења „открио“ сам да неки твитераши (који ли су ти?) питају, не знам кога, зашто грађани Србије финансирају антисрпске зеленаше“. Биће да су та питања постављена на сајту „Видовдана“, одакле их је, 14. јануара 2020. године, под насловом „Грађани Србије финансирају зеленашке дресове црногорске репрезентације“, преузела Васељенска телевизија.

А тамо, писало је и следеће:

„Репрезентација Црне Горе обукла је зелене дресове као подсећање на побуну тзв ‘Зеленаша’ у Црној Гори. Те зелене дресове облаче само када играју против Србије. Те зелене дресове плаћају грађани Србије – спонзор репрезентације је М:ТЕЛ фирма у власништву од 51% српског капитала.

Осталих 49% су власништво сродне фирме из Републике Српске. Сви ми плаћамо ту репрезентацију, преко рачуна – сви ми плаћамо понижавање Србије и величање антисрпства“.

На твитерашко питање „зашто“, ваљало би „обично добро необавештеним“ Србима објаснити ко су то зеленаши и откуд они у Црној Гори после одлуке Велике народне скуп­штине српског народа у Црној Гори „да се Црна Гора са братском Србијом уједини у једну др­жаву под династијом Кара-ђорђевића“.

Ово утолико пре што црногорствујући „историчари“, наши савременици, против те одлуке „ратују“ бесмислицама да је Црна Гора била „побједница у ра­ту“, да је Црна Гора имала „скупштину иза­брану 1913. године са пуним устав­но­-правним… легали­те­том, легитимитетом и капа­ци­тетом“, да је „Подгоричка скупштина“ организована „на врат на нос“, да је тада избрисано „властито државно и нацио­нално име“ и да су њени учесници „ба­цили под ноге сву тради­цију и позитивне прописе тада­шње Црне Горе“.

Све баш тако потржући прокламацију коју је, преко „Гласа Црногорца“ из Нејиа, у Француској, престрашени па побегуљски краљ Никола упутио Црногор­ци­ма „поводом кршења права да сами одлучују о својој судби­ни“ а против званичне Србије која је, „на­о­ружана необјашњи­вом мржњом према Црној Гори и њеним представницима и лишена моралне основе… заборавила све жртве које је Црна Гора учинила“ за њу и „када је неприја­тељ сломљен… напустио нашу малу Црну Гору, окупирала ју је… њена војска (и) скупила тзв. Велику народну скуп­штину (српског народа у Црној Гори у Под­горици) на је­дан насилнички начин, чије одлуке немају никакве важности, јер Велика народна скупштина (срб­ског народа у Цр­ној Гори) и не постоји као установа по нашем уставу, а камоли да је над­леж на да рјешава о судбини Црне Горе. Па и овакав зло­чин извршен је препадом кукавички, лишавајући од уче­шћа у рје­ша­вању о судбини земље хиљаде мученика и херо­ја, који се не бијаху још вратили из ропства“.

Божићна побуна
Једној групици Црногораца, присталица сврг­ну­тог краља Николе И Петровић Његоша и његовог режима, не­за­довољ­них што им се, по „витешкој“ капитулацији на по­четку тре­ће јануарске декаде 1916, од „ју­начкога страха“ ни­је дало да ратују против аустроугарске окупаци­оне силе, про­хте­ло се да у ослобо­ђе­ној Црној Гори мало шенлуче и ватреним оружјем слављенички до­чекају Рождество Хри­стово 1919. године; ма­кар некога и пого­дио ка­кав залутали метак.

У почетку, њихова ак­ти­в­ност није схватана као нека озбиљнија опасност за ново­створено Краљевство Срба, Хрвата и Сло­ве­наца, будући да ни „бјелаши“, присталице безусловног уједиње­ња Ср­би­је и Црне Горе, ни „зеленаши“, делом присталице само­стал­не Краљевине Црне Горе а делом расположенији за конфедерални одно­с двеју србских краљевина у будућој држави, нису очеки­ва­ли да ће се због уједињења проливати крв у Црној Гори.

Бјелаши су најви­ше при­ста­лица имали међу младима из чијих су редова оформ­љене ору­жане омладинске чете и Народна гар­да. Њихово начело било је јасно и недвосмислено: „Један краљ, једна др­жава, један народ“.

Зеленаши су своје присталице, највећим делом, нашли ме­ђу бившим државним чи­новницима, интелек­туалцима блис­ким двору, официрима… Сма­тра се да их је било из­међу 1.500 до 2.000 љу­ди. Своје незадовољство одлуком о уједињењу, они су „најпре ис­ка­зали Протестом упућеним 4. д­е­цем­бра 1918. годи­не… Извршном одбору (Скупштине – ИП), а ствар­но де­ловање против уједи­њења (и уједини­теља) видно су поја­ча­ли по повратку интернираца, добрим де­лом официра који су ос­та­ли вер­ни кра­љу Николи“.

Око Подгорице
Побуна је прво избила у крајевима око Подго­рице, у Пиперима и Бјелопавлићима. Пипере је предводио бриг­а­дир Милутин Вучинић, онај који се 4/17. јануара 1916. „ж­алио“ сво­јој Врховној команди да, „и поред свих мојих нада, г. На­челниче… про­дирање непријатеља немам ским задржати, јер нико не хоће да се одупре непријатељу“, и који је маја 1916. год­ине био проти­ван било каквој акцији против ауст­ро­угарске окупационе управе, да народ не би био изложен некој нево­љи. Суочен с отпором кучке, пиперске и подгоричке омла­дине, „није (се) усудио да прихвати бор­бу, па је наре­дио да се по­ложи оружје“. Ових других „устаника“, Бјело­пав­лића, било је „шака јада“, тако да је све окон­чано без испа­ље­ног мет­ка. И пиперски и бјелопавлићки „устанички“ предвод­ници уха­п­ше­ни су а тај неуспех деморалишуће је деловао на по­бу­ње­ни­ке који су се „бавили“ опко­љавањем Никшића и Це­ти­ња и који су рачу­на­ли да ће им велику помоћ пружити они који су управо би­ли у трен растурени.

Око Никшића
„Устаници“ су Никшић опколили 21. децем­бра 1918/3. јануара 1919. године и наредног дана затражили од бранила­ца да се предају. Током дана пушкарало се с обеју стр­а­на, да би, у сумрак, браниоцима стигла помоћ из Бје­лопа­в­лића и из Гра­хова. „Опазивши иза себе ову борбе­ну омладину, про­тивници (побуњен­ици – ИП) декуражирано почињу ос­тав­ља­ти своје позиције – и умјесто да уђу у Никшић да га освоје, као што су били наумили, – они бјеже по мраку кућа­ма, крвави и посрамљени; док Бјелопав­лићи побједоносно улазе у ва­рош, срдачно дочекани од храбре Никшићке ом­ла­дине… Иако је окр­шај био жесток, губици бра­ни­лаца нису били ве­лики: два мрт­ва и неколико ра­њених. Колико је мртвих и ра­њених било на страни побу­ње­ника не зна се тачно, али их је би­ло много више. Нападачи су своје погинуле и рањене у току ноћи односили ку­ћама“. Неки од побуњеничких вођа ухап­ше­ни су а неки побе­гли у Италију или у шуму.

У Црмници
Истога дана кад и код Никшића, немири су избили и у Црмници. Побуњенике којих је могло бити око четири­сто, предводио је Јован Пламенац (1873-1944), описан касније ка­о „један орди­наран зликовац, који је чак продавао шуме непријатељу“, али који ће после два-три месеца постати Кра­љев председник вла­де у избеглиштву. Његов покушај да дође у везу с Италија­ни­ма како би од њих добио помоћ у наоружавању и муницији (што не значи да би противречио и помоћи у људ­ству) није ус­пео јер су га присталице новоуспостављене ује­ди­нитељ­ске вла­сти у томе спре­чи­ле. Иако је пристао да рас­пусти своје „побуњенике“, по­сле два дана почео је да их по­ново окупља. Појава једне уједи­нитељ­ске че­те од стопеде­се­так људи поколебала га је, те се с око седамде­сет својих при­сталица повукао у Скадарску крајину, а отуд „са сво­јим људима отишао на Бадњи дан преко Бојане к Итали­јанима“.

Око Цетиња
Да је побуна у Црној Гори била планира­на из једнога места види се и из чињенице да је Цетиње било „цен­тар зби­вања“, чему у прилог иде и податак да је 20. децембра 1918/2. ја­нуара 1919. године оно било опкољено. Не зна се тачно ко­ли­ко је побуњеника било, али их их је било много више него што је Цетиње имало бранилаца. До 23. децембра/5. јануара „око Це­ти­ња није пукла ни једна пушка“.

Побуњеницима се чинило да ће лако савладати цетињску одбрану, те су они, када се у њиховом штабу у Бајицама појавио Јан­ко Вукотић (1866-1927) не би ли покушао „да их умири и да се при­зна стање створено Великом Народном Под­горичком скупштином“, поступили у складу са својим мо­ралом (и­ли, не буди приме­њено: чојством): заробили су га! Под прити­ском, Јанко је наред­ног јутра послао писмо пуковнику Драгутину Милутиновићу (1865-1941), команданту Јадранских трупа, у Котор, и пренео му поб­уњенички захтев да војска поседне кварт око своје команде а да оста­лу варош препусти „усташкој војсци“.

Мимо тога, побуњеници су упозорили пуковника Милутиновића да се „не мијеша у унутрашње ствари Црногораца“ и пору­чи­ли да ће „уста­шке (устаничке – ИП) трупе сјут­ра… умарши­рати у прије­сто­л­ни­цу Цетиње, и ради успоставе будућег реда запо­сје­сти сва надле­штва у коју сврху са наше стране би­ти ће очуван нај­б­о­љи ред, те се овим преко Вас – опомиње војска која се сада на­лази на Це­тињу, да са своје стране не би иза­звали проли­је­вање братске крви“.

Пуковник Милу­ти­новић одговорио је „да улазак наоружаних трупа у Цетиње бе­зусловно“ не може одобрити и да ће се „ула­ску наоружаних маса успроти­ви­ти свом снагом коју има(м) под руком, а невино проливена братска крв нека падне на главу онога, чијом кривицом до тога дође“.

Када је чуо за оружане сукобе око Цетиња, француски генерал Пол Венел (1864-1920), командант Савезничких снага, из сво­га штаба у Котору кренуо је ка новоуспостављеном побуњенич­ком „фронту“ не би ли смирио страсти.

Из сусрета са побуњеницима у Бајицама, Венел је донео, у писаној форми, побуњенички пристанак на при­ми­рје док се не изна­ђе „плебисцитарно решење црногор­ског питања под контролом Великих Сила“. Представницима це­тињске одбране било је то неприхватљиво, што су иска­за­ли речима да ће води­ти борбу „до кра­ја, а ко неће да се бије може и да сједи“.

Како се страсти нису смиривале, Венел је 7. јануара 1919. годи­не, издао наредбу да се у року четрдесет осам сати пут од Котора до Цетиња ослободи за саобраћај, да се оспособе телеграфско-те­лефонске везе, те да се „сви они који су учествовали у по­буни имају врати­ти својим кућама, а неће бити узнеми­ра­вани ако остану мир­ни и ако положе оружје“.

Већ исказано побуњеничко надање, и уверење, да ће без већих тешкоћа успети да од ујединитеља преузму власт, било је узал­удно, пошто је, у међувремену, браниоцима пристигло озбиљно по­јачање састав­ље­но од Куча, Бјелопавлића, Пипера и подгорич­ке омлади­не. Дода ли се томе и „техничка“ подршка митраље­ске чете Другог југосло­венског пука и две хау­бице с око хиљаду гра­ната, разумљиво је што су побуњеници, нападнути и с леђа, мора­ли започети с повлачењем ка Ловћену. У току 24. и 25. де­цембра 1918 (6. и 7. јануара 1919), око триста побуњеника предало се без икаквих услова.

У извештају послатом Команданту Друге армије у Сара­је­ву, пуковник Милутиновић пише:

„25. децембар (7. јануар, по новом рачунању – ИП). Добровољачке трупе Извршног Народног Одбора предузеле су овога дана чишћење околине Цетиња од побуњеничких мањих оделења… У непосредном кон­такту са добровољачким трупа­ма Извршног На­родног Од­бора оста­так њихове снаге, раз­бе­гао се у све стране“.

Пет дана касније, на захтев ге­не­рала Венела, једна побуњенич­ка група на Буковици (коју у међувремену нико није ни напа­дао) положила је оружје и разишла кућа­ма.

Побуна је, дакле, била угушена, највећи део зеленаша пре­дао се и отишао кућама, а мањи део – нешто више од 1.500, опи­је­них „витештвом“, „слободарством“ и „чојством“ – прикљу­чио се црногор­ској војсци у Италији, под италијанском коман­дом, како би се отуд пребацивали преко Јадрана за­рад бав­љења „повременим те­ро­ризмом“, да ли за сопствену корист или за рачун Италије; распу­штени су 1921. године, после скла­пања италијанско-југо­сло­вен­ских споразума о сарадњи. Изме­ђу осам­сто и хиљаду њих наста­вило је „хајдукова­ње“, у разбо­ј­ни­ч­ким и пљачкашким дру­жи­нама од по два­де­сетак до триде­сет „бора­ца“, све до 1924. године.

Све што се до тада дешавало по бес­пут­ној Црној Гори, мање по Старој Херцеговини и неки­м од Седморо Брда, било је сведено на од­мет­ништво, разбојништво, пљачку, банди­тизам, лупештво, про­вал­ни­штво, на хајдучију у најруж­ни­јем значењу те ре­чи… Одме­та­ли су се појединци, одметале су се и мање гру­пе, али све то, иако су од­метници уверавали се­бе да то раде на „идеолошкој“ основи, са ци­љем да заштите ма­ло дина­стичка права његушких Петро­вића а ма­ло самостал­ност Црне Горе, било је усмерено ис­кључи­во на обав­љање „при­вредне делатности“ у Црној Гори по­зна­те као „пли­јен“, од­носно пљачка туђе имо­вине, да ли небра­ње­не, без жр­та­ва, да ли на препад, или из за­се­де, чак и по цену људ­ских живота.

Не би ли се стекао утисак о „идејности“ тог одметништва, у месецима који су следили Божићној побуни убијено је неко­лико виђених присталица оствареног уједињења, међу њима и неки од учесника Велике народне скупштине. Убијани су и неки офи­ци­ри бив­ше црно­гор­ске војске, ко­ји су своју припадност Србству исказали подржавају­ћи уједињење…

Жртве
По смиривању побуне, ђенерал Милутиновић известио је Војводу Степу да је у борбама око Цетиња погинуло 16 (шеснаест) добровољаца-присталица уједињења, рањено 56 до­бр­овољаца, три цивилна лица и четворица војника. „Број мртвих и рањених на страни побуњеника никада није тачно утврђен… али знатно премашују жртве браните­ља Цетиња“.

Симо Живковић, један о побуњеника, сведочио је, у дубо­кој старости, да, „како је ко пао, рањен или мртав, њега смо износили из борбе и односили кући. Бројали мртве и ра­њене нисмо, али знам да је изгинуло много. Међу мртвима било је само мојих познаника петнаестак. Свако је свога сахрањивао, а касније никоме ни­је ни пало на памет да бро­ји жртве“.

Историчар Драгољуб Живојиновић (1934-2016) саопштава да је у италијанским архиви­ма наишао на податак (потекао из пера новинара Ђу­зепа Бал­дачија) да је „у борбама око Цетиња и Никшића по­гинуло између 500 и 700 људи на обе стране“. Публициста и књижевник Миле Кордић (1944-2003) то опо­вргава комен­таром да је „овако велики број жртава немогућ, из простог разло­га што се зна да је укупно у овим крајевима Цр­не Горе у побуни учествовало између три и пет хиљада љу­ди“, те да је „реално претпоставити да је у на­паду на Никшић и Цетиње погинуло не­колико десетина побу­њеника“.

Црногорска влада у избеглиштву тврдила је да је у по­бу­ни би­ло 600 (шестсто) мртвих. Пошто је сазнао за тај податак, француски маршал Жозе­ф Жофр (1852-1931) приватно се изразио да, „ако је истина, да ће Србији то шкодити много“.

Несумњиво, цифра од „600 мртвих“ избачена је насум­це, зарад антисрбске пропаганде током Мировне конфе­рен­ције у Пари­зу, пошто тадашње везе нису биле тако чвр­сте да би се подаци из „побуњеничких“ крајева могли лако и брзо прикупити и среди­ти; утолико пре што се подаци о жртвама нису „обрађивали“ ни међу побуњеницима.

Новак Аџић (1975), један од најпознатијих црногорству­ју­ћих ликова у данашњој Црној Гори, свесрдно, с „археоло­шком“ страшћу, бри­не о налажењу све „новијих ископина“ о србским „злоде­лима“ у Црној Гори, па ће у нашим данима „об­но­вити“ податак др Секуле Дрљевића (1884-1945), заклетог ан­ти­србина, објављен 1944. године, у Загребу (а где би друго), да је током Божићне побуне спаљено преко 5.000 сељачких кућа а страдало преко 2.000 особа.

Наравно, и те су цифре наива према тврдњи којом су публициста Борислав Цимеша (1953) најпознатији по изјави датој у цр­ногорском Министарству културе (27. децембра 2018) да су „вели­чанствене, непоновљиве и вјечне ријечи… (да је) највећи крвник Црне Горе Србија! Ко то није схватио, тај ништа о историји Бал­ка­на није схватио“, и професор однечега Миодраг Вуко­вић (1955), поз­на­тији као Мишко, „важна“ личност у савременој црногорској по­литичкој номенклатури, у такмичарском заносу и у наступу бе­зу­м­не мржње према свему што је србско, „погинули“ у том „кр­ва­вом рату и те­рору око 10.000 људи“.

О побуни, за крај
Миле Кордић пише да „већина побуњеника није ни знала због че­га се бори. Нису они могли да буду прот­ив уједињења о коме су читавог живота сањали. Они су просто кре­нули за својим гла­варима и официрима јер је било срамота да неко свог главара изневери и остави на цедилу. Ко су про­тивници ује­дињења ви­дело се тек после угушења побуне. Били су то они који нису хтели да положе оружје, него су оти­шли у шуму или по­бегли у Италију. Остали су у борбу просто пове­де­ни“, тако да је један од оних који се прикључио побуни, на су­дијино питање за што се борио, у записник цети­њ­ског Ок­руж­ног суда изја­вио: „Не знам, та ме јад у вр(х) гла­ве не убио“.

Оно што се у црногорствујућем предању зове „Божићна побуна“, поред србских војних органа прошло је скоро незапажено. Рафални или појединачни пуцњи „по шумама и горама наше земље поносне“ схваћени су искљу­чиво као слављенички одушак, пошто се претходних годи­на, под аустроугар­ском вла­шћу (ван сваке сумње јер то не поричу ни најцрногор­стве­ни­ји историчари, ни они од пера, ни они који историју „зна­ју“ самим тим што су Црногорци по ро­ђењу, или су то по­стали прирођењем, мора бити чињеница да је 21. јануара 1916. године, по новом рачу­нању, аустроугарска војска оку­пи­рала Црну Гору), није могло за­мислити „ватрено“ искази­ва­ње ни личног, ни породичног (слав­ског, рождественог), ни национал­ног располо­жења.

Упркос тој чињеници, поменути Ци­меша Вуковић каже да „српска војска долази у Црну Гору као оку­патор 1918. под паролом брата и ослободитеља“, што значи да је Црна Гора од средине ја­нуара 1916. до почет­ка но­вембра 1918. године живела сло­бодарски, у изобиљу, у бла­го­ста­њу, под хабзбуршком круном.

Додамо ли томе да исти тај Цимеша Вуковић инсистира на свом „от­крићу“ да је србска војска 1918. године окупирала (или реоку­пирала) Црну Гору, могло би се поставити и питање по којој би то логици „скупштина иза­брана 1913. године са пуним ус­тав­но­-правним… легалитетом, легитимитетом и капаците­том“ мо­гла заседати у „окупираној или реокупи­раној“ Црној Го­ри, ако она исто то и такво своје „право“ није користила за време аустроугарске окупације, док је Црна Гора била „рај“ а у њој „благостање“.

Ако се ка­сни­је, у нашем вр­е­мену нарочи­то, све то што се дешавало после одлуке Велике народне скупштине србскога народа у Црној Гори „да се Црна Гора са братском Србијом уједини у једну др­жаву под династијом Кара-ђорђевића“, представља као побуна, чак и као уста­нак, чини се то са ци­љем да се искаже дубока жалост за аустроугарском окупа­ци­јом коју је краљ Никола, пристанком на капитулацију црно­горске војске, „даровао“ својим оновременим подани­ци­ма а они је оставили у аманет своме у међувремену мање или више расрбљеном потомству.

Потомству које још није схватило да су слобода и роп­ство моралне категорије а не друштвене, те да су неки људи робови по ду­ху – без обзира на свој стварни или умишљени положај у друштву.

Умишљени, наравно, још од времена кад је Јаша Игњатовић (1822-1889), у једној својој песми у прози, Црну Гору назвао „Србска Спарта“, а Црногорци у то поверовали, не само ондашњи, већ и више нараштаја њихових потомака.

И овај данашњи, наравно.

Илија Петровић