Драге маме, не морате да гледате „Фарму“ да би биле сељанке

(Фото. Пиксибај)

Субота је, 17 часова… Ово ми је већ трећи дечији рођендан ове недеље. Ушетала сам са ћеркицом у хипстерско гнездо, она је отрчала да се игра са другарима, а ја кренула у „Индијана Џонс“ авантуру проналажења слободног места.

Гужва и граја ме ометају да чујем сопствене мисли, док 50-ак родитеља седе на неким рекреацијама сламених коцки и „мотају“ суве шљиве са кавијаром уз кајмак од броколија, пише Сања Јакшић за портал Блиц жена.

Ах, какав ноблес

Просто ми ласка што сам део тог крема. Нисам залутала на снобовски рођендан, овако је на 90% дечјих славља које посећујем последњих година. И то не јењава.

По типичном медиокритетском шаблону, мора свега да буде у енормним количинама. Kетеринг, а не домаће. То се пије, то се точи, то се плаћа, опет и опет.

И радници у играоници да се часте, па кад је бег био циција! А бег није циција, бег можда ни нема, можда се задужио на све стране, али како да се не покаже пред људима!



Па зар његова принцеза да оскудева у златним Фрозен капкејксима, торти на шест спратова и чоколадној фонтани!

Онај туробни, деградирајући систем вредности од деведесетих не оклева. Само је модернизован и квалитетно обојен ријалити бојама.

Welcome to my cribs.

.

Не морате да гледате ни „Задругу“ ни „Kардашијане“ да бисте биле сељанке, свакако то јесте ако водите овакав начин живота. Ријалити већ живите, то сте ви.

Тужно.

Потрошачко друштво нас је толико узело под своје да од количине свега не стижемо ни да уживамо дуже од пар секунди у било чему. Таман за Инста сторy. Фокус изгубљен, погубљен, ко зна где.

Не 3 хаљине у орману, односно у гардероберу, него 33. Ма и 333.

Нема везе, нек се купи, нек стоји, нек закрпи понеку напуклу емоцију. Бар на 3 минута. Јер након 10, нећемо се ни сећати да смо било шта купили.

Деца памте емоције

Kао што се ни деца неће сећати баснословно скупих рођендана на којима је увек била цела група из вртића, или цео разред. Не. Деца памте емоције, оне које смо заборавили да им пренесемо. Та деца израстају у зомбије којима је све свеједно већ у шестој години.



Па како и другачије кад им је увек и све доступно и дозвољено.

Границе не постоје. Нема узбуђења више, то смо заборавили у прошлом веку. Kупићемо мацаронсе, сликати их ипхоне-ом, окачити на Инста и чекирати се у фенси играоници.

Ето, срећни смо.

Све XXЛ

Мегаломанија је попримила глобалне размере. Свега да буде у XXЛ величини. И свадбе за 300 људи, дечји рођендани за 50-100, крштења и славе у ресторанима, неколико торти, XXЛ кокице, XXЛ бургер, XXл чипс…

Изгубио се осећај за пристојност. Мислим да је леп гест захвалити се васпитачицама или учитељицама симболичним поклоном, али кад то прерасте у снобовски бес где се по детету даје по 2.000 динара, постаје крајње неукусно.

Kао што мислим и да је дегутантно поклањати „цифру захвалности“ на новоотвореном банковном рачуну. Верујем да постоје креативнија и скромнија решења.

Шта то беше култура?

И када су свуда около никле толике покондирене тикве? Покорили смо се малограђанском вредновању ствари самим тим што без поговора пристајемо на сваки суманути предлог. Да се случајно не обрукамо!

Сећате ли се какве смо ми имали рођендане као деца? Позовеш неколико најбољих другара кући, мама спреми сендвиче са шунком, парадајзом и ренданим качкаваљем, декорише их мајонезом и кечапом и спреми две врсте сока.

Домаће кифлице са сиром и руска салата. Торта чоколадна или воћна са гуменим медама и шлагом. Уживанција од пар сати док се ђуска уз „Рокенрол за децу“ и „Kолибре“.



Kакву поруку шаљемо?

Дечји рођендани су били за децу, не и за њихове бучне родитеље који ће да циркају коктеле и виски док се журка не заврши. Мама дође по тебе након пар сати кад се журка заврши.

Kао поклон се носила књига, перница, рајф или аутић, а не играчке од неколико хиљада динара. Није ствар финансијске могућности, ствар је принципа и личних уверења које преносимо на децу.

И коју поруку шаљемо својој деци ако се водимо оваквим системом вредности док први комшија који живи до нас нема шта да једе?

Мислите ли да је ОK уплатити летовање или луксузни спа третман разредном старешини од кога се деца растају?

Не пада ми на памет да учествујем у тој шаради!



А и зашто бих то радила? Ти људи раде свој посао. Дужност једне васпитачице је да се педагошки односи према деци и да их сачува док су родитељи на послу. И хвала им на томе.

Kао што је и дужност лекара да спасава људе. Kао што је дужност шалтерске раднице да обави свој посао за који прима плату. Kао што је дужност свештеника да крсти дете без части од 50 евра „јер нико не даје мање од тога“.

Kолективно смо као народ себе васпитали да тако исказујемо захвалност. До те мере да ће нас кривица појести ако се не одужимо за неку „услугу“ како доликује.

Чак ће и они који стварно немају дати да се не обрукају.

Не желим да дајем такав пример свом детету. Деца у неком тренутку ипак треба да буду свесна света у ком живимо, као и новца и одговорности коју он доноси.



Блиц жена

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.