Спајање домова здравља и болница је корак уназад

Реформа здравства треба да иде ка моделу ваучеризације који би подразумевао да грађанин са својом здравственом књижицом сам бира лекара у месту у којем живи, било у државном, било у приватном сектору, каже доктор Драшко Kарађиновић, координатор удружења Доктори против корупције за серијал Нове економије #ДаВасПослушамо. Kарађиновић се слаже да државне апотеке не би требало да више буду у надлежности локалних самоуправа, али да модел приватизације не треба да подразумева могућност преузимања апотекарских установа од стране веледрогерија јер су то привредна друштва са својим комерцијалним интересима.

Недавно је донета Уредба о плану мреже која први пут предвиђа оснивање здравствених центара који би објединили дом здравља и општу болницу на териотирији једне општине. Према уредби требало би да буде основано око 30 оваквих здравствених центара. Шта би требало ова промена да значи за пацијенте. У чему ће се разликовати услуга коју ће они добијати?

То је уредба која се базира на члановима новог Закона о здравственој заштити који је усвојен прошле године. Та уредба, као и закон, поново врши централизацију здравствене заштите. То је један модел који је постојао раније, у време социјализма и мени се чини да је то један корак уназад и још један доказ да у ствари не постоји реформски капацитет. Ми поново групишемо домове здравља који су примарна здравствена заштита са болничким сектором, са тим општим болницама. Значи сваки округ има једну општу болницу и сада му ми припајамо примарну здравствену заштиту, то јесте дом здравља. То је модел који не постоји напољу, нигде у иностранству. То је један модел који је потпуно архаичан и не верујем да ће донети ишта ново.

Проблем је овде што ми нисмо ушли у реформу примарне здравствене заштите, домова здравља. Реформа би требало да иде преко модела ваучеризације. То значи да грађанин са својом здравственом књижицом, здравственом картицом сам бира лекара на нивоу локалне самоуправе где живи, да ли у државном, да ли у приватном сектору. Очигледно да се не иде у том правцу и очигледно да се поново враћамо у неке етатистичке моделе здравства који не могу донети никакав квалитативни помак.

Министарство здравља је објаснило да би то оснивање здравствених центара значило да уколико, на пример, пацијенткиња дође у дом здравља код свог гинеколога који је тренутно одсутан, да ће она свој преглед моћи да заврши у болници где раде три гинеколога. Шта је ту проблематично, због чега то није добро решење?

Због чега пацијент са својом здравственом картицом не може да иде код приватног гинеколога у свом граду у ком живи? То је у Србији апсолутно табу тема. То је тај принцип ваучеризације, ваша здравствена картица је у ствари ваучер, она носи са собом новац из здравственог фонда. Ви са том картицом бирате лекара где ћете се лечити. То не може у Србији, нажалост. У 2020. години то у Србији није могуће… Имамо и даље тај наслеђени бирократско етатизовани модел здравства. Ако се сећате дом здравља се некада, у доба социјализма, називао фабриком здравља и тај модел размишљања је остао. Ту постоје нормално и снажни интереси да све остане на овом нивоу на ком је сада и у овом моделу у каквом сада постоји.

Дом здравља као такав је у суштини као једно велико комунално предузеће које грађани финансирају преко републичког фонда, а руководиоци дома здравља су партијски апарачици који с тиме располажу сходно својим интересима и сходно интересима странке која их је ту поставила. Тај модел не може данас да функциониште. У социјализму је све било државно и тада је то имало неку логику. Данас је све другачије.

Упоредили сте сада дом здравља са комуналним предузећем. Домови здравља и опште болнице више нису у надлежности локалних самоуправа, али је то негде на линији онога што је рекао заменик градоначелника Горан Весић да ни апотекарске установе више не треба да буду у надлежности локалних самоуправа, јер би град требало да се бави управо само комуналним делатностима. Kакав је ваш став поводом приватизације Апотеке Београд?

Апсолутно се слажем. Апотекарска установа, то је исто био облик комуналног предузећа, слично као дом здравља. И шта се ту дешавало? Са једне стране ви имате огромна финансијска средства, ви сте државна апотекарска установа. Подсетићу да, лекови на рецепт, у Србији су 400-500 милиона евра годишње, што у државном, што у приватном сектору. Значи ради се о огромним средствима, а имате државне апотекарске установе које су гомилале огромне губитке. Вероватно се сећате случаја, Зрењанин, Kрушевац, да не набрајам даље.

Апсолутно је јасно да је тај модел тотално превазиђен и овај начин одвајања и трансформације апотекарске установе у Београду и осталим градовима је потпуно оправдан. Једино је питање модела. Мислим да опет ту не радимо како треба.

А како би требало?

Ја само подсећам да је Европски суд правде 2008. године на захтев италијанске и немачке фармацеутске коморе јасно ставио на знање да је апотекарска делатност здравствена делатност и да њу могу да обављају дипломирани фармацеути или, како кажемо, апотекари.

Овим моделом је предвиђено да веледрогерије, које су у ствари трговачка предузећа између произвођача лекова и дистрибуције, преузму државне апотекарске установе и сада имамо проблем.

Са једне стране имамо комерцијални интерес јер веледрогерија је комерцијално предузеће које има комерцијални ентитет, која има свој профитни карактер и логику, а са друге стране сматрамо да је апотекарска делатност здравствена делатност. И то је први проблем и о том проблему се, кажем, изјаснио Европски суд правде 2008. године када је рекао да је апотекарска делатност здравствена делатност и да њу могу да раде само апотекари.

Према томе није могуће да веледрогерија као комерцијално предузеће, што се вероватно планира у Србији, преузме апотекарске установе. Други проблем је што ви, ако дозволите да веледрогерије, опет као привредно друштво, преузме и малопродају и дистрибуцију ви стварате онда вертикалну интеграцију, а то је недозвољено, између произвођача и дистрибутера. Међутим, чини ми се да јавност уопште са тиме није упозната и о томе се не размишља уопште. А могуће је и да су притисци веледрогерија већ тако снажни да ће и тај модел који је супротан европским стандардима проћи овде код нас у Србији.

Kатарина Балетић / нова економија