СВЕ ВИШЕ ДОКТОРА РАЗОТКРИВА: Др. Радман отворено о циркусантима на власти, лажним научницима, индустрији глупости и вирусу који уопште…

Вакцина коронавирус (Фото: Синхуа)

У разговору за Спектар др. Мирослав Радман, познати биолог и члан хрватске, француске, европске и светске академије науке и уметности, говори о пандемији коронавируса, одговору науке на њу, како се владе богатих и сиромашних држава брину за своје грађане, има ли нешто што замера хрватским властима и шта би он учинио да се пита…

Да ли је наука у борби против коронавируса, упркос силном технолошком и сваком другом напретку човечанства, показала сада сву своју немоћ?

– Немојмо претеривати: не сву своју немоћ, има је још! Постоји јака негативна корелација између економске, научне, технолошке развијености земаља и здравственог и економског учинка коронавируса, да ту нешто боде очи.

Оно чему се тренутано тежи је што већи број тестирања на присутност вируса, већи број места у болницама, опремљеност болница…, све то што имају Швајцарска, Америка, Немачка, Енглеска или Француска, много више него ми (Хрватска), али им је стање горе него у Африци.

Можда је проблем баналан: напросто корелација с густоћом авионских летова, бројем старих људи и слично, али онда смо требали одрадити те саобраћајно-демографске корелације да буде мање конфузије. И тада би опет напредне земље требале лакше излазити на крај с вирусом него сиромашне и неразвијене.

Како то да се, за сада, назадност и сиромаштво носе боље с проблемом коронавируса? Мене то копка, јер значи да нешто у култури не ваља и да инвестирати и даље у неуспех нема смисла. Можда ово указује на баналност како технологије не размишљају, већ да треба здраворазумски размишљати како употребити технологије.

Све ми се ово чини као да је брод наше цивилизације кренуо из луке а не зна се где је кренуо: тржиште, не капетан (јер га изгледа нема!), успут ће одлучивати јесмо ли на добром путу!

Када у свету гласамо, гласамо за циркусе и циркусанте, а не за пројекте и одговорне и компетентне капетане. Не знамо ни што су нам приоритети јер нико то питање не поставља озбиљно, па дођемо у ситуацију да имамо развијену науку и технологију које су нам великим делом бескорисне, осим што се ипак продају као гаџети/игрице и тако праве паре (а то је довољно).

Мене копка и то што влада менталитет “рат против болести”, а не борба за здравље. Не желим никоме солити памет, иако ће тако звучати, него одгонетнути о чему се ради, зашто нисмо срећнији у релативном изобиљу.

Мислим да смо пустили да тржиште и технологије мисле уместо нас, што оне никако не могу, јер немају ни мозга ни душе, ни разума ни етике. То ионако више није у моди. Ми смо ти који морају мислити својом главом и одлучити како употребити технологије.

Тржиште је баш брига за нас јер је то базично хаотични процес који брзо еволуира. Јесмо ли стварно одлучили да хаотични процеси, на које не можемо утицати, одређују наш и живот наших унука?! О томе се ради.

Ради се о томе да смо слободно, демократски, практично делегирали своју судбину често некомпетентним циркусантима (поготово је тако у “развијеним” земљама). А политичка коректност захтева да уз то будемо “позитивни” и задовољни.

Ту нам је ситуација с коронавирусом ставила прст у око. Већ 30 година нису ни велики капитал (све до Била Гејтса), ни државе улагале у дијагностику и вакцинацију, јер ту нема великих финансијских добити као с терапијом. Не чудим се етици и мотивацији капитала, али чудим се европским владама које су абдицирале пред банкама и капиталом који су им за све дужни.

Када сте већ поменули Швајцарску или Америку, тамо је најбоље здравство искључиво било резервисано за најбогатије. Колико се тај приступ показао погрешним сада када болест не бира, а лека још нема?

– Паре и живот? Изгледа да смо једино пред смрћу једнаки. Присетимо се једног податка од пре 30-ак година: по њему, сиромашна Куба, изолована од света, имала је битно дужи животни просек својих људи од богате Америке.

Додаћу у овом аргументовању још један податак: у задњих пола века, израчунао сам да је у свету отприлике пар хиљада милијарди долара било (племенито) инвестирано у биомедицинска истраживања у сврху спречавања и лечења болести везаних уз старење (разне форме рака, кардиоваскуларне и остале дегенеративне болести, попут неуродегенеративних и дијабетеса). На томе су радили милиони доктора, научника и техничара.

Осим хируршких технологија, резултат је безначајан, ни једна значајнија болест од неколико стотина болести које проузрокују 90 одосто смртности у развијеним земљама нису ни данас излечиве. Хоћемо ли и након пола века ићи даље у смеру развијања технологија који се показао бесплодним?

Како то да се врло ретки усуђују дијагностиковати здравствено стање медицине и биомедицинских истраживања? Или, како то да мени сада, док разговарам с вама, пада на памет самоцензура “пази шта говориш, Радмане, јер нећеш добити ни пару за своје пројекте, па макар били најбољи на свету”.

Демократија и корпоратизам. То ме нервира. Ако сам већ невољно пристао наступити јавно, онда је минимум моје личне етике да будем искрен, па макар се преварио, да бих сачувао своје достојанство.

Дошла су времена када се пристојност и стрпљивост косе с етиком, јер већ гори под ногама, као сада с коронавирусом, па штагод била истина у вези с њим. Исту дилему има доктор при непријатној дијагнози, нпр. гангрене, код болесника. Да буде пристојан и човеку каже “ма, није то ништа, гледајте светлију страну живота” или да му каже истину?! Ми већ улазимо у самоцензуру, ево ја, који себе сматрам слободним човеком.

Бојим се да све ово мирише на рађање тзв. еусоцијалног друштва, као што су друштва мрава и пчела, која су изврсно описали Орвел и Хаксли. Трампити слободу за сигурност.

Ваша је девиза да ће у битки против коронавируса главно оружје бити здрав разум, а не технологија. На који његов део сте мислили и код кога?

– КОВИД-а нема ни једне клиничке новости. Описат ћу површно како то изгледа, иако нисам доктор, него само биолог. Ради се, наиме, о томе да вирус или бактерија нападне наш имуни сустав и настаје право бојно поље. Наш имуни сустав убија или бактерију или властите ћелије које производе вирус.

У случају вирусне инфекције треба убити властите ћелије које су након почетне инфекције постале фабрике вируса. У тој борби настаје упала, то бојно поље у сразу имунитета и вируса, у ком настаје крш и лом, као на свакоме ратишту. На том биолошком ратишту остају велики ожиљци који се зову “фиброза”.

У случају КОВИД-а ожиљци, због нагомилавања оштећених протеина и лешина од мртвих ћелија – некрозе, су у плућима, што доводи до губитка функције плућа: измена кисоеника и угљен диоксида јако ослаби и настаје гушење.

Поставља се питање хоћемо ли се борити против вируса или против његових последица од којих се заправо умире. Слично је било и с бактеријском туберкулозом и читавим низом вируса. Да се није тестирало и дало име, па ово не бисмо за сада ни приметили.

У Француској је 2010. године онај свињски грип, коју сам и сам преболио, узела између 17 и 20 хиљада живота старица и стараца, углавном на топлом југу земље, где су многобројни у миру фино живели. Претпостављам да и ви и други о томе слабо знате, па и у Француској се дигло само неколико гласова.

Дакле, наш је проблем старење, а КОВИД-19 је његов за сада мали детаљ. Има нас старих данас пуно више него пре 100 година. Тада је имати 70 или 80 година био луксуз, што значи да као деца нису умрли од разних инфективних болести, поготово од туберкулозе, него су доживели старост да могу “фино” издахнути с неким раком или можданим ударом.

Посреди је заправо слабљење организма, дегенерација животних функција, због чега се појављују болести, и инфективне и неинфективне.

Али коронавирус, према свим доступним подацима, није искључиво резервисан за стару популацију, него напада и млађе, људе у напону снаге, па чак и децу?

– Коронавирус даје прави пример инфективне болести везане уз старење: млади се лакше заразе од старих, али немају тежих последица, док се стари теже заразе, али су последице често фаталне.

Шта је, по вашем мишљењу, онда решење?

– Значи, ја бих одмах инвестирао у добру исхрану, добро спавање, јачање властитог имуног састава. Осим тога, ваљало би размислити како опасне бактерије и вирусе “припитомити”, уместо стално бити у неком рату с њима. Наш организам је биолошки припитомио бројне бактерије и вирусе, херпес симплекс, на пример. Мене не занима болест, мене занима здравље, и као истраживача, и као практичног човека.

Можда превише филозофирам па рискирам да испаднем глуп, али о томе се и ради: ово јест криза културе разума, памети, мудрости и достојанства. Превише тога смо ми и наше владе препустили тржишту и инвестирали у забаву и глупости, па имамо и резултат. Менаџери су преузели контролу уместо научника и продају нам врло често “бозу”.

Још горе, научници се масовно претварају у менаџере, често добре менаџере, али лоше научнике, јер ће тако пуно лакше добити новац за своје “пројекте”. Кроз мизерне плате младих  научника и доктора, друштво се јасно изразило: важнија нам је забава него знање. Е, па нека вас сада забава спаси од коронавируса!

Способне и талентиране докторе и научнике друштво би требало вакцинисати против корупције јако добрим платама. Нека врста превентивне корупције… Смем се још нашалити, зар не?

Шта бисте саветовали Хрватској?

– Да ми кажу да је цела Хрватска моја породица и шта бих за њу направио у доба коронавируса, ја бих инвестирао у пољопривреду у Славонији како бих био спреман за будућност, а посебно заштитити се од опасног стампеда, што нису јадни болесници, него гладни људи.

С друге стране, луксузно бих инвестирао у истраживање старења. Оно је узрок свих болести које нас муче и убијају, укључујући релативно бенигног коронавируса у поређењу с фаталношћу рака и дегенеративних болести.

Хоће ли онда Хрватска ову пандемију искористити за преокрет, за јачање своје аутономне производње и улагање у науку?

– Ми бисмо могли искористити ову пегулу, која је за сада више психолошка у успоредби с неколико врста грипе, те смањити омер администрације/менаџерства/бирократије и бруто националног дохотка као мере назадности друштва.

Тиме бисмо направили велику ствар. Значи, што више производње, а што мање паразитских непродуктивних активности, утолико боље. Експортирање производње на исток проблем је Европе и САД-а. Најважнија је продуктивност и солидарност. Ту нам туђа памет не помаже, јер је нема!

Ви живите на релацији Француска – Хрватска. Једна саговорница из Хиландије је пре неколико дана рекла да би она у овом тренутку више волела бити у Загребу него у Амстердаму с обзиром на начин како се тамо носе с кризом. Је ли и код вас иста ствар?

– Да. Па ја сам побегао у Сплит од ЕУ глупости! Још боље би било сада бити у Африци! Ако ништа друго, барем имају искуства с епидемијама. Купују на отвореним пијацама.

Питам се, на пример, зашто у Сплиту људе не пусте да на миру сами у својим бродицама лове на отвореном простору, зашто је затворен пазар на отвореном ваздуху, чиме се шаље људе у затворене супермаркете куповати осредњу до лошу увезену храну?!

Ипак сте се заузели за увођење карантина и још рекли да је то једина рационална борба. Јесте ли мало контрадикторни?

– Имамо све исто као за грип – заразна, преносива болест, клинички ништа ново. Ништа није боље него спречити заразу, на пример, карантином. А онда радити на истраживањима начина да се спречи деструктивна упала, избећи да дође до фиброзе плућа.
Ако се то може урадити чак у присутности вируса, па нека се шета по нама ако нема последица од тога.

Може ли нас наука изненадити и пре овог увреженог рока од 18 месеци па наћи вакцину?

– Најглупље што бих могао учинити је да се правим паметан и предвиђам. То нећу, јер је чак и примена науке непредвидива, а тек сама открића… Наравно да ћемо 2030. године говорити како 2020. нисмо ништа знали.

Но, највећи капитал који бисмо требали добити од науке у било којем времену јест квалитетно размишљање научника. Научници би, као професионалци критичког и креативног размишљања, требали бити важан ресурс за друштва. Али, сви се претварају у менаџере. Најважније је у процесу не изгубити здрав разум рибара и сељака, који су преживели управо због свог разума и рада.
Ову пандемију можемо узети као изазов, не допустити себи депресију јер нам је наједном квалитета живота опала. Ово је момент за Министарство знаности и образовања, пригода за велику транзицију знаности и иновације у Хрватској.

Новца има, али критерији квалитете су излапели уласком научника менаџера у процес научне селекције људи и пројеката. Повратак критеријума није компликован. Питање је само: Шта сте урадили у својој каријери? Ту не мислим не зграде, апаратуре, новац, него што сте открили или иновирали у својој каријери?

Велика ће срећа бити ако последица ове пандемије буде један виши ниво енергије у друштву, те да се приближимо реалности и покажемо више поштовања за људску биологију. Припремимо са за солидарност: боље помоћи другима јер имамо него зависити о другима јер немамо.

За преживети акутна тешка времена, као ово сада, и бити присутан када наиђе неки бољи живот, добро је имати резервне, “бек ап” опције. Зато, радимо првенствено на томе да поседујемо, солидарно, своје властите виталне ресурсе: ваздух, воду и храну! Тек тада можемо имати прилику развити и своју властиту памет: науку, едукацију, медицину и технолошке иновације за живот на дуге пруге.
Као биолог, знам колико је срећа или барем одсуство несреће важно за преживљење, па и од коронавируса. Живот канибализира живот, живот се храни животом других, биљком или животињом да би градио свој.

Није то лепа прича за дечицу, требало би је можда друкчије испричати. И друштво које стварамо је еволуирајући организам састављен од органа-институција, а ми постајемо њихове све анонимније ћелије. Чувајмо се у природи и друштву свеприсутних грабежљиваца и паразита који, неспособни за продуктивни рад, немају друге опције него хранити се радом и животом других.

Ово што сам рекао зове се паразитирање на паразиту, коронавирусу, као претекст за неке друге приче. Здрави и весели били!

Слободна Далмација.хр

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.