Да ли „Црква у Хрвата“ размишља о својој будућности

Мирољуб Јевтић

Овај текст пише неко ко је у најмању руку благонаклон према Хрватској римокатоличкој цркви (ХРЦ), ако ни збoг чега другог оно због заједничких вредности које би требало да црпимо из Јеванђеља. Полазећи од тога питам се да ли су приликом доношења одлуке о служби посвећеној догађајима у Блајбургу озбиљно размислили о стању у коме се налази хришћанство? Целокупно хришћанство, али и хришћанство у њиховој отаџбини БиХ? Мени се чини да нису. Да ли сам у праву или нисам нека покажу следеће чињенице.

Најважнијa од свих, за њих је податак да римокатолицизам у Босни више скоро да не постоји. То што постоји у Сарајеву и Босни сребреној јесу енклаве са значајном црквеном инфраструктуром али без верника. О томе најбоље сведочи анегдота коју је испричао хрватски песник из Сарајева Миле Стојић: „Најзначајнија директорска фотеља коју у Сарајеву има неки Хрват налази се у управи градског гробља.” Намерно сам рекао у Босни јер сам одвојио Херцеговину. Тамо римокатолицизам постоји. Али се из Херцеговине сваки дан све више људи исељава и одлази пут Хрватске или света. Дакле, римокатоличко хришћанство из БиХ испарава из дана у дан. Са извесношћу да ће сасвим нестати.

У таквој ситуацији њима најближи хришћани су православни. Стотину пута сам се уверио од Филипина, преко Багдада, Најробија до Чилеа да ме тамошњи римокатолици са хришћанском љубављу прихватају.



И уместо да се понашају у том смислу они службом у име Блајбурга подсећају сарајевске Србе да је римокатоличка црква у НДХ здушно подржавала њихово истребљење. Одмах су добили одговор од Митрополије дабробосанске СПЦ да „довођењем Блајбурга у Сарајево трајно затварају врата сарадње и свих односа ове митрополије са Надбискупијом врхбосанском” и,, лично …митрополита… Хризостома с кардиналом Пуљићем”. Сасвим је нормално да су се протесту православних придружили и Јевреји који су се преко значајних јеврејских институција и пред Блајбургу посвећене службе, оштро супротставили. Најзначајнија у том смислу јесте реакција моћног Светског јеврејског конгреса.

И где смо сад? Да ли ико, ко словесно мисли, може да поверује да те вести неће стићи до папе Фрање? И шта сад папа да каже? Да подржава злочинце који су, мада крштени, својим животом и злочинима практично сами себе екскомуницирали из Римокатоличке цркве. Да ли ХРЦ види у каквом је положају римокатолицизам? Он у Европи, САД, Канади и Аустралији умире кораком од седамдесет седам миља. Како то изгледа у цифрама нека покаже податак који је у часопису „Политикологија религије”, чији сам оснивач, изрекао мој шпански колега Алфонсо Перес Аготе, професор универзитета Комплутенса из Мадрида. Број Шпанаца припадника РКЦ 1965. износио је 83 одсто, да би 2008. пао на само 27,75 процената. На само 27 процената! Смањио се за скоро три четвртине! У Шпанији вероватно најзначајнијој римокатоличкој и хришћанској нацији у историји читавог хришћанства!

Било је мучно те исте 2008. године на Светском социолошком форуму у Барселони слушати и огавне нападе  шпанских колега на РКЦ. За њих је РКЦ крива зато „што  греје сунце у лето, што пада киша, што пси лају”. Невероватно али скоро да је буквално било тако. Осетио сам се прозваним да браним РКЦ од њих, али ништа није вредело.

У Латинској Америци где је РКЦ доминантна  долази до страшног осипања верника који прелазе у протестанте, нарочито у пентекосталце. Враћајући се из Валпараиза у Сантјаго, на аутобуској станици сам видео масу људи како улази у просторију која је излазила на станичне пероне. Радознао да видим шта је ушао сам унутра. Више хиљада некадашњих римокатолика пажљиво су пратили глас пентекосталног проповедника и у трансу изговарали молитве.

У Бечу да нема Пољака и Хрвата цркве би се затвориле. Аустријанци неће у свештенике. А у многим бечким црквама недељна служба се одржава уз присуство пет, шест старица које је парох довезао у цркву. Иначе би била празна.



Мисли ли врх ХРЦ да папи треба бес Светског јеврејског конгреса? И што је још важније, бес Руске православне цркве (РПЦ). Нек се сете зашто је папа молио да се сретне са руским патријархом на  Куби? Без Руске православне цркве данас нема хришћанства, не православља него хришћанства! Једина хришћанска деноминација која је сада у позицији у којој је био Ватикан до рушења Хабзбурга јесте РПЦ. Руски патријарх због симбиозе власти Русије са Црквом, фигуративно речено, држи  кључ од нуклеарног ковчежића заједно са Путином.  Не приписују се без везе следеће речи Збигњеву Бжежинском, идеологу Трилатералне комисије, која снажно делује и у Србији. ,,После колапса СССР, главни непријатељ САД биће Руска православна црква.”

ХРЦ изгледа није свесна да је она за папу безначајна. Хрвати чине само 0,3 одсто укупног броја римокатолика. Да сви нестану за РКЦ то не би значило ништа! И ако због потребе сарадње са Путином треба жртвовати  Хрвате, мислите да ли би папа оклевао? Уосталом, поред  већинске, постоји и филипинска  римокатоличка ,,аутокефална” црква одвојена од папе, па може то да буде и хрватска.



Аутор је професор универзитета, оснивач научне дисциплине политикологије религије

Мирољуб Јевтић / Политика

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.