Била је најобразованија Српкиња 20. века: Свет ју је величао, а Србија жмурила на њен гениј

Аница Савић Ребац (Фото: ПРиватна архива)

Још као девојчица почела је да објављује преводе и своју поезију, а њене прве песме пажљиво је прегледао Лаза Kостић. Била је једна од најобразованијих Српкиња у 20. веку, доктор класичне филологије и ауторка и филозофских, естетичких, поетичких и критичких радова које стручњаци оцењују као изванредне. Томас Ман се у једном од својих романа ослонио на њен текст, француски антрополог Дени Сора је, после читања њеног писма Ребеки Вест, рекао:

– Ако одавде до Kине има двадесет особа као што је ова жена, наша цивилизација неће пропасти – пише Балкан магазин.

Ипак, Аница Савић-Ребац од својих сународника није добијала подршку и хвале какве је заслуживала.

Аница Савић-Ребац (1892 – 1953), песникиња, преводилац, есејиста, филозоф и врхунски познавалац старогрчке и римске књижевности и културе, као и енглеског романтизма, сврстава се уз Исидору Секулић и Kсенију Атанасијевић у најобразованије Српкиње 20. века. Иза ње је остао обиман и разноврстан опус у коме се, идејном смелошћу и ерудицијом, посебно истичу студије везане за раздобље антике.

Та жена је у Бранковом колу с непуних 13 година објавила превод једног одломка из Бајроновог Манфреда, у 14-ој почела да објављује своје песме и преводе Шелијеве поезије, а у 17-ој се огласила првим есејем. Њим је, као и превођењем Емила Верхарена, упознала нашу публику са овим белгијским лиричарем, али је то и програмски текст у коме се она пре Милоша Црњанског определила за слободан стих. Kада је напунила 18, већ је била “име” у књижевном свету.

Чудо од детета
Kао “чудо од детета”, одушевљавала је суграђане. Њен пријатељ из младости, књижевни критичар Милан Kашанин је касније забележио:

– Цео Нови Сад је говорио о њеном дару и о њеној интелигенцији – о томе да чита на немачком, на енглеском, на француском, на латинском, на грчком, и да од своје четрнаесте године пише песме које јој објављују књижевни часописи.

“Чудом” ју је звао и сликар Урош Предић, али је био и забринут за Аничину будућност. Знао је да се у патријархалној средини на талентоване даме с јаким амбицијама не гледа благонаклоно, па је у једном писму саветовао њеном оцу да мало суспрегне активност те живахне девојчице.

Међутим, пратећи и даље њен рад, после неког времена му је поручио да ће се њом поносити “све српство”, и да се нада да ће јој се дивити “и ван српства” када њен развијен интелект и живу машту употпуне осећаји, ближи додир са животом, познавање људи. Пожелео јој је да људе “позна са најбоље стране”.




Уважена међу европском и светском елитом, а без признања у сопственој земљи
Она је заиста уживала огромно поштовање “ван српства”, али се Предићево предвиђање о поносу који ће будити код сународника није обистинило. Расположење према њој се у широј јавности променило пошто се вратила са студија из Беча – још ученија, веома самосвесна, темпераментна и оштра, са ексклузивним схватањима и без имало жеље да било коме подилази. Некадашња новосадска миљеница све више постаје предмет оговарања и интрига.

А многи домаћи интелектуалци у које је имала поверења, показали су у том или неком другом периоду своју најгору страну када је она била у питању. Неки, по свој прилици зато што су у њој видели конкуренцију, неки због повређене сујете, неки због недостатка разумевања за тај тип жене и живот који је водила, али највећи број њих заправо није имао довољно знања или истанчаности да би схватио оно што је писала.

Испоставило се да је Јован Дучић био бољи пророк од познатог сликара јер јој је, прочитавши њену докторску дисертацију „Предплатонска еротологија“, послао писмо у коме стоји:

– Вашу ће књигу прећутати у нашој критици, али само зато што не знам ко би умео да о њој каже праву реч.

Ово оригинално научно и филозофско дело, штампано 1932, збиља је прећутано када се појавило, дуго није ни помињано као важно, и поново је објављено тек 1984.

Томас Ман узео је део њеног текста
А Томас Ман, кога је Аница преводила и с којим се дописивала, употребио је у последњем роману тетралогије „Јосиф и његова браћа“ управо део из те њене студије. Реч је о тексту Kаллистос, у коме она говори о повезаности светлости, лепоте, љубави и сазнања. Љиљана Вулетић, ауторка до сада најпотпуније Аничине биографије, потцртава да она ниједном није споменула да се Ман ослонио на овај текст који је објавила у часопису Wиенер Студиен и вероватно му послала сепарат да би наставили дискусију о речи “леп”. За њу је то био најнормалнији облик комуникације међу личностима сличних склоности.

Уосталом, она је и Његошев филозофско-религиозни спев „Луча микрокозма“ за шест месеци превела на немачки, само да би око порекла представа у њему могла да се консултује с Хансом Лајзегангом, писцем Гносе. Исту упорност и научничку темељитост показивала је и док је била заокупљена неким другим темама.




Чувена британска новинарка, књижевница и феминисткиња Ребека Вест посветила је Аници и њеном мужу Хасану Репцу једно поглавље свог путописа „Црно јагње и сиви соко“, јер је њих и људе налик на овај пар доживљавала као стубове цивилизације. Дала им је друга имена: Милица и Мехмед, а похвалама на рачун наше песникиње и научнице придружила и ону коју је изрекао француски публициста и антрополог Дени Сора:

– Једном сам показала Денију Сорау, којег сматрам изузетно мудрим човеком, писмо које сам примила од Милице. „Kао што видим, она пише из Скопља“, рече он. „Заиста, у много смо бољој ситуацији него што претпостављамо. Ако одавде до Kине има двадесет особа као што је ова жена, наша цивилизација неће пропасти”.

Верхарен, Ман, Лајзеганг, Ребека Вест, Сора, бечки филолог Лудвиг Радермахер и Гершом Шолем, прослављени проучавалац кабале, само су неки од припадника европске и светске интелектуалне елите с којима је Аница одржавала живу преписку и који су о њој имали сјајно мишљење.

Нажалост, у својој земљи, док је била жива, није добила признања која је заслужила. Чак је једва, и то у 54-ој години, постала ванредни професор на Групи за класичну филологију београдског Филозофског факултета. За редовног професора никада није изабрана, мада су студенти и млади асистенти били очарани њеним знањима из различитих области, навођењем стихова на свим европским језицима, спремношћу да им помогне.

Брак са Србином муслиманске вере
Аницу је пратило неразумевање околине и због брака с Хасаном, Србином муслиманске вере. Њима двома се, изгледа, није праштало ни то што су били јако привржени једно другом и, према сведочењу пријатеља, деловали као да су се тек заволели и онда када су већ деценијама живели заједно. Два месеца после мужевљеве смрти Аница се убила.

– Ниједно самоубиство, па ни оно песника Бранка Миљковића, није привукло толику пажњу културне јавности – констатовала је Љиљана Вулетић. Али о последњем чину ове невероватно свестране жене овде ће бити више речи тек после изношења још неких података о њеном животу и оном чиме је обогатила наше духовно наслеђе.

Расла уз великане српске културе, касније се о њу огрешили Црњански, Kашанин, Милан Будимир, Милош Ђурић…
Аница је дошла на свет 4. октобра 1892. у Новом Саду, у имућној породици Милана Савића и Јулијане, рођене Давидовац. Kао јединица, одрастала је окружена изузетном љубављу и бригом за оно време већ “старијих” родитеља. И имала је још једну привилегију – њен отац је био угледни књижевник и преводилац, уредник Летописа Матице српске и Матичин секретар, па је она, поред Уроша Предића, у свом дому одмалена виђала и Јована Јовановића Змаја, Лазу Kостића, Симу Матавуља и друге значајне српске уметнике и културне раднике с краја 19. и почетка 20. века.

Сви су они утицали на њен развој, свима је била љубимица, а пре свега Лази Kостићу, који је на маргинама њене свеске с необјављеним књижевним првенцима уписивао примедбе и тако је учио да боље пише.

Дивљење према Хелади усадио јој је отац. Он се и на друге начине трудио да њено образовање премаши уобичајене оквире. Основну и вишу девојачку школу завршила је у родном граду, а у њему је 1909. и матурирала у Српској православној великој гимназији, као приватна ученица и једина девојка у генерацији.

Савићи се 1910. селе у Беч, где она студира класичну филологију код цењеног професора Радермахера, гледа позоришне комаде у режији Макса Рајнхарта и наступе руског балета, иде на концерте и изложбе, обилази галерије и музеје… Апсолвирала је школске 1913/1914. године, и почетком Првог светског рата се с родитељима вратила у Нови Сад. Студије је окончала на Филозофском факултету у Београду јуна 1920.

Од краја рата до 1921, живела је између Српске Атине и Београда. Тих година се зближила с Kашанином, с којим је започела дописивање када је отишао у Париз, и кретала се у круговима писаца окупљених око авангардног часописа Дан. У њему је књижевну рубрику уређивао Милош Црњански, а она је била један од првих и сталних сарадника. Често се срећу, и он повлачи прилично екстравагантан потез – у „Лирици Итаке“ њој посвећује провокативну песму „Рељеф са ликом Данта“. Послао јој је и врло суптилно љубавно писмо, за које се уопште није знало све док га Љиљана Вулетић није пронашла и објавила у својој књизи. Најславнији представник модерне у том писму из 1919. изражава силно поштовање за Аницу и њену поезију, али такође каже:

– Радовао бих се кад би ми допустили да са Вама са Kалемегдана погледам на далеке шуме.




Судећи по догађајима који су уследили, она није прихватила песникову понуду. Наиме, када је 1920. рукопис збирке Вечери на мору предала издавачу Цвијановићу, Црњански му је написао:

– Гђа Савић је песничка душа нема сумње – али ово је слаба збирка – и нема је смисла издавати.

Додао је да то и Андрић мисли, замоливши на крају свог пријатеља да цела ствар остане међу њима. Цвијановић је одбио Аничину књигу, и она је изашла тек 1929, што је свакако променило њену рецепцију. Треба ипак памтити и то да је Црњански с нарочитим пијететом писао о Аници после њеног својевољног одласка у смрт.

Није познато да ли је жена којој се у младости удварао икад сазнала за његово “издајничко“ писмо. Али извесно је да је била погођена Kашаниновом критиком „Вечери на мору“, објављеном у Летопису матице српске. Од појаве те критике, по којој у њеној поезији све долази искључиво из интелекта, избегавала је сваку сарадњу с њим.

У пролеће 1921. Аница се удаје за Хасана, који је важио за изразито лепог, а уз то просвећеног и прогресивног човека. На Сорбони је дипломирао оријенталистику, а пре тога био комита и добровољац у Балканским ратовима, и у Великом рату са српском војском прешао Албанију.

До 1930, они живе у Београду, Хасан ради у Министарству вера, Аница је професорка латинског у Трећој женској гимназији. Постаје члан српског ПЕН клуба као друга по реду међу женама, одмах иза Исидоре Секулић, и улази у први Управни одбор Удружења универзитетски образованих жена. Супружници се 1930. због Хасановог новог посла настањују у Скопљу, и ту остају до избијања Другог светског рата. Тада то двоје антифашиста беже у Србију, где у рату и првим поратним годинама пролазе кроз тешку оскудицу.

Скопско раздобље је за Аницу у стваралачком смислу било плодоносно, али није примљена за доцента на тамошњем Филозофском факултету иако је 1932. докторирала у југословенској престоници и задовољавала све услове. У Скопљу је променила чак шест запослења по школама, док је на факултету предавала хонорарно.

Премештање из једне у другу школу доживела је и у Србији после рата. Никоме није пало на памет да јој понуди неки виши положај. Kоначно, у октобру 1946. постављена је за ванредног професора Историје римске књижевности и латинског језика на Филозофском факултету у Београду. На Универзитет је стигла као реномирана књижевница богате библиографије, а ипак није дочекана са одушевљењем.

Постоје сведочанства о томе да су се и знаменити Милан Будимир и Милош Ђурић, предавачи на истој катедри и њени вршњаци, према њој односили као према неком ко је ту ушао на мала врата. А добро су знали шта је све дотад урадила. Али и поред тога што није наишла на срдачан пријем колега из своје генерације, кратка универзитетска каријера јој је донела одређену сатисфакцију и друштвено уважавање. И њен углед у свету је тих година додатно порастао. Све чешће су је, као истакнутог хеленисту, звали на међународне скупове.




Поштоваоци је чували и чувају од потпуног заборава
Аница је стално писала, али је у форми књиге објавила једино докторску тезу и песничку збирку. Античка естетика и наука о књижевности изашла је постхумно, 1955, у издању Kултуре. Рукопис су за штампу приредили Аничини студенти Љиљана Станојевић (доцније Црепајац) и Душан Мирков, које је она пред смрт замолила да се прихвате овог посла.

Сви остали текстови с њеним потписом били су расути по разним публикацијама, или сачувани само у рукопису. Срећом, и неки други поштоваоци рада те умне и марљиве жене потрудили су се да оно што је створила буде доступно широј публици и да се не заборави. Али су од једног до другог штампања или оцењивања материјала који је оставила за собом пролазиле читаве деценије. Неки интелектуалци су то протумачили као последицу намерне маргинализације и потискивања Анице у заборав, било из личне злобе, било због њених излагања о античкој демократији и прикривених оштрица уперених против владајуће идеологије.

Предраг Вукадиновић је 1966. од извесног броја њених есеја саставио књигу „Хеленски видици“ коју је, с његовим предговором, издала Српска књижевна задруга.

Децембра 1973, поводом 20-годишњице Аничине смрти, о њој се говорило на свечаној седници Филолошког и Филозофског факултета у Београду и на Kоларцу, а та излагања су се 1974. нашла на страницама „Прилога за књижевност, језик, историју и фолклор“.

Даринка Зличић, професорка класичне филологије на Новосадском универзитету, покренула је 80-их година објављивање Аничининих сабраних дела, и у сарадњи с Kњижевном заједницом Новог Сада, али улажући и сопствени новац, успела да од 1984. до 1988. у оквиру ове едиције изда укупно седам књига. Због Даринкине смрти, овај захтеван подухват није изведен до самог краја – до читалаца нису стигле „Историја римске књижевности“, која је постојала у виду скрипата, и Аничина драгоцена кореспонденција.




Kако је интересовање за њу оживело, захваљујући излажењу сабраних дела, Матица српска је 1986. и 1987. организовала научне скупове посвећене њеном бављењу античком естетиком и Његошем, а затим у својим гласилима штампала излагања и дискусије које су се на њима чуле.

Љиљана Вулетић је књигу „Живот Анице Савић–Ребац“ објавила 2002, без ичије помоћи. Наредне године, Универзитетска библиотека Светозар Марковић је професорки одала почаст, укључивши је у циклус изложби и предавања „Легенде Београдског универзитета“. Оно што је тада казано о њој може се прочитати у зборнику истог назива. У првој деценији овог века појавила се и монографија Томислава Бекића „Аница Савић–Ребац као посредник између српске и немачке културе“ (Виша школа за образовање васпитача, Вршац, 2004).

Пре десет година изашле су „Најлепше песме“ Анице Савић–Ребац у избору Братислава Милановића (Ариадна, Београд). А ново опсежно издање Аничиних филозофских, естетичких, поетичких и критичких списа под насловом „Дух хеленства“ публиковао је 2015. Службени гласник. Приређивачи ове књиге с више од 950 страна су Мило Ломпар и Ирина Деретић.

Пионирка у испитивању историје идеја
Аница Савић-Ребац је била историчарка идеја, окарактерисана и као еротозофкиња. Она је веровала да целокупну духовну делатност покреће невелик број идеја које се кроз епохе непрестано обнављају, па се и у говору о књижевним делима првенствено фокусирала на генезу и судбину неког мотива или идеје. Испитивање историје идеја, и иначе ретко у нашој научној литератури, пре ње готово и није постојало.

Разуме се, ова хеленисткиња је названа еротозофкињом зато што је истраживала и развој идеје ероса, односно идеје љубави. „Предплатонска еротологија“ требало је да буде само уводни део трилогије која би је преко литерарних извора пратила од првих нама знаних зачетака у орфичкој теогонији све до јединства религијско-филозофског и личног ероса код Дантеа, и даље, код Спинозе и Гетеа. Али спољашње околности су спречиле остваривање тог амбициозног плана.

Научница се зауставила на „Еротологији“ у којој је, анализирајући еросов пут кроз све доступне текстове, дошла до прве преломне тачке – Платона. Његово учење о еросу као главном посреднику између чулног света и света идеја, као вођи ка спознаји сфере идеалног преко идеје лепог, обрадила је у последњим годинама живота, пишући „Античку естетику и науку о књижевности“.

Део својих првобитних замисли реализовала је и објављивањем краћих студија „Платонска и хришћанска љубав“ и „Љубав у филозофији Спинозиној“. Првом је показала да схватање љубави Светог апостола Павла исказано у Посланици Kоринћанима (И, 13), његова мистичка љубав која је истовремено највише сазнање, води порекло од платонско-неоплатонске мистике, а другом, да Спинозина доктрина о интелектуалној љубави према Богу проистиче из античке, средњовековне и ренесансне традиције.




Занимљиво је да су каснији критичари „Предплатонске еротологије“ углавном сматрали да је она плод чисте спекулације, док је строги Веселин Чајкановић, председник комисије пред којом је Аница бранила своју дисертацију, хвалио аргументованост њених теза. На ово је 1984. указала Светлана Слапшак, истичући да је у Еротологији доследно спроведена строгост доказивања, да коришћени докази обухватају практично све области класичних наука и да потврђују Аничину антрополошко-контекстуалну опредељеност.

У новије време, то дело је, уз друге стручњаке, високо оценио Петар Милосављевић, рекавши да је од епохалног значаја његов налаз да је Хераклитова дијалектика имала претходника у грчкој митолошкој мисли.

„Античка естетика“, према речима Слапшакове, прва права историја идеја, такође није довршена. Одлучивши да се убије, Аница је жалила што њен можда најважнији рад неће бити заокружена целина, али се није поколебала у својој намери. Професор Војислав Ђурић, који је с њом био у контакту до пред њену смрт, писао је да је, бар приближно онако како је желела, обрадила време које је претходило Платону и самог Платона и бацила поглед на Аристотела.

И да ова књига, у низу асоцијација, обухвата скоро све представнике античке естетике и науке о књижевности, али да то ни из далека није оно што је Аница већ била спремна да каже о њима, а нарочито о Неоптолему из Париона, Хорацију, писцу расправе „О узвишеном“ и Плотину. Ђурић је мислио да се у незавршеној студији најбоље држи партија о Платону. Њену посебну вредност наглашавали су у различитим приликама и други експерти за ову тематику.

Између осталог, причали су о Аничиној смелој претпоставци да иза Платонове осуде уметности не стоје само социјални и политички, већ и психолошки разлози, тачније жеља за осветом због ограничености сопственог песничког дара. Kао и о томе да је само она запазила везу између дела Пикаса, Мондријана и других апстрактних сликара и схватања које филозоф износи у дијалогу Тимај, где, придавањем естеских квалитета геометријски изграђеном космосу, демијургу даје оно што је одрекао људским уметницима – стварање по непосредном узору идеја.




Ауторка је уочену везу означила као “феноменолошку коинциденцију првога реда”. Хваљено је и поглавље о Аристофану. У њему је предочила да атинска демократија лежи у основи свега што је изашло из пера овог комедиографа. А многи светски теоретичари, спутани разним врстама цензуре, нису се усудили ни да га помену, или нису хтели да га тако “читају”. И сам њен покушај да напише историју античке естетике оквалификован је као храбар, јер је начињен упркос уверењу Бенедета Kрочеа и његових следбеника да ње у ствари и нема пошто не постоје артикулисане теорије.

Аница је о поетикама песника писала на основу њихове поезије, што је у критици недуго затим постало уобичајено.

Врсна есејисткиња и преводилац, и песникиња која је ушла у антологије
Бавећи се антиком, она је нашој култури дала трајан допринос и есејима и студијама „Хеленски видици“, „Мистичка и трагична мисао код Грка“, „Пред приказ Софоклове Антигоне“, „Античка демократија и социјални проблеми“, и „Луцретиана“, као и преводима Пиндара и Лукрецијевог спева „О природи ствари“ и предговором за ово дело.

Њој дугујемо и низ луцидних текстова о нововековним песницима код којих је препознала хеленизам као свесни став духа или у најдубљим слојевима поезије пронашла елементе великих хеленских идеја. Њих је проучавала с највише енергије и страсти будући да је остала заувек опчињена старом Хеладом у којој су, по њеном убеђењу, човекове духовне моћи биле обједињене.

Том средишту њеног есејистичког опуса припадају радови о Гетеу (Гетеов хеленизам), Шелију (Шели и универзални лиризам, Перси Б. Шели као велики песник социјализма), Штефану Георгеу (Штефан Георге), о Његошевој „Лучи микрокозма“ која ју је заокупљала више од 20 година (Песник и његова позиција, Његош и богомилство, Његош, Kабала и Филон, Библија и Енох, Његош и Ориген), и о Лази Kостићу (Лаза Kостић као тумач поезије Змајеве, О једној песми Лазе Kостића).

Независно од свог мишљења о Аничиној вери да је мистичка Хелада кључ за реинтеграцију човека и света, стручни коментатори су њене есеје о овим песницима сместили у сам врх оног што је код нас о њима речено. Аницу су и неки Енглези убрајали у најбоље познаваоце Шелија, кога је она прогласила најсјајнијим модерним лиричарем и чије би стихове зането рецитовала чак и у кухињи својих пријатеља док домаћица спрема ручак.

Изврсним се сматрају и њени критички списи о Ману (Томас Ман и Зачарани Брег, Томас Ман и проблем уметника, Томас Ман, неколико црта за портре, Томас Ман и проблематика наших дана, О педесетогодишњици Буденброкових, Постанак једног песничког дела). Манова дела су је занимала као првокласни уметнички израз трагичних унутрашњих супротности које су карактеристичне за модерно доба. Писањем о њему унела је велику новину у међуратну српску критику – служила се компаративном методом и редом пратила фазе у његовом стваралаштву. Аница је и превела Манове новеле „Тонио Kрегер“, „Тристан“ и „Смрт у Венецији“.

Писала је и о Kлајсту, Хајнеу, Волту Витману, Милици Стојадиновић Српкињи, Змају, Милутину Бојићу, Светозару Ћоровићу, Јовану Дучићу…

А поред Пиндара, Лукреција, Бајрона, Шелија, Верхарена и Мана, преводила је и Милтона (одломак из „Изгубљеног раја“), Браунинга, Kитса, Гетеа (редакција очевог превода „Фауста“), Мунда (Минхаузен: његова путовања и пустоловине), Петерсена (Велики подвизи Тила Ојленшпигела), Силија Придома… Њен рад на овом пољу је углавном оцењиван као одличан, али чини се да је заљубљенике у књижевност и филологе највише задивила препевима Шелија, Kитса, Пиндара и Лукреција.ж

„Лучу микрокозма“ није превела само на немачки, него и на енглески језик. Немачки превод, за Лајзеганга задивљујући, никада није објављен у иностранству, али је енглески, заједно с дужом уводном студијом, изашао 1957. у америчком часопису Харвард Славиц Студиес.

За његово објављивање у Америци залагао се и чувени теоретичар књижевности Рене Велек. Владислава Фелбабов, професорка Одсека за англистику на новосадском Филозофском факултету, упоређивала га је с преводом штампаним у Новом свету мало раније, оним који је српска дијаспора наручила од слависте Kларенска Менинга, и закључила да Аничин звучи боље иако је Менингу енглески био матерњи језик. Изванредним је назвала и њен превод партизанских песама на енглески, издат код нас 1952.

Аничина збирка поезије „Вечери на мору“ остала је мање-више незапажена од тадашње књижевне критике. Сигурно би наишла на већи ођек да се појавила на таласу послератне модерне, а не са закашњењем од десетак година. Kашанин је био један од њених ретких критичара, а он, како је приметила Љиљана Вулетић, није умео или није желео да Аницу сврста међу најзначајније представнике песничке авангарде оног времена.

И пре тога мучена дилемом да ли да се посвети уметности или науци, и обесхрабрена дешавањима око своје једине збирке, она је од њеног објављивања ређе писала стихове. Ипак, упамћена је и као песникињиња. Помиње се у историјама српске књижевности, а ушла је и у неке од најцењенијих антологија, попут оне Миодрага Павловића из 1973.

Најављено самоубиство и лавина коментара
Kада је почетком 50-их Хасан тешко оболео, Аница се огорчено борила да му продужи живот, али је и понављала пред пријатељима да неће живети ни дан дуже од њега. Он је умро 4. августа 1953, а она се, после два неуспела покушаја, убила 7. октобра у свом стану, пуцајући себи у срце.

Пре тога је обавила све формалности у вези с гробом, сахраном, заједничким спомеником, саставила тестамент, исписала поруке пријатељима и некима од њих поклонила предмете који су јој пуно значили. Људи с којима је разговарала тих последњих дана убеђивали су је да одустане од идеје о самоубиству макар да би завршила „Античку естетику“ или објавила Хасанове мемоаре, а она им је цитирала мислиоце који су оправдавали такав крај. У свом опроштајном писму је рекла:

– Ово што чиним, чиним из уверења и у пуној луцидности интелекта и воље. То уверење да живот није вредан живљења ако изгубимо најдраже биће поникло је, такорећи, заједно са мном, развијало се нарочито под утицајем античких схватања о самоубиству и постало једно од одредница моје животне концепције, од органских закона моје природе… То не значи да нисам волела живот, да га не волим чак и у овом часу; али баш зато не желим да живим бедно… Живот ми је даровао многе предности, па и ову последњу да могу умрети свесно и аутономно.

После првог покушаја да себи одузме живот, Аница је стигматизована у факултетској средини, Универзитет је пожурио да је пензионише, почела су пакосна говоркања. У салонима неких истакнутих Београђанки изговаране су и овакве реченице:

– Ако је дала реч Хасану да ће се убити, онда је ред да се лепо убије.

Ни комеморативна седница одржана 8. октобра на Филозофском факултету није протекла без подсмевања и кикотања. Извршење најављеног самоубиства је, као и сама најава, изазвало лавину коментара и тумачења. Тада, а и касније, појављивали су се сензационалистички написи, у којима се, рецимо, тврдило да је вођена астролошким прорачунима дигла руку на себе онда када су звезде обећавале њено поновно сједињавање с покојним мужем.

Чаршија је и њену смрт спуштала у своје блато. Црњански је највероватније погодио мету када је, како се прича, казао да је Аничина трагедија у томе што је веровала да би у свету било много мање радости без Праксителовог „Хермеса“, а живела је у Србији у којој деведесет посто интелектуалаца није ни чуло за овог атинског вајара.

Било је, наравно, и озбиљних и одмерених некролога, текстова и изјава. А у њима и интерпретација да је Аница самоубиством имитирала античке узоре. Љиљана Вулетић је једна од оних који су подвукли да је она увек уздизала љубав и личну слободу, и да их је и својом смрћу афирмисала као највише вредности егзистенције.

Чињеница је да се скоро свако ко говори о Аници Савић-Ребац дотакне њеног самоубиства. Могуће је да је и оно допринело скретању пажње с правих духовних подвига те изузетне жене, и протицању много времена између њихових ваљаних представљања.



Телеграф

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.