РУСИ ПОНОВО УВОДЕ НУКЛЕАРНИ ТЕНК: Армата ће испаљивати посебне пројектиле, мало слабије од бомбе бачене на Хирошиму (ВИДЕО)

Када се 1950-их и 1960-их очекивало да тактичко нуклеарно оружје управља бојним пољем, совјетска војска развила је разне тактичке нуклеарне ракете кратког домета, њихов одговор америчким бацачима попут Дејв Крокета.

Један од тих система био је лансирни погон “Реседа”, две 230 мм неповратна лансера које би испалиле огромну 360 мм тактичку нуклеарку до удаљености од шест километара. Ови бацачи монтирани су на шасију БТР-60.

Али крајем шездесетих година прошлог века такви једноставни системи сматрали су се превише примитивним. Наређено је да се развије нова генерација тактичких нуклеарних лансера. Као резултат овог притиска створена су два система, „Росехип“ за моторизоване пушке и „Таран“ за тенковске јединице.

Пројекат „Таран“ садржавао је још један пут развоја који је у то време у Совјетском Савезу био „врло врућ“, „ракетни тенк“. Тенк ИТ-1 развијен је отприлике у исто време у Совјетском Савезу, који је као основно оружје имао противоклопни вођени ракетни бацач, за разлику од традиционалног главног топа.

Комбинујући ове карактеристике, Таран пројекат је створио ракетни тенк који би могао да лансира велике тактичке нуклеарне сировине, а затим следи у нападу гађањем противтенковских вођених ракета (АТГМ). Цистерна је требало да се заснива на шасији Т-64. Купола је требала да буде потпуно нова и имала је ракетни топ (сличну оној која је монтирана на немачки Стурмтигер).

За сам тактички нуклеарни пројектил калибар је 300 мм и тежина лансирања од 150 кг. Бојева глава је тежила 65 кг и имала је снагу 0,3 килотона. Три ова пројектила требало су да се носе у сваком Тарану.

Док су захтеви за пројект захтевали да систем може да испаљује до 8 км, прорачуни сугерирају да би ракетни пројектил могао достићи и до 12 км.

Један од тих система био је лансирни погон “Реседа”, две 230 мм неповратна лансера које би испалиле огромну 360 мм тактичку нуклеарку до удаљености од шест километара. Ови бацачи монтирани су на шасију БТР-60.

Али крајем шездесетих година прошлог века такви једноставни системи сматрали су се превише примитивним. Наређено је да се развије нова генерација тактичких нуклеарних лансера. Као резултат овог притиска створена су два система, „Росехип“ за моторизоване пушке и „Таран“ за тенковске јединице.

Пројекат „Таран“ садржавао је још један пут развоја који је у то време у Совјетском Савезу био „врло врућ“, „ракетни тенк“. Тенк ИТ-1 развијен је отприлике у исто време у Совјетском Савезу, који је као основно оружје имао противоклопни вођени ракетни бацач, за разлику од традиционалног главног топа.

Комбинујући ове карактеристике, Таран пројекат је створио ракетни тенк који би могао да лансира велике тактичке нуклеарне сировине, а затим следи у нападу гађањем противтенковских вођених ракета (АТГМ). Цистерна је требало да се заснива на шасији Т-64. Купола је требала да буде потпуно нова и имала је ракетни топ (сличну оној која је монтирана на немачки Стурмтигер).

За сам тактички нуклеарни пројектил калибар је 300 мм и тежина лансирања од 150 кг. Бојева глава је тежила 65 кг и имала је снагу 0,3 килотона. Три ова пројектила требало су да се носе у сваком Тарану.

Док су захтеви за пројект захтевали да систем може да испаљује до 8 км, прорачуни сугерирају да би ракетни пројектил могао достићи и до 12 км.

Међутим, ракетним пројектилима нису недостајале било какве смернице. У режиму директне ватре, пројектили су се требали спустити унутар 100 м од циљне тачке. Ако се активира у индиректном режиму, ова грешка би се повећала за 2,5 пута.

Таран је такође требало да носи око 10-12 АТГМ-а поред нуклеарних пројектила. Дизајнери су желели да Тарани могу да нападну са обичним тенковима како би уклонили преживела возила након испаљивања свог нуклеарног арсенала, а велики калибар учинио га је погодним за испаљивање АТГМ-а, јер је ефикасност ХЕАТ-ове бојеве главе углавном повезана са њеним пречником.

Процењено је да су ови АТГМ-ови могли пробити челик од 300 мм.

Али до 1970-их совјетски интерес за Таран је избледео. „Нуклеарно бојиште“ је било на заласку, страхујући да би употреба тактичких нуклеарних оружја могла довести до даље ескалације. Тачност главног оружја Тарана такође се сматрала недовољном са малим приносом његових бојевих глава. Таран би био ефикасан само у великим концентрацијама непријатељских снага са својом малом бојевом главом.

Из тих разлога, пројекат Таран укинут је 1970-их.

Концепт топа који је могао испалити и обичне пројектиле и вођене ракете, на крају је додан редовном Т-64 у Т-64Б.

Али Таран можда није убио појам нуклеарног тенка за Совјете. Једна од главних карактеристика прототипа тенка Објект 195 (коју неки сматрају предходником тренутне Т-14 Армате) била је његова способност испаљивања артиљеријских граната 152 мм из главног топа.

Теоретски, Објект 195 би могао испалити тактичку нуклеарну гранату 3БВ3 из свог топа. Она има принос од 1кт, три пута јачи од Тарановог, због даљег развоја и смањења нуклеарне бојеве главе.

Како је Армата дизајнирана тако да ће у будућности моћи додатно опремити 152 мм пиштољ, можда ћемо видети повратак тенка који је нуклеарно способан на бојно поље.

Неки руски извори покушали су да дискредитују ову корисност нуклеарног тенка.

Међутим, њихови аргументи, да би нуклеарна граната била невероватно самодеструктивна и да су редовне гранате са осиромашеним уранијумом боље за противтенковску борбу, контрадикторне су другим руским тврдњама и занемарују отпор оклопа према нуклеарним испадима.

Сергеј Кузњецов тврди да главни топ има Армата има домет од 4 км. Игноришући да се ово вероватно односи на тренутну 125-милиметарску наоружану верзију, а не на верзију 152мм која би могла бити нуклеарна, Русија је сама тврдила да Армата може набавити и уништити циљеве до 12 км.

Иако се бројка удаљености од 12 км односи на АТГМ-ове, не постоји балистичко ограничење које би спречило испаљивање нуклеарне гранате на 12 км из Армате.

Чак и на удаљености од 4 км, тенк који испаљује нуклеарну гранату од 1кт вероватно би био у реду. Као што је горе речено, резервоари су отпорни на испадање због система филтрације, зрачења због облога и експлозивног таласа због аеродинамичког дизајна. Талас експлозије 1кт гранате већине модела би достигао само око 1 км.

Друга тврдња Кузњецова да је лакше постићи већу пенетрацију употребом осиромашеног уранијума занемарује сврху нуклеарне шкољке. Таран је створен да користи своју нуклеарну енергију гранате за почетак напада, а затим касније помоћу АТГМ-ова да пробију оклоп. Почетни нуклеарни пројектили били би испаљени како би пореметили непријатељску електронику и убили меке циљеве, а не директно на непријатељске тенкове у покушају да прођу у њих.

Курир/National Interest