Рециклажа текстила: (Не)достижан бизнис у Србији

Рециклажа отпада у Србији, могла би више да заживи када би се побољшала законска регулатива за његов третман, каже у разговору за Нову економију Марина Туцовић из Женског центра у Ужицу, који се, поред осталих активности, бави и рециклажом текстила.

“Наш циљ је пре свега био да запошљавамо жене са инвалидитетом или жене које нису конкурентне на тржишту рада, или су претрпеле неки облик насиља. Постали смо препознатљиви по корпоративним поклонима, промо торбицама, цегерима, јер различите врсте тих торби могу да буду од потпуно рециклираних материјала. Од једне блузе, можете да сашијете једну торбицу, једну лутку, кецељу или нек други производ”, каже менаџерка Женског центра у Ужицу.

Према речима Марине Туцовић, Женски центар у Ужицу тренутно је прешао две трећине пута у развоју рециклаже.

Њихову производњу би заокружила производња рециклираног влакна, јер послују у систему циркуларне економије.

“Није поента да ми сад скупљамо тај отпад и да се он спаљује. Спаљивање отпада, тренутно је једина могућност у Србији, то јесте законско решење, али тим губите могућности економске валоризације текстилног отпада кроз процес рециклаже”, објашњава Марина, која је по струци текстилни инжењер.

За рециклирано влакно међутим, потребне су веће инвестиције и посебна опрема, а за то су се већ обраћали неким инвеститорима.

“Звучна, топлотна изолација, многи геотекстили, текстилне подлоге у хортикултури управо настају од текстилног влакна ниже категорије. Зато је рециклажа текстила у том контексту врло интересантна”, каже Марина и подсећа зашто је рециклажа битна.

У прилог тој тези, она подсећа да се четвртина пестицида на свету троши управо на пољима памука.

Такође, текстилна индустрија је врло агресивна, ослобађа велики проценат штетних гасова, као и вештачких влакана која су настала као деривати нафте.

Према Марининим речима, текстил чини четири до пет одсто укупног отпада, веома је кабаст и тешко се разграђује.

НЕДОСТАЈУ ПРЕДУСЛОВИ

У рециклажи међутим, не могу да се користе све врсте текстилног отпада, па је према речима наше саговорнице неопходно створити предуслове у смислу његове селекције.

“Постиндустријски отпад је изузетно добар за рециклажу, јер код комуналног отпада немате јасну структуру. Kада добијете одевни предмет, ако на њему имате тачну ознаку, то је једини начин да га ви негде сортирате”, каже Марина Туцовић.

Према њеним речима, један део проблема у развоју рециклаже је незаинтересованост инвеститора, јер је профит неизвестан, барем када се рециклира текстил, папир или стакло.

УЛОГА РЕГИОНАЛНЕ ДЕПОНИЈЕ

Марина Туцовић каже да их интересује и сарадња са Регионалном депонијом Дубоко у Ужицу, у којој, за сада, према њеним речима, постоји само линија за раздвајање отпада.

“На одређени начин, они ту одвајају различите сировине које имају могућност да се даље обрађују у процесу рециклаже, док ове друге, које су у мешаном отпаду иду директно на тело депоније”, наглашава Марина и објашњава да је текстил лакше обрађивати ако је одлаган у суве контејнере.

Регионална депонија у Ужицу покрива још девет општина Златиборског округа, као и Град Чачак.

Према последњим истраживањима, Србија на депоније баца 60 милиона тона смећа годишње, што је 95 одсто укупног отпада, саопштио је Републички завод за статистику.

Чедомир Савковић / Нова економија