Зашто је живот на Тари одолео леденом добу

(Фото: Пиксибај)

Тара није само једна од најлепших и најшумовитијих планина Европе. Ризница је и пример како се чува и негује природа. О томе сведоче најквалитетније шуме јеле, смрче, букве, 76 ендемских и реликтних врста, и туристи који на Тари проналазе окрепљење, лепоту и мир.

Навршило се 145 година како је Јосиф Панчић на Тари пронашао оморику и свету открио да је овај четинар, на читавој планети, ледено доба преживео само на Тари.

Откриће се, потом, и друге биљне и животињске врсте, које су овде нашле прибежиште и спас, Тара уврстити међу највредније и најбогатије екосистеме Европе и прогласити чудесном постојбином „живих фосила“.

Зато у Националном парку све има своје место и меру заштите – зна се где се развија базична инфраструктура за туризам, како се уређењем побољшава квалитет шума, а где се не дира ништа.




Нетакнута природа – прашума и Тепих ливада
То подручје захвата око 15 посто територије Националног парка, а припада му и локалитет Црвени поток, са прашумом, и Тепих ливада – тресетиште које је старо више хиљада година, а годишње расте тек по један милиметар.

„Локалитет је издвојен педесете године и од тада људска рука није ништа радила, значи спонтан је развој састојине. Ово је прашума, једноставно, дрвеће живи, умире, пада, и враћа се у нека нова будућа стабла. Један циклус који кружи“, објашњава Драган Ђурић из Националног парка Тара.

У природном следу настајања и нестајања, нижу се и трагови људских заједница, које су овде имале свој дом.

Од укупно три некрополе са стећцима из Србије, које су ушле на листу Унеска, две су на подручју Националног парка Тара – у Перућцу и Растишту, а ништа мање интересантан је и запис на стени, на обронцима Таре, у селу Жлијеб, у вишеградској општини.




Музика природе
Вредном културно-историјском наслеђу овога краја припадају и остаци средњовековног утврђења, на заравни Равна стена, монолиту високом 870 метара,који је и сам, архаични споменик геологије Таре.

Није тешко замислити задовољство оних, који су, можда, и пре петнаест векова живели у сигурности овог града на Равној стени и можда су, управо, чуваркућа и жута перуника, која овде још увек цвета, трагови који су после њих остали.

У ведрим данима, док се небеса огледају у водама језера Заовине, а у подножју планине Дрина жури ка Сави, носећи траг зелене Таре, овде кажу да се чује музика природе – а тонове, у врхунској хармонији, увежбани вековима, дају зрикавци и траве, шуме и птице, потоци и развигори.




„Кућице су баш у складу са природом, то су брвнаре. Сир, кајмак, проја, пита, она у тепсији, то је, углавном, традиционално, врло је аутентично, то је најбитније, што је овде. А та тишина је, пре свега, на првом месту“, објашњава Драгица Ђурић Остојић из Заовина на Тари.

Богата наслеђем природе и народа чије је време давно прохујало, Тара своје туристичке потенцијале развија у мери потреба, расположивих ресурса и обавезе очувања наслеђеног блага.

Они који је воле и истражују, већ наслућују одговор – зашто се баш овде, живот бујан и разнолик очувао и онда, када је ледено доба оковало планету.



РТС

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.