Константин Леонтјев о Европи и Јужним Словенима

Један од најзначајнијих руских мислилаца 19. века је Константин Леонтјев (1831-1891). Овај доктор медицине, свој интелектуални рад је посветио књижевности и филозофији, односно филозофији историје. Његово најзначајније дело је књига „Византизам и словенство“. Увидевши све мане западноевропске цивилизације, Леонтјев представља својеврсног претходника чувеног немачког филозофа Освалда Шпенглера („Пропаст Запада“).

Своју филозофију историје, Леонтјев је засновао на културно-историјским типовима, које је формулисао Николај Данилевски („Русија и Европа“). Данилевски је говорио о десет културно-историјских типова: египатском, древносемитском, јеврејском, иранском, индијском, кинеском, хеленском, римском, арапском и европском. Леонтјев је слично Данилевском истицао негативне стране „европејштине“, односно европског културно-историјског типа, али није глорификовао словенску цивилизацију, која је према Данилевском могла постати нови и доминантни културно-историјски тип у будућности. Због критичког односа према Европи и словенству, Леонтјев се уздигао изнад „западњака“ и славјанофила чија је полемика обележила руски 19. век. Рад Константина Леонтјева је за његовог живота остао незапажен, све до монографије о њему, коју је написао Николај Бердјајев (1926).

Да би се разумели ставови Константина Леонтјева важно је упознати се са неким важним чињеницима из његове биографије. Као млад, био је војни лекар у Кримском рату (1853-1856), који је Русија водила против Османског царства и здружених европских сила (Британија, Француска и Пијемонт). Нешто касније, током шездесетих и седамдесетих година 19. века службовао је у Османском царству као помоћник руског посланика грофа Игњатијева. Игњатијева са правом можемо сматрати „архитектом“ бугарске нације и државе. Као такав, Игњатијев је утицао не само на бугарску, већ и на грчку и српску историју.




Неканонско одвајање бугарске цркве (Бугарска егзархија) од Васељенске патријаршије (1870), које је било дело грофа Игњатијева, означило је почетак насилне бугарске националне пропаганде према Србима и Грцима. Леонтјев, који је имао удела у овом неканонском чину, до краја живота није имао мира. Био је свестан своје улоге у закуваном балканском лонцу, али и његових страхота, које ће кулминирати у 20. веку. Леонтјев је имао среће да не дочека крвави 20. век у коме ће пострадати милиони Руса и других Словена. Умро је као монах у манастиру Оптинска Пустиња 1891. године. Своја прва мистична искуства имао је још почетком седамдесетих година 19. века приликом боравка у Солуну и на Светој Гори (Атосу), када се чудесно излечио од колере.
У својим погледима на Европу у периоду после Француске револуције (1789), Леонтјев се позвао на Алексиса де Токвила, који је приметио да су Французи у новом режиму много сличнији једни другима него њихови дедови из времена старих бурбонских краљева. Такође, Леонтјев понавља тезу из Милове књиге „О слободи“ да је институционална унификација образовања пропаст европске културе.

Европа са својом вером у неограничени технички напредак, либерализам и егалитарност стреми ка провалији, сматра Леонтјев. Свеопшта једнообразност и баналност господаре у царству греха у коме се обрела либерална Европа, која је одбацила своје хришћанске идеале, духовну величину, друштвену хијерархију и богатство различитости. Идеал Европе је постала малограђанска срећа, односно спокојство просечног човека у мору истоветних личности опседнутих тривијалностима.

Леонтјев са гнушањем одбацује буржоаско изобиље савременог Европљанина као коначну сврху историје. Леонтјев се пита дали се Мојсије пењао на Синај, дали су Стари Грци градили Акропољ или су Римљани ратовали са Картагином, само да би на темељу њиховог труда после пар хиљада година, неки налицкани француски буржуј шетао улицом у смешној гиздавој одећи. Својом критиком либералне Европе, Леонтјев је разрадио стару тезу руских славјанофила о „труљењу Запада“. Насупрот савременом егалитарном принципу, Леонтјев је као идеалну слику Европе представио стари феудализам, његову сложену хијерархијску структуру, богатство различитости, витешке идеале и монашки аскетизам. Опет, за разлику од славјанофила који су критиковали деспотизам римокатоличке цркве, Леонтјев сматра да је ауторитарност цркве на Западу донела много тога позитивног на духовном плану и у друштвеном устројству.




Зато, као идеалну слику, Константин Леонтјев издваја једанаести културно-историјски тип, а то је византијски. Хиљадугодишње средњовековно Византијско царство, односно Источно Римско царство (395-1453) је поседовало значајне религиозне, моралне, филозофске, државне и естетске идеје које је Русија, као Трећи Рим наставила да баштини. Идеологију византизма, Леонтјев ставља испред декадентне европејштине. Русија по Леонтјеву може опстати и увећати своју моћ само следећи идеологију византизма.

По питању византизма, Леонтјев се разилази од руских славјанофила, тачније од Данилевског. Према Данилевском, Русија мора да ослободи балканске и средњоевропске народе од османске и хабзбуршке доминације и створи велико царство, односно седмочлану федерацију монархија. Хегемон у савезу би било Руско царство, а осталих шест краљевина би биле: Чехословачка, Српско-хрватско-словеначка краљевина, Мађарска, Румунија, Бугарска и Хеленска (Грчка) краљевина, а постојала би и посебна Цариградска област. Била би то огромна пансловенска држава, која би у свом саставу имала и несловенске чланице: Мађарску, Грчку и Румунију (мада су ови народи добрим делом словенског порекла). Дело Данилевског ће касније утицати на идеју о повезивању Чеха и Словака, као и Срба, Хрвата и Словенаца. Један од највећих поштовалаца Данилевског код нас је био Никола Пашић, вођа Народне радикалне странке.

За својих десет година дипломатске службе у Османском царству, Леонтјев се добро упознао са балканским народима (за разлику од Данилевског који их је упознао само преко штампе и књига). Словенски национализми који су у то доба бујали на Балкану и у Средњој Европи нису заговарали традиционалне вредности, већ декадентне лево-либералне идеје, које би Русија требало да избегне. Леонтјев је сматрао да националне револуције не теже самобитности неког народа већ воде ка космополитизму, јер је свака национална држава уређена по истоветном демократско-либералном принципу. Уместо да баштине идеје византизма, балкански православни народи су путем својих националних револуција пригрлили декадентну европејштину. Са теолошке стране, национализам је јерес филетизма (нарушавање јединства вере ради националне еманципације), што се најбоље видело у случају Бугарске егзархије. Леонтјев је имао лоше мишљење о Бугарима са којима је имао прилике да сарађује. Лично се уверио у њихов вулгарни шовинизам и силеџијску склоност ка насиљу. Ипак, док је боравио на Балкану, морао је да извршава инструкције из Санкт Петербурга. Бугари су били „руски миљеници“ (какви Срби никада неће бити).

Опет, Леонтјев лично није волео ни Србе. Ужасавао се српских интелектуалаца који су сви одреда демократе. Њихова патријахалност о којој су често причали је била само један мотив из епских песама и средство за покретање народних маса против политичких противника. Посебно је истицао како српски интелектуалци, готово сви проистекли из сељачког сталежа, традиционалне вредности олако мењају за буржоаске тривијалности. Они су своју наивну сељачку простоту, заменили за рушилачку малограђанску простоту. Срби су за Леонтјева народ склон анархији, неспособан да изгради чврсту монархију. Посебно штетном појавом је сматрао српски презир ка ауторитетима и друштвеној хијерархији, што их је ометало да изграде трајније институције.




Као изузетно побожног човека, склоног ка мистицизму, Леонтјева је погађао презир хришћанског аскетизма код Јужних Словена. Њихови интелектуалци и национални делатници су слепо веровали у срећу на овом свету, што је супротно хришћанским идеалима. Позивање на „Царство небеско“ из српске епике је само празни политички аргумент у борби за територије и ништа више, јер су у својој бити Срби, као и други Јужни Словени антирелигиозни. Код свих њих је видео чудну мешавину германског рационализма, француског егалитаризма, као и деструктивне фанатичности и простаклука, који су карактеристични за романске народе.

Због свега наведеног, Леонтјев је сматрао да Русија не би требало да се сједињује са другим словенским народима који су заражени демократијом. Опијеност овом погубном идејом Леонтјев је изједначио са психичким поремећајем (mania democratica progresiva). Леонтјев је сматрао да је уместо спајања са балканским народима, за Русију корисније повезивање са азијским народима. Тако је Леонтјев поставио основе „евроазијатства“.
(према подацима из књиге М. Суботића, Тумачи руске идеје, Београд 2001)

Душан Јевтић

Васељенска



Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.