Србима на јесен спремају присилну вакцинацију: Ово морате да знате

Приближава се, у Србији, доба насилног вакцинисања, што против грипа, што против короне. Русија је већ рекла: људи имају право на вакцинисање, али не и обавезу да се вакцинишу. Још у време кад није било короне, наш угледни правник, професор др Бранислав Риствојевић је доказивао да је, по Уставу Србије, тајво вакцинисање незаконито.

Став 1. члан 68. Устава РС каже да „свако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља.“. Ристивојевић истиче:“Овим чланом се уређује право на здравље, у Уставу нигде не постоји дужност човека да буде здрав. Тј. свако има право да буде болестан од чега год хоће. Да којим случајем постоји ограничење овог права предвиђено Уставом, а у сврху спречавања ширења заразних болести, као што је то учињено код нпр. слободе кретања (Устав РС, члан 39, став 2), онда би то било изричито наглашено. Али није. Право на здравље из Устава РС не познаје изузетке којим би се оно претворило у обавезу на здравље. Такође је овај Закон супротан одредби члана 25. устава РС о неповредивости физичког и психичког интергритета. Нико не може да Вам нешто против Ваше воље убризга у Ваше тело. У супротном би ко зна какве интервенције у Ваш физички интегритет биле могуће. На пример држава би могла да одлучи да од сутра на силу чипује Вашу децу. Ако држава данас има право да Вашу децу присилно вакцинише упркос уставним гаранцијама физичког интегритета, родитељског права на слободно васпитање деце и непостојања обавезе да се буде здрав, зашто сутра не би имала право и да Вашу децу присилно чипује?“

Трећа фаза испитивања

Др Милан Рогановић, сарадник српске странице сајта Светског конгреса породица је, ових дана, поставио слична питања:“Како је могуће да је само неколико месеци након почетка пандемије вакцина ушла у трећу клиничку фазу испитивања (на људима), ако су најаве научника с почетка пандемије биле да је потребно минимум осамнаест месеци за њену производњу? Да ли је све ово неко планирао, поседовао вирус, а сада и вакцину?

Да ли је још раније наука потврдила и записала у протоколима за производњу и тестирање вакцина строге критеријуме провере њене ефикасности и сигурности по здравље људи и да се испитивања врло често спроводе и по пет до десет година?

Да ли треба да будемо против вакцине? Да ли треба да примамо непоуздане, недовољно испитане или вакцине непознатог састава? Да ли смо већ били у оваквој ситуацији? Свињски грип? Глаксо Смит Клајн? Фијаско вакцинашког лобија?“

На питања, још увек, нема одговора.

О каквој вакцини је реч

Према званичним подацима СЗО тренутно је 160 кандидата у трци за потенцијалну вакцину, и било би пожељно да вакцина после једне, евентуално две дозе, постигне заштиту која ће трајати најмање шест месеци.

У тренутку писања овог текста две вакцине улазе у трећу фазу испитивања, којом треба да се на већој популацији испита да ли је имунолошки одговор који је изазван вакцином суфицијентан да заштити од појаве Ковид-19. То су Оxсфордска, ChAdOx1 – nKoV19 и кинеска (лаб. Вухан) Ad5-vectoped Covid-19, обе аденовирус нерепликујуће векторске вакцине.

Шта су векторске вакцине? Др Марта Ковачевић каже: „У векторски вирус уграђује се ген који кодира синтезу и експресију жељеног антигена на вектором таргетираној ћелији вакцинисане особе. Као вектор најчешће се користи аденовирус због политропизма ( може да инфицира око, респираторни, гастроинтестинални епител) и снажног индуковања и хуморалног и целуларног имунитета (ове вакцине не захтевају додавање адјуванса). На основу способности векторског вируса да се репликује у циљаној ћелији, ове вакцине могу бити репликујуће или нерепликујуће. Иако се већ дуже време у многим светским лабораторијама истражује овај тип вакцина, до 2019. године одобрене су само две векторске вакцине за хуману употребу – Денгваxиа (против денге) и Имојев (против јапанског енцефалитиса).

Да ли постоје студије које гарантују, дугорочно гледано, безбедност? До сада су одобрене само две вакцине из много разлога – потенцијалне патогености код имунокомпромитованих, деце и трудница; вирусни вектор може стећи вируленцију и ин виво; или се може рекомбиновати са ендогеним вирусима или уколико дође до контаминације током производње; код репликујућих векторских вакцина постоји и потенцијално ширење вируса на невакцинисане, или у крајњем случају домаћин може имати већ развијен имунитет на вектор.

Постоји ли онкогени потенцијал измењених ћелија? Могућност развоја аутоимуних обољења? Шта је са пацијентима са хроничним вирусним инфекцијама, обзиром да се такви често и искључују из безбедносне фазе испитивања (хепатитис Б, хепатитис Ц, ХИВ, па чак и херпес)? Интеракција са другим живим вирусним вакцинама из редовног распореда? На много питања треба одговорити пре него што се еуфорично први стане у ред за грабљење вакцине и укључивање трећине своје популације у опасан експеримент.“

Мисли ли се о томе у Србији, или ћемо, да бисмо стекли „имунитет крда“, претходно морати да имамо „менталитет стада“?

Борба за веру