„БУГАРИ СВИ И СВУДА“

У књизи која се пред нама налази изложен је најпре кратак историјско-географски преглед македонске области: она је на северу ограничена Шаром, Скопском Црном гором, Козјаком, Осоговом и Рилом, на југу реком Бистрицом и Белим морем са солунском равницом и Сером, на западу планинама Корабом, Јабланицом, Грамосом и Пиндом, а на истоку западним падинама Родопа; после 1913. године 80% тога простора преузеле су Грчка и Србија, „македонски Бугари“ (који су представљали више од 40% становништва, „били су изложени чудовишној репресији“: у Грчкој били су проглашени „за »славяногласни елини« (гърци)“, у Југославији за „јужне Србе“, а од 1944. за Македонце; средњовековна Македонија одређивана је као „Славинија“, а после њенога укључивања у „Бугарско царство“ – као „Трећи део Бугарског царства или „Доња земља Охридска“.

Те су старе „македонске“ границе подупрте и четирима „истинама“, које ћемо овде посебно осмотрити.

Прва. „Ћирило и Методије живели су међу бугарским Словенима у Солуну“, на њихов језик превели богослужбене књиге за своју мисију у Великој Моравској и тако утемељили старобугарски, за тај језик створена је глагољица као „прва словенска и бугарска азбука“, а брзо потом и ћирилица као „друга бугарска азбука“ настала „из објективних разлога повезаних са функцијама бугарске државе“ (важно је овде нагласити да „у то време не постоји македонска држава којој би такви документи били неопходни“). Старобугарски језик карактерише се гласовним секвенцама [шт жд] (< kt’, tj, dj), при чему су њихови данашњи рефлекси [ќ ѓ] у неким деловима Македоније „каснија дијалекатска особеност бугарских говора у тим крајевима“. Уз све то, „Бугарска је спасла дело Ћирила и Методија и раширила га међу свим православним Словенима и на територију данашње Румуније“, а „после покрштавања Србије у IX и Кијевске Русије у X веку старобугарски рукописи пренесени су у те земље“, при чему је „старобугарски први књижевни језик у средњовековној Европи настао од говорног језика из IX века. А од XIV–XV средњовековни бугарски књижевни језик постао је трећи класични европски језик после грчког и латинског“. Друга „истина“ тиче се места и природе ономастичких чињеница за утврђивање етногенетских карактеристика њихових носилаца. Па ће се, тако, потврдити да „хидронимија вардарског басена доказује бугарско порекло огромног дела водних имена која представљају лексичко богатство бугарског језика“ (тако ће се показати потпуне ономастичке паралеле у басенима Струме и Вардара), а међу најранијим записима сеоских назива појавиће се они типа Доброште, Гражданик, Селишчев наводи тпн. Радибуш ‘село у околини Криве Паланке’, у старим српским изворима забележено и као Радибоужда, а у околини Радомира и Радибош; за најстарије етнике рачунају се они на –ане / –яне (Биждане, Радишане, Буковяне) и у вези с њима закључује се да су та имена „у македонској топонимији најконзервативнији и најстарији елеменат у бугарском језику и бугарској топонимији“.


Трећа „истина“ могла би се осмотрити заједно с четвртом будући да се оне међусобно преплићу и односе се на место македонских књижевника у Бугарском препороду (XVIII–XIX век) и позиције њихових књижевних доприноса општој ризници бугарске књижевности; показује се, наиме, да су сви они Бугари, „нема никаквих доказа да је током тога периода назначен било какав процес формирања посебног »македонског« књижевног језика“, „нема етноса који би могао бити природан носилац таквог језика“, „нема небугарске дијалекатске основе на којој би се формирао посебан књижевни језик различит од бугарскога“. С те стране осмотрена, четврта истина могла би се означити као „техничка“ и у том смислу занимљива једино као елеменат комунистичкога инжењеринга провереног пре тога на молдавском језику: комунисти су, наиме, 1944. само довршили оно што је, како аутори ове књижице наводе цитирајући Невекловског (стр.40), Коминтерна наложила десет година раније – да Србију треба разорити исто онако како је пре тога, у „Октобарској револуцији“, разорена Русија. Треба при том нагласити сасвим просту чињеницу: то није био ни налог Коминтерне (1934) нити одлука Четвртог конгреса КПЈ у Дрездену (1928) будући да су то комунисти „донели у торби“ кад су, две године пошто су поломили Русију и руско православље, били послати да то исто ураде и са Србима. Догодило се, међутим, да у Југославији комунистима није био „припремљен терен“ као у Русији и они су били потиснути у илегалу и појавили се пред почетак Другог светског рата као кандидати „за борбу против српског хегемонизма“. И чинили то у отвореном савезништву с усташама и, мање отворено, с Немцима – за које су имали наредбу да их не нападају. (У том је смислу сасвим неутемељена књига Борисава Јовића Изгубљени век : Српска позиција у распаду Југославије, као и његов текст Тито против Југославије. – Печат, Београд, бр. 577, 12. јул 2019, 6–11). Комунизам су измислиле „западне демократије“, извођач радова био амерички демократски председник Вудроу Вилсон, а циљ напада био најпре руско и потом српско православље (бугарско и румунско православље „бранили“ су западни династи Кобурзи и Хоенцолерни, а грчко Шлезвиг-Холштајн-Сондербург-Гликсбурзи при чему је оно, и без тога, било увелико разводњено екуменизмом и „ватиканско-васељенском љубављу“. Уз свој „језик“, Македонци су тада добили и „нацију“, а узгред им је обећана и „црква“. Тај се последњи „посао“, међутим, мало одужио јер је Црква функционисала по правилима која се нису могла ускладити с комунистичкима, али се и то „средило“ за следећих петнаестак година пошто су тај пројекат неки српски владике и патријарси подмирили главама, тј. били побијени, одн. потровани. (После је, по сличним правилима, успостављена и „црногорска нација“, у исто време најављено осамостаљивање и „црногорског језика“, а онда је у подруму цетињске полицијске станице основана и „Црногорска православна црква“; по налозима исте памети успостављен је и „бошњачки језик“, касније се његовим носиоцима учинило да ће бити лепши и паметнији ако га назову „босанским“, а у наше дане кренуло се у потеру и за „шопским језиком“ мада се његови трагачи још двоуме око тога не би ли му ипак лепше пристајало „торлачко“ име.)




Све то што смо навели иде у ред бугарских пропагандистичких флоскула и не може се довести у везу ни с историјским чињеницама – ни с елементарном памећу. Видећемо, наиме, да Бугари у Македонији нису изградили ниједан историјски споменик, до солунске околине стизали су једино као пљачкаши и тамо о њима нема чврстих помена ни до краја ХIХ века, као што су неспорне потврде да је Срба било макар од Крита до средње Словачке и од Добруџе до тршћанског залива (и то током више последњих миленијума). Бугари су се острвили на (Северну) Македонију наводећи да је „неће пустити у ЕУ“ све док „не призна бугарске корене свог језика, који су вештачки створили српски академици 1945. године“. То је изјавио један бугарски новинарски стручњак за међународне односе љутећи се на изјаве македонских политичара да су Ћирило и Методије „македонски просветитељи“, да је „ћирилица направљена за стандардизацију македонског језика“, да су „цар Самуило, цела плејада стваралаца Бугарског препорода и Гоце Делчев Бугари и њихово стваралаштво бугарско“ и да ће Македонци, ако „не прихвате ове неоспорне историјске чињенице, остати пред вратима Европске уније“.

Осмотрићемо поближе неке од тих „неспорних чињеница“, поменути македонску „антибугарску паљбу, која не престаје последњих 75. година“, а додаћемо им и неке чињенице које показују да бугарске освајачке претензије према Србији и Македонији трају неупоредиво дуже.

Прва је међу њима, и потпуно бесмислена, она да су македонски језик „вештачки створили српски академици“ и да је то учињено 1945. Тај „језик донели су комунисти у торби“ када су испоручени Србима с истим циљем с којим и Русима две године раније, а тај посао обавили су српски и македонски комунистички функционери 2. августа 1944. у манастиру Св. Прохора Пчињског, и то под надзором Бугарина (бившег Србина, тј. Шопа) Георгија Димитрова, дугогодишњег генералног секретара Коминтерне. „Српски академици“ тада су више мислили о томе како ће од комунистичког терора спасавати главе него шта ће се дешавати с „македонским језиком“.




Друга је од тих „чињеница“ бесмислена вишеструко, најпре по томе што се не зна кад се Македонија први пут нашла на балканској историјској мапи, а за Бугарску се зна да се на североисточном делу свога данашњег простора (између Понта и Искра и Дунава и Старе планине) први пут помиње 681. године; и зна се да је права Македонија, она античка, била српска и та своја етнојезичка обележја сачувала до нашега времена док Бугарска до те Македоније никад није ни стигла; данашња („Северна“) Македонија, с друге стране, представља средиште српске средњовековне немањићке државе (Стара Србија) и Бугарска на њу може претендовати једино као освајач, тј. окупатор, јер се она на њеним просторима никад није могла наћи колико ни на оној античкој Македонији. Ако се, дакле, зна да су се и у античкој и у данашњој Македонији Бугари нашли на просторима српскога језика, иза тврдње да тај језик може имати „бугарске корене“ стаће само она памет која је спремна да брани и ону да (бугарски) унуци могу бити старији од (својих) предака, при чему се аргументација којом се „брани“ схватање да Северна Македонија „присваја бугарску историју и културу“ заснива, између осталога, и на томе да се на Бугарску мора гледати као на „заштићену врсту“ јер је она „чланица ЕУ и НАТО“ и да је посебно угрожена тиме што у европским трговачким трансакцијама о којима говоримо „није добила ни стоти део онога што је Скопље дало Грчкој“. И о томе ваља додати макар још две посебне напомене.

Прва је да македонски „преспански трговци“ нису знали ни о чему су тамо разговарали нити шта су потписали. Њихови су „учитељи“, одмах пошто им се „родила нација“, спалили све матичне књиге и глатко поверовали да су тиме решили главне проблеме „македонског идентитета“: у центру Скопља подигли су споменик Александру Македонском, истакли Ћирила и Методија као своје најзнаменитије претке и кренули да поправљају оно што им се чинило да није усклађено с новом македонском националном памећу. И тако се могло догодити да се са Грцима „договоре“ да Солун и Егејска Македонија нису били српски макар још током првих деценија ХХ века и да Грцима признају право да у ред „правих егејских Македонаца“ укњиже и оних 638.253 Грка прогнатих из Мале Азије између 1922. и 1925. године и насељених управо по тим српским просторима које је Грчка анектирала после Првог балканског рата.

Друга се тиче незаинтересоване (истинитија би реч била – обеспамећене) српске власти која је тај грчко-македонски трговачки споразум морала макар „засолити“ ако се већ није сетила да га је морала – спречити. Треба се, наиме, присетити да су комунисти од српскога етничког корпуса одсекли главнину немањићке Србије и преименовали је у Македонију и то је била добра прилика да се постави питање исправљања тога антисрпског геноцидног потеза и да се затражи да се Србији врате њене вечите историјске земље и све њене јединствене културне тековине. Осмуђена српска политичка памет пропустила је најбољу прилику да то учини и тиме показала да не зна чиме ће све и како, и још успешније, разарати и даље срамотити Србију. У тој трговини, дакле, Грци су испали само лажови, Македонци – незналице, Бугари – насамарене наивчине јер су веровали и једнима и другима. А Срби – незнавеници које су се с пола мозга (или с „четврт мозга“) квалификовали да уређују српску националну судбину. Те се појединости потврђују, по бугарском одређењу, чињеницом да „Северна Македонија нема намеру да ревидира своју историју“ (при чему „заједничка бугарско-македонска комисија за историјска питања служи само као алиби за Брисел и Софију док Скопље не добије позив за преговоре о ступању у ЕУ“), а у спору с Грчком, с друге стране, „Македонци су морали да се одрекну такозване антиквизације македонске историје, да промене име своје земље и да унесу измене у устав“.




Жал(ост) је Бугарске, дакле, у томе што „Софија није имала »самопоштовање« као Грчка“ и што није „поставила Скопљу строге услове“. Или, другим речима, што се није понашала онако како је то у прошлости обично чинила према својим српским суседима. Поменућемо овде само неке такве појединости.

Бугари су „с оружјем у рукама и насилним застрашивањем, огњем и мачем, доказивали, да нема Срба у Македонији. До 1902. бугарски терористи убијају појединачно наше људе, а од те године почеше комитским четама нападати српска села, пљачкати их и приморавати да прелазе на бугарску страну. Година 1904. обележава низ невиних српских жртава у санџацима пећском, а нарочито скопскоме и дебарском, у казама кичевској, прилепској, велешкој и охридској. Срби су морали да прибегну одбрани. Они су се удружили. Акција на овај начин није остала без успеха. Читави срезови, нарочито Пореч и Кичево, одбранили су се од бугарских насртаја“.

Током Првога светског рата бугарска зверства довела су до Топличког устанка 1917. и у вези с њим остало је необично сведочанство: бугарски војни суд ослободио је одговорности за те злочине пуковника Калканџијева иако је он хладно признао убиство „60 попова, 200 чиновника и преко 3.000 цивилних лица не обазирући се да ли је неко био Србин, Јеврејин, Циганин или Турчин“ (Вечерње Новости, Београд, 2. март 2014, 28).

Битку за Једрене, тек неку годину пре поменуте топличке епизоде, Срби су запамтили по такође необичној појединости: будући да Бугари нису могли сломити утврђене турске положаје, затражили су помоћ од Србије и тамо је била упућена армија Степе Степановића, турски је отпор био скршен, а тамошње српско војничко гробље –побугарено, тј. сва српска презимена „преведена“ на бугарска!

Битка за Једрене тек је незнатно претходила оној на Брегалници, којом су Бугари покушали да докажу да је тај део српског простора „њихов“ и то оверили кад су изнурену српску војску у Првом св. рату напали с леђа, пресекли јој одступницу према Солуну и упутили је преко Црне Горе и Арбаније и за то после рачун подмири[ва]ли на Кајмакчалану. На тај начин се „многонапаћени и тако често неправедно третирани бугарски народ“ препоручио и за неке касније „патње“ далеко преко „својих граница“ по Србији, какве су у Другом св. рату биле паљевине и убиства по Драгачеву и моравичком крају, рецимо, или у Миоковцима код Чачка, где су успешно ратовали за Хитлера (а у Ариљу, Пожези и Косјерићу неколико месеци чак и „држали власт“).




И да сведемо ово казивање на неке простије појединости.

Прва: Бугари су 681. године дошли на Балкан међу Србе и преузели српски језик и то између Понта и Искра и Дунава и Старе планине; и до данас западно од Искра нема бугарских језичких особености – то је и даље простор српскога језика; у осмом веку преко Старе планине Бугари су могли прелазити једино као пљачкаши, а до Солуна – морали би доказати кад су стигли будући да их тамо нема ни на почетку прошлог века па се мора поставити питање: куда су нестали и како се могло догодити да се то исто не деси и Србима? И одговор на то питање врло је прост: тамо је први пут стигла бугарска пропаганда пред почетак Берлинског конгреса, али Бугари тамо још нису стизали (или су то, како рекосмо, понекад чинили као пљачкаши, а у наше дане могу и – као туристи).

Друга: Бугари не могу имати никаквог удела у утемељивању словенске писмености јер су се од Крита до средње Словачке и од делте Дунава, макар, до делте Поа – па, дакле, и у Солуну – налазили Срби. И то потврђује и ономастика (Фасмер), и археогенетика (Кљосов), и „језичка археологија“ – Томецоли), и антропологија (Живановић), и лингвогеографија (Вендина). И сви они кажу да су неутемељене све бугарске приче о „старобугарском“ језику као „првом књижевном језику у Европи“, о глагољици као „првој бугарској азбуци“, о ћирилици као „другој бугарској азбуци“, о бугарском језику као „трећем класичном европском језику“, о томе да су Бугари ширили хришћанство међу Србима и Русима, а међу Словенима и „бугарске свете књиге“. И све то Бугари, и нико други до Бугари… (И поред тога што је познато да је међу Србима Христову науку проповедао и сâм Св. апостол Павле.)

Трећа се појединост не може довести у везу с Бугарима, али може показати да је и грчки језик – настао из српског. И за то би нам сведок могао бити Константин Економид и његова књига објављена 1828. године у Санкт-Петербургу, у којој је на много десетина страница показана необична сличност „славјаноросијског“ језика и еолског дијалекта грчког језика. За српске читаоце то је први пут обзнанио Летопис (Матице српске, 1833, част 1, стр. 145) преносећи Оченаш паралелно на оба поменута језика, а после се показало да је за такве паралеле Економид донео чак шездесетак страница других и друкчијих текстова и пред науку поставио питање: може ли се догодити да ће се грчки еолски дијалекат показати као она карика која ће Србе повезати с Пелазгима, Пеластима као – прецима данашњих Грка.

Драгољуб Петровић



Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.