Робе има, муштерија нигде, цене стоје!

Седи на бетонском степенику и преврће по рукама осликану пластичну даску. Није расположен за фотографисање, али тек онако додаје да скејтборд кошта хиљаду динара. Велики. За цену малог није сигуран, слеже раменима и наставља да ради оно што је почео. Један од продаваца у Блоку 70 на Новом Београду где робе баш свакојаке има, али купаца мањка.

У пластичним кутијама и на импровизованим тезгама испред самог здања нуди се одећа, ствари за кућу, варјаче, отрови за инсекте, пантофле, вештачко цвеће, жице за посуђе, четке, офингери… Највише купаца и испред улаза и у самом центру застаје управо око тезги за стварима које су потребне сваком дому. Тако, једна госпођа, како сама каже, обишла је цео тржни центар у потрази за отварачем за флаше. Онда је прошла поред штанда са тигањима и то јој је скренуло пажњу. За прву помоћ, причају купци, кинеска роба није лоша. Септембар, зна се, протиче у знаку школе и школске опреме. Иако одбројава последње дане, многи и даље докупљују ђачку опрему. Родитељи смишљају како да што боље и квалитетније опреме своје школарце, а да не потроше читаво богатство. Али, у Блоку 70 понуда прибора за ђаке није нарочито богата. Тек ту и тамо, на неком штанду или у радњи, има робе која би могла да затреба школарцима.

Гардероба се нуди у свакој радњи, али људи претежно разгледају. Фармерке се крећу између 1.500 и 1.800 динара, а може и јевтиније у случају да неко узима више пари. Зимске јакне већ су изложене, стају око 3.000 динара. Летње хаљине, тик до њих, могу се пазарити за 800 динара. Блуза и мајица има свакаквих, али и цена зависи од разних фактора. Један од њих, чини се, јесте и да ли мајицу краси потпис неког светског бренда. На све стране нуди се пластично цвеће и свилене украсне биљке. Најјефтинији букет је око 300 динара.

Међу тезгама и радњама, запослени су поставили пластичне столице и картонске кутије. Играју карте, пију сокове и кафу, а многи и ручају. На менију, углавном, специјалитети кинеске кухиње препознатљивог мириса који обузима комплетан центар. Трговци, који су одлучили да предахну или прекрате дуг и досадан дан без муштерија, нису желели да разговарају са нашим репортерима. Неки су се послужили изговором да не разумеју и не говоре српски језик, а други немају шта да кажу. Муштерије које смо успели да сретнемо биле су нешто причљивије.

– Обожавам ово место. Кад ми зафали било шта у стану, једна од милион ситница, дођем овде. И увек пазарим још нешто – рекао је један млади стални посетилац. Понуда, како му се чини, била је некада знатно богатија и боља, али код чувених Кинеза и даље свашта може да се нађе.

Мина Ћурчић / Политика