Тајни уговор: Велики споразум између Србије и Албаније

Иако су односи са Албанијом веома компликовани, историја памти, иако је то мање познато, да су 17. септембра 1914. године Никола Пашић и Есад-паша Топтани потписали у Нишу тајни уговор између Србије и Албаније.

Ниш је био значајан за ток Првог светског рата, и томе сведоче нишке грађевине попут Официрског дома, Бановине и зграде Радио Ниша. Српска Влада и Министарство иностраних дела, како наводи историчар Борислав Андрејевић, били су од тада смештени у садашњој згради Универзитета, у коју је првобитно стигао чувени телеграм о објави рата који је потом уручен Николи Пашићу.

Стварање уније Србије и Албаније

Пашићев кабинет се, каже Андрејевић, тада налазио у сали на првом спрату изнад улаза. У овом објекту, који је изграђен за потребе Начелства нишког округа 1889. године, у току прве ратне године, одржавале су се све акције српске Владе са страним дипломатским представништвима.

У њој су 4. септембра 1914. године, Есад-паша Топтани и Пашић потписали тајни “Нишки споразум” између Србије и Албаније.

Он је предвиђао стварање уније Србије и Албаније, односно, како наводи Андрејевић, заједничку одбрану, царине и заједничко представљање у иностранству.

Након избијања Првог светског рата, Есад-паша је морао да обави разне дипломатске послове, наводи историчар Батаковић. Један од тих послова је било и унапређење дипломатских односа са Србијом. Пашићу је слао поруке у којима је говорио да је од велике важности по њих да закључе посебан споразум пре свог одласка за Албанију.

Зато Есад-паша долази у Ниш, у коме је председавала српска влада и народна скупштина, где се састаје са српским премијером Николом Пашићем. Њих двојица 17. септембра 1914. године потписују тајни уговор о савезништву, преноси Б 92.

Почетак “Великог рата” оставио је отворено питање о прецизном разграничењу између Србије и Албаније. Међународна комисија за разграничење прекинула је рад средином 1914. године, па су државне границе у овим областима остале да се утврде.

Рат је затекао нечувану српско-албанску границу. Аустроугарска је припремила свеже нападе на српску територију. Пашић је исправно предвидео намеру бечке дипломатије да отвори још један фронт: бојао се да ће албанске вође финансирати Беч, како наводи Андреј Митровић.

Заједничка одбрана

Есад-паша се трудио да сачува независни положај, прелазећи тако из Италије у Француску. Планирао је да се, уз помоћ Антанте, суочи са напорима Аустроугарске да у потпуности потчини његову земљу. Према Храбаку, из Париза је слао упите под којим условима би српска влада помогла његов повратак у Албанију.

Пашић је 1914. године наметнуо следеће услове: да са Србијом потпише политичко-царински уговор о заједничкој одбрани, да Албанија призна царинску унију и да се у наредној фази постигне решење о формирању лична или стварна унија са Србијом. Есад-паша је начелно прихватио Пашићеве услове и одмах се упутио ка Србији.

При доласку у Ниш, Есад-паша потписује тајни уговор са Пашићем.

Тај уговор је обухватао 15 тачака које су предвиђале заједничко оснивање војних и политичких институција, али најважније одредбе су се односиле на војни савез, изградњу Јадранске пруге од Србије до Драча, као и гаранције да ће Србија подржати Есад-пашу на изборима за владара Албаније.

Споразум је остављао могућност да Србија, на позив Есад-паше, војно интервенише ради заштите његовог режима. Разграничење између две државе требало је да утврди посебна српско-албанска комисија. Србија се обавезала да ће финансирати Пашину жандармерију и снабдевање неопходном војном опремом, плаћајући 50.000 динара месечно.

Спутњик