Запад и Русија, рушење последњих мостова

Европска унија је изгласала нове санкције против Москве због случаја „Наваљни”. Русија прекида разговоре са Холандијом и Аустралијом о утврђивању одговорности за рушење авиона МХ-17 изнад Украјине 2014. Сједињене Државе одбијају Путинов предлог о безусловном продужавању Новог СТАРТ уговора за годину дана. Падају преостали мостови у комуникацији Запада и Русије. Да ли о томе треба имати чврсто мишљење, или само бити тужан?

За почетак, објашњење о терминологији, будући да се одреднице „Запад” и „ЕУ” широм светских медија, па и у овом тексту, употребљавају као синоними, иако оне то нису. Ради се о конвенцији без које је немогуће сагледати природу актуелних односа између Брисела и Москве.

Ако се погледају главни токови политичке историје, прави Запад би биле Сједињене Државе, Велика Британија, Канада и Аустралија. Евентуално и Француска, пре него што је постала централна европска база за исламистичке фундаменталисте разних школа.

Европска унија није Запад, али је кооптирана у Запад, и то у потпуности тек у овом веку. Шездесетих година прошлог века је та интеграција текла рефлексно идеолошки преко критеријума о слободном свету. Одлучујуће је било осећање поноса над припадности европском просветитељском духу. Нема сумње да је Запад, а у њему ЕУ (тада још Европска економска заједница), био простор политичке слободе, у поређењу са земљама Варшавског уговора као простора совјетске политичке контроле.




Али, чак иако се игнорише епизода макартизма у Америци, та стриктна граница између слободе и неслободе је одавно пала. Не само дуж некадашње Гвоздене завесе, већ и на националним нивоима. Данас се с правом може разговарати о политичкој слободи и неслободи и у Русији и на Западу. Димензије и модалитети су различити, негде је више традиционалне контроле, као у Русији, негде више суптилне манипулације, као у Немачкој, негде брахијалне манипулације као у Великој Британији.

У Сједињеним Државама се простор слободе актуелно претворио у простор агресивне тоталне несношљивости две политичке опције које, што се света тиче, имају исти циљ – глобалну доминацију САД.

Старији се можда сећају стиха Арсена Дедића „ако сви остарите, ја нећу имат’ с ким остати млад”. Време је да се поезија укључи у политику.

С ким остати слободан

Иако је слобода отпала као пресудни критеријум, Запад, у њему кооптирана ЕУ, остао је интегрисан кроз економски рацио. Са апсолутном сигурности се дуго могло рачунати с тим да Запад никад неће вући економске потезе који су директно на његову штету. Економска рационалност је дуго остала знак препознавања Запада, чак и кад је појам слободе постао упитан у некадашњим габаритима.




А онда су источна Европа и Балтик кооптирани у ЕУ, а преко ње и у Запад. Одједном, ни економска рационалност више није важила као врховни интегративни принцип унутар ЕУ. Антируске санкције су запечатиле демисију паметне економије као интегративног принципа. Нови чланови су не само донели нове премисе, већ их претворили у централну политичку мантру ЕУ. Једино важно је постало осветити се Русима за године проведене иза Гвоздене завесе.

Запад је географски и политички кооптирао Исток и Балтик, али то је испала интеграција нижег ранга. Са своје стране, Исток и Балтик су кооптирали Запад у своје стратешке интересе, и то је постала интеграција вишег ранга. „Стари” Запад се такмичио са Русима, бојао се Руса, поносио се својом супериорном позицијом унутар традиције Доба просветитељства – али није директно мрзео Русе. „Нови” Запад, проширен и обогаћен осветничким националним меморијама Истока и Балтика, доноси у мираз застрашујуће негативне емоције према Русији.

Како су Исток и Балтик успели да повуку Запад на своју страну? Без немачке сарадње, без прећутног пристајања Берлина на горе описани процес, то не би било могуће. Канцеларка Меркел и службени Берлин могу употребљавати сву силу рационализација, од Грузије и Крима, до Скрипаља и Наваљног. Свеједно, остаје горки укус да је Берлин видео и знао куда воде пољски и балтички страхови и да свеједно није на време повукао ручну.




Немачка је сасвим свесно толерисала процес трансформације историјски стечених али моментално ирационалних страхова Истока, у рационалне постулате ЕУ политике. ЕУ је, таква каква је данас, постала компактна мала машиница за одржавање, у регуларним размацима и подизање политичких тензија у односима с Москвом.

Санкције на санкције на санкције

Тек са тако актуелизованим појмовима Запада и Русије, могуће је набројати шта се све страшно догодило прошле седмице. Москва је Вашингтону понудила безусловно продужавање Новог СТАРТ уговора (Straregic Arms Reduction Treaty) за годину дана, Вашингтон је то одбио. О преговорима за продужење СТАРТ-а прошлог лета у Бечу између вицеминистара иностраних послова Руске Федерације и Сједињених Америчких Држава, РТС је већ извештавао.

За пропаст преговора, наравно, није крив само Вашингтон. И иначе ово није текст који заговара наивни приступ данашњој Русији. Руска понуда не обухвата тактички арсенал, али и кад би којим случајем обухватала, Вашингтон је опет не би прихватио јер ни он нема намеру да се уздржава од ширења свог тактичког нуклеарног потенцијала. Осим тога, Вашингтон не занима толико Русија колико Кина, а Кина није у СТАРТ-у. У том контексту, Москва је мање великодушна него што се то на први поглед чини, али је Вашингтон активинији и агресивнији него што то његова реакција одаје.

Друго, Русија се повукла из разговора са Холандијом и Аустралијом о даљем истраживању услова под којим је у јулу 2014. срушен малезијски путнички авион МХ-17. Од 298 погинулих, две трећине је имало холандско држављанство, 27 аустралијско. Да ли су украјинске проруске снаге срушиле МХ-17? Вероватно јесу, али можда и нису. Због таквих ситуација су судови и настали.




Пронаћи директне починиоце – то је једно. Дипломатски контекст у коме се службена Москва стилизира у колективног међународног терористу с предумишљајем јесте нешто сасвим друго. Позадина: Холандија и Аустралија су пред Европским судом за људска права повеле процес против три руска и једног украјинског држављана. Паралелно су Москва, Хаг и Канбера већ две године водили дипломатске разговоре о расветљавању читавог тока догађаја. Прошлог јула су међутим Холандија и Аустралија најавиле тужбу против Русије као државе.

У протестном саопштењу руског министарства спољних послова се каже да „Холандија од првог дана заступа искључиво једну верзију”, што процес пред Европским судом чини „пристрасним, површним и политичким”.

Москва свакако нема право да штити починиоце – ако су унутар њеног досега. Али само један поглед на међународну праксу такозваног „државно спонзорисаног тероризма” открива низ амбивалентних сигнала. Вашингтон на пример никада није прихватио правну одговорност за злочине које су припадници америчке војске, намерно или из нехата, починили по свету. За себе, САД не признају јурисдикцију међународних судова, типа оног који је процесуирао злочине на простору бивше Југославије.

Пентагон се не осећа правно прозваним кад амерички или НАТО војници грешком побију свадбену колону у Авганистану. Прва земља Запада саморазумљиво очекује бланко индулгенције, ослањајући се на рачун вероватноће да су такви инциденти могући.

Кад се Москва заклиње да ће до последње јоте реципрочно одговарати на западне потезе, онда полази од таквих паралела.




Новичок, отров из вражје кухиње

На инсистирање Немачке, ЕУ је постигла интерни споразум и прогласила нову рунду санкција Русији због претпостављене улоге службене Москве у тровању руског опозиционог политичара Алексеја Наваљног.

Новинарски, горња реченица звучи тотално смушено. Загребачки фудбалски жаргон има један добар израз за реченице тог логичког типа о голу који „јесте није забијен”/„је га ни забил”.

Ако ЕУ проглашава санкције против Москве, то би значило да има правно робусне доказе да су Путин и службена Москва наредили тровање Наваљног. Али како и сама Унија признаје да поуздане доказе апсолутно има у флексибилном распону до можда, онда је јасно да претежу политички резони.

Правно гледано, санкције су проглашене против особа, а не против државе, па у економском смислу не значе много. Али то нису приватне особе, па ни штета није приватна. Санције су усмерене против шефа унутрашње тајне службе Александра Бортникова, вицешефа Президијалне управе Сергеја Киријенка, два заменика министра одбране и – против Јевгенија Пригошина, у западним медијима познатог под надимком „Путинов кувар”.

Руски амбасадор у Бечу Дмитриј Љубински је за аустријски дневни лист Пресе написао коментар у коме се с горчином осврће на западни рефлекс да не прихвата правило „невин док се не докаже да је крив” кад је у питању Русија. Тај правни постулат се према Москви примењује у варијанти „крива док се не докаже да није невина”, каже Љубински.

Руски амбасадор се иронично дотиче и црнохуморне перспективе из епизода са Скрипаљем и Наваљним, кад се у тексту пита – какав је то најстрашнији отров на свету, какви су то смотани руски агенти кад раде тако упадљиво неспособни и да погоде оптималну дозу новичока?

Љубински: „Чему прибегавање тако упадљивим методама у употреби једне супстанце, чија стотинка милиграма убија све у непосредној околини, супстанце коју, успут речено, сасвим једноставно могу произвести и ‘колеге’ из других војних лабораторија?”

АЕБ: „Све је то лоше за економију”

Једна од привредних организација која очајава над статусом европско-руских односа је АЕБ, Асоцијација европског бизниса у Русији, одатле пуни назив Аебрус. АЕБ је представништво привреде ЕУ у Москви, главни пункт у коме су окупљени страни инвеститори. Основан 1995, АЕБ окупља око 500 европских и руских компанија, од малих и средњих, до корпоративних џинова.




Паул Брук из управног одбора АЕБ-а: „Најновија рунда санкција се неће директно одразити на степен руско-европске пословне сарадње. Индиректно, све је то лоше за економију.”

У тексту под насловом „Шта су санкције уопште донеле?” (Пресе, 16. 10) дописник из Москве обилно цитира Брука и пословне процене АЕБ-а. Руска привреда је у доброј мери компензовала ударац санкција пре шест година, као и ЕУ руске противмере – али све то уз страховиту, непоправљиву штету с обе стране. Брук: „Једини добитници санкција су Швајцарска и Турска, као земље које их нису прогласиле.”

Очито, ни привредна рационалност није више интегративни лепак Европске уније. После компромитоване слободе и сломљене економије, шта остаје? Можда политика и контрола на матрици ирационалног?

Ако други у ЕУ и нису сигурни у шта се претварају њихове акције, Берлин не делује као да је заскочен развојем догађаја. Један од најчешћих коментара у немачком говорном подручју је био да је канцеларка Меркел страховито журила са проглашавањем санкција, како би ућуткала протесте немачке јавности, која је тражила прекид уговора с Москвом о изградњи гасовода Северни ток 2 (Nord Stream 2).

Логика би била, боље мале санкције „Путиновом кувару” него велики крај гасовода. Проблем је само у театарско-сценским карактеристикама немачких јавних реакција на случај „Наваљни”.

Гледано са стране, рекло би се да канцеларка води ствар у сасвим јасном смеру. У оном где на крају изгледа како службени Берлин није активан политички актер, већ само испуњава молбе и наређења јавности, која тражи оштрији одговор Русији.

Историјски гледано, немачко политичко биће има много мана. Али макијавелизам никад није био једна од њих. Кад дође до завера и комплота, Немци су способни да се претварају колико и дете у другом основне.



Извор РТС & Весна Кнежевић

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.