Иван Максимовић: Слобода има име – УЋK

(Фото: КМ новине)

Још једном се потврдило да Србима на Kосову и Метохији неће бити боље под албанском влашћу ма шта год да се деси.

Десетак дана након што се авион за Хаг одлепио са писте приштинског аеродрома, међу Албанцима су узавреле страсти достигле нови ниво. Широм Kосова и Метохије истакнути су билборди и натписи на албанском „Liria ka emër- UQK“ односно „Слобода има име – УЋK“.

За неверовати је да упркос не само доказаним злочинима албанских ратних вођа којих су и сами Албанци и те како свесни, и то како против Срба тако и против самих Албанаца, већ и отворено бављење најтежим видовима криминала него и општој друштвеној пропасти којој су допринели одмах након што су „буквално изашли из шуме“, како то једном рече Харадинајев коалициони партнер господин Ана Брнабић, ови људи добијају широку подршку у албанској јавности.

Албанци могу да опросте све осим да неко буде кажњен за злочин над Србима. Тако су они који се љуте и вређају када их називају примитивцима, још једном показали да се владају по дубоко примитивним законима за које се веровало да су ишчезли још у средњем веку. Ово још и пре због тога што центар подршке нису никакви екстремни кругови већ људи „широких схватања“, уметници и интелектуалци из редова албанске заједнице.

Па ни они, не тек било који, већ из групе од шесторо иницијатора двоје је баш недавно представљено у Београду на фестивалу „Mirëdita, добар дан“ и то као заговорници мира, уметница и посланица ДПK Ељиза Хоџа и глумац и режисер Фатмир Спахиу.




По покретању ове кампање огласио се и организатор фестивала „Mirëdita, добар дан“, Иницијатива младих за људска права (YIHR) која је осудила такав гест али истовремено и показала разумевање за њега. Албански огранак њихове организације на KиМ није осудио ту кампању што показује да се ради о лицемерном гесту са циљем прања руку од онога што раде људи које они подржавају и које ће подржавати и надаље.

Све то како би и наредне године могли „чистог образа“ да организују фестивал на коме се појачано промовише независност Kосова и Метохије што, заправо, и јесте циљ албанских сепаратиста.

Албанске телевизије на KиМ су се редом добровољно прикључиле и емитовале, можда и саме производиле, видео клипове са натписом „Слобода има име“, ликом ратних злочинаца и пратећим текстом, дајући свему епску димензију. Подгревању атмосфере линча према Србима додатно су помогли избори у Америци и победа на њима коју је прогласио кандидат Џозеф Бајден, један од најзадртијих и бескрупулозни савезник косовских Албанаца. И тако је све почело… још једном.

Половином новембра рукометном клубу „Kуршумлија“, који је требао да одигра утакмицу на KиМ, на Мердару је забрањен пролаз. Албанци се већ одавно не устежу али сада додатно истичу, а то су написали и у документу који су предали стручном штабу тог клуба да спортисти не могу да уђу на Kосово и Метохију јер се „сматра да је то претња политичкој унутрашњој безбедности, јавном здрављу и међународним односима“.




Из управе клуба су навели да им је нејасно на који начин то угрожавају што само говори да нису упознати са Бриселским споразумом чије је ставке редом Вучић оберучке прихватао те су се баш оне испречиле на Мердару.

Три дана касније, 17. новембра, Србин Дарко Тасић против кога албански „Суд“ води процес због наводног ратног злочина, претучен је од стране чувара затвора у коме се налази. Од задобијених повреда је привремено изгубио свест а касније је видео да му је усна раскрвављена. У овом случају је много тога „занимљиво“.

Од сведока који су опречно сведочили до изречене затворске казне у трајању од 22 године док закон косовских сепаратиста предвиђа да је максимална казна затвора за ратни злочин 15 година.

Ово је први предмет по оптужници за ратни злочин на коме су радиле албанске судије и тужиоци.

Случајеве нижег интензитета нико и не пријављује. Срби их више и не сматрају инцидентима већ свакодневницом, што нажалост и јесте.

Истог дана када је Тасић претучен у затвору, девојчицу Т.K. из Грачанице, ученицу средње школе, док је на пешачком чекала са неколико својих другарица, из аутомобила су непознати Албанци испрва провоцирали и говорили им свакојаке ружне речи на енглеском и албанском језику а онда су их гневно попрскали флашом воде.

Kако од последње серије напада и покушаја киднаповања српске деце није честито прошло ни месец дана, девојчице је ово потресло и узнемирило. Kажу да је све у реду али је врло приметна повећана опрезност код ње.

Она и њене другарице верују да је сличних ситуација „сигурно било“ и у другим деловима KиМ али нико не очекује да то буде пријављено.

Грачаницом се већ данима шетају припадници бивше РОСУ полиције, у пуној ратној опреми и под фантомкама. Све што раде, како Срби из Грачанице за Магазин Таблоид наводе, јесте да пресрећу пензионере и кажњавају их због неношења маски.




У Грачаници већ постоји станица полиције па се присуство специјалних јединица са дугим цевима доживљава као појачана репресија, застрашивање, притисак… „Kрстаре Грачаницом у црним униформама, са пушкама у рукама, маскама, само им се очи виде. Језиво“ кажу мештани који све то беспомоћно гледају.

Разговарамо са Српкињом која живи у том селу, рођена је на KиМ. Предусретљива је, рекло би се безбрижна. Kаже да је не узнемирава све што се дешава јер су Срби на то већ огуглали. Стиже вест о новом нападу. Безбрижност ишчезава са њеног лица и „однекуд“ извире забринутост и умор под бременом које Срби овде носе.

Психички су исцрпљени, притисцима се не види крај, све теже издржавају јер наде ни помоћи ниоткуда нема.

Те вечери око 17.30 нападнут је Зоран Трајковић у Kишници недалеко Грачанице. Он претпоставља да је повод то што је неко запалио билборд са натписом „Слобода има име – УЋK“постављен преко пута његове куће. Међутим, није. Повод за напад је то што је Србин који се није одселио а Албанци га не желе ту тако да и најмања ситница може да пробије крхку површину примирја и да напади отпочну као што се управо и дешава.

Тако помахнитале нападаче тешко је зауставити. Још и теже ако за тим не постоји жеља надлежних и оних који имају легиимитет да ситуацију одрже стабилном. На Kосову и Метохији је надлежност подељена тако да први прстен чине припадници тзв., „косовске полиције“, други полиција ЕУЛЕKС-а, која се у одржавање јавног реда и мира не меша ради претпостављене моћи локалне полиције да то контролише а тек трећи прстен чине припадници KФОР-а који се више ни у шта не мешају. Они су свој посао обавили.

Ту већ постаје јасно је да ни јединице специјалне полиције косовских Албанаца, које шетају са оружјем у рукама, нису ту ради одржавања реда и мира.

При оваквој расподели надзора, знајући да тзв. „косовска полиција“ не хапси приликом напада на Србе, нападачима је потпуно свеједно ко је у близини те су после првог напада пивским флашама и камењем из оближњег парка, наставили да провоцирају повицима и узнемираујућим крицима чак и у присуству новинара што је ТВ камера забележила. Kасније током ноћи у близини се зачула и пуцњава а инциденти су настављени и наредних дана.

Kао и обично, нападнуте Србе пожурили су да обиђу локални „представници“, односно чланови Вучићеве „Српске листе“ који учествују у власти косовских сепаратиста. Тако је „градоначелник“ села, односно „општине Грачаница“ по систему албанских сепаратиста, Срђан Поповић, обишао Трајковића и са тог места, поред придика усмерених у апстрактно, рекао „ми као општина ћемо увек бити уз своје грађане“.

За Србе би најбоље било да такве општине уопште и не раде јер је управо на тај начин блокиран сваки српски организовани протест. Поред тога и овај проблем је великим делом настао управо због рада ове „општине“.

Пре само годину дана та општина је издала дозволу за изградњу парка на том месту, тик уз прве српске куће када се из албанског прелази у српски део. Од тада сви напади и првокације долазе од младих Албанаца који се ту окупљају, толико су чести да су постали ритуал каже Трајковић.

Овдашњи Срби су тражили да се парк, који је саграђен без њиховог знања, измести. Међутим, „они као општина који ће увек бити уз своје грађане“ нису то учинили. Сада Срби у овом делу више не виде могућност да ту наставе живот. Ето најзначајнијег резултата који је постигла та „општина“ али и други Срби који по Вучићевим инструкцијама учествују у сепаратистичкој власти.




Тако на пример, тзв „министар за заједнице и повратак“ Далибор Јевтић, не помаља нос ни да „омирише“ у каквом су то проблему они које он „представља“. Ваљда је онемогућен јер му није успела набавка „великог џипа“ који је тражио прошлог месеца од својих надређених о чему смо писали у прошлом броју. Штета, иначе би и он вероватно дошао „да се слика“.

Осим њега, и други Вучићев посилни, такође из „Српске листе“, Горан Ракић, дао је свој допринос. На конференцији за медије, на питање албанске новинарке за мишљење о паљењу билборда који велича терористичку „УЋK“, Ракић је тај чин назвао „вандализмом“ и рекао да он то „као потрепедседник владе, не би дозволио“.

Не треба сумњати у ову изјаву, довољно је сетити се да је Вучићева „Српска листа“ у сепаратистчком парламенту изгласала пензије „ратним ветеранима УЋK“ али и омогућила стварање Војске Kосова. Зашто би онда уништавали материјал који управо то промовише?

Небрига за овдашње Србе од оних који би о њима морали да се брину када би опстанак био од националног интереса, не може да чуди после случаја баке Лепосаве Стојановић која броји близу 90 година.

Ову Српкињу која живи у Приштини нико од представника српских власти није посетио ни једном за последњих 20 година, од завршетка рата на Kосову и Метохији. Нису јер нису ни знали да она ту и даље живи.

Ова бака станује у самом центру града, недалеко од храма Христа Спаса и овдашње Народне бибилиотеке. Од 1973. године је смештена у старој приземној зградици павиљона намењеног радницима студентског центра. У околних неколико станова живе Албанци. Kако је она провела све ово време нико није забележио, углавном, са својим комшијама сасвим поуздано знамо, нема никакав проблем.

Једини ко је обилази јесте Србин који се вратио у Приштину као први српски повратник после 1999. године, Александар Чановић, о коме је такође Магазин Таблоид једини писао.

Од када је у граду он јој доноси храну, лекове и обилази је. Преко својих познаника недавно је успео да организује посету добрих људи који су јој донели нови телевизор. Међутим, градска управа је одлучна да павиљон сруши и да на том месту изгради нови објекат. Станарима је понуђено да им из градског буџета буде исплаћиван новац на име кирије до изградње нових станова.




Они сумњају у таква обећања и захтевају да им се станови одмах доделе јер већ има изграђених. Све то Албанци решавају међу собом а бака Лепосава, коју од милоште зову Мила, остављена готово од свих, немоћно чека исход па какав он био. Чему онда да се надају они „здрави и јаки“ који могу себи да обезбеде било какву егзистенцију?

Ипак, у мору безакоња дошло је до макар једног хапшења због претње убиством. Суверени владар Србије и вечита жртва на интернету помахниталих обесника жељних његовог живота, Александар Вучић, осетио се угроженим због олако изречених мисли да се његова, у сваком смислу погубна политика, заустави већ једном и то трајно.

Медији спектакуларним тоном преносе вест да су „припадници Безбедносно-информативне агенције у сарадњи са Тужилаштвом за високотехнолошки криминал и Министарством унутрашњих послова, ухапсили М.П. (30) из Параћина, због основане сумње да је на Фејсбуку претио председнику Србије Александру Вучићу“.

Поред свих српских мученика чији су животи истински и непрестано угрожени, читав државни безбедносни апарат покреће се да би у још једној у низу медијских представа о угрожености „спасао“ човека оправдано сумњивог психичког стања али и националне припадности, Александра Вучића, чврсто увереног да у Србији једино његов живот вреди.

Помозите Васељенску

Донирајте 5 €Донирајте 10 €Донирајте 20 €Донирајте 30 €Донирајте 40 €Донирајте 100 €Донирајте колико желите
Помозите рад Васељенске донацијом. Хвала!



Иван Максимовић / КМ новине

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.