ТРЕСЛА СЕ ЗЕМЉА ЦЕЛИ ДАН

Земљотрес (Foto: EPA/ ANTONIO BAT)

„За сваку нашу несрећу крива је или наша лакоумност, или наша гордост, или наша глупост, или наш порок.“

Јован Дучић

Серија земљотреса који су погодили Хрватску, нису могли да прођу без пажње јавног мњења у Србији. Велика материјална штета која је погодила одређене градове, превасходно се одразио на округ Банију који се сматра једним од најсиромашнијих крајева Хрватске. Да парадокс буде већи, трусна подручја су претежно везана за приморска места, непогоде оваквог типа нису карактеристичне за овај крај. Јачина земљотреса се осетила у Босни и у Србији, па је са правом створила одређени страх у народу, да се случајно у те земље не пренесе епицентар.

Народ како је навикнут да се бави свим и свачим, и да притом сматра лични суд апсолутно релевантним умислио је да треба да изнесе своје виђење целокупне ситуације. Велика материјална штета и људске жртве које су презентоване у јавности, постале су предмет одређених спекулација у србским круговима. Једна од првих личности у србском народу која је дала свој суд, био је нико други него врховни вожд Србије. Новац пореских обвезника, без било какве консултације са народом преусмерио је у фонд за обнову разрушених градова. Наравно ово није први пут да се једна сиромашна Србија стаје у први план када треба да издвоји средства за обнову суседних земаља или за помоћ разним међународним фондовима. Председник Србије, као изразити алтруиста и филантроп, овим топлим гестом жели да подсети свет о каквом се човеку ради. Колико само разумевања и емпатије за туђе страдање видимо у његовом гесту где се олако одриче новца пореских обвезника као помоћ нашим драгим суседима. То што се деца у Србији лече путем смс порука, или што по свим економским параметрима спадамо у најсиромашнију земљу у Европи, то уопште није битно. Битно је показати комшијама да смо спремни да им пружимо руку подршке када им је она најпотребнија.




Ово су неке ствари на које смо се мање- више навикли у протеклих десет година напредне власти. Битан сегмент дешавања везаних за земљотрес је како се све рефлектовало на обичан народ. По природи склони поделама, ни овај случај није могао да прође без тога. По неком аутоматизму, појавила су се два табора, која су се међусобно сукобљавала путем медија.

Прва група, левичарске орјентације, жељни помирења и пуни разумевања за проблеме наших комшија. Често као неки архетип савршене земље узимају управо исту ту Хрватску, и истичу да њихов културни потенцијал као нешто недостижно за нас Србе. Дивљење које је почело од архитектуре, мора и градова, прелило се на сваки фрагмент Хрватске културе. Иако ти градови у прошлости, немају апсолутно никакве везе за Хрватима, као и носиоци културних образаца у Хрватској из прошлости са данашњим Хрватима, просечног левичара то уопште не занима. Он то посматра са дивљењем, и сваку врсту критичке анализе, или научног дискурса доживљава као експанзију велико-србства и клеро-фашистичких идеја. Такође ту спадају особе које у дубини своје душе или негирају злочине над својим народом или криве свој народ за доживљење злочине. ,, Да ми Срби нисмо какви јесмо, нико нас не би убијао“, како воле често да кажу. Докле су отишли са својим патетичним испољавањем емоција, говори у прилог митинг подршке Хрватском народу испред амбасаде у Београду. Мислим да и сами Хрвати осећају висок степен гнушања према њима, и да им се у дубини душе гаде. Али из неке куртоазије, и како воле себе да представе као легитимне носиоце, ,, тисућљетне културе“ нису хтели да се негативно експонирају.

У другу групу спадају, десничари различитих профила. У њиховим изјавама могле су да се чују речи следеће садржине:

,, то им је за жртве, за геноциде, да Бог да им се сваки дан то дешавало“ Ишло се до те мере да се целокупно дешавања идентификовало са божијом одлуком да се казни хрватски народ за свако зло које је нането србском народу.

,,Ово је само почетак, видећете ви за све што сте нам учинили, вратиће вам се.“




Потреба да се туђа несрећа слави као властита победа, не приличи апсолутно једном нормалном народу. Колико звучало, глупо, али славити спортске победе и радовати се туђој несрећи како би се бар на тренутак осетио победником, не може да говори неко ко поседује здрав разум. Жал за изгубљеним, као и све пропуштене прилике из прошлости не могу да се надокнаде оваквим осећањима. Стиче се утисак, пошто нисмо умели да се спасимо од Јасеновца и Олује, да кроз овакве ствари покушавамо да надоместимо пропуштене прилике. Одраз властите инфериорности, изражен кроз мржњу, није пре свега добар по народ којем припадате .

Колико је ауто- деструкција и мазохизам негативан са једне стране, толико дубока мржња, потпомогнута слављењем туђе несреће погубна по сопствени народ. То су све манифестације личних комплекса, који кроз екстремизам теже да се испоље. Не постоји ниједан логичан разлог да се неко овако осећа и понаша, ако себе са друге стране доживљава интелигентним и образованим. Свака врста екстремизма, која има за циљ исказивање емоција оваквог типа крије у себи дубоку фалинку. Јавним иступањем, где се исказују одређени комплекси мање или више вредности, говоре да је то друштво у крајњој дубиози.

Треба тежити ка томе, или бар пробати да се ове особине анулирају, и да се фокус преусмери на нешто конструктивно. Проблеми које имамо, који су се дубоко укоренили, захтевају рационалан приступ и хладну главу. Представљање себе као неког паћеника, или глорификација својих врлина кроз туђу муку само нас може представити као народ који треба у широком луку избећи. Да ли постоји жеља код нас да се нешто промени, изгледа да не постоји. Ако се само дође до мале иницијативе у нама, видећемо колико ће се свет постепено мењати на боље.

Матија Мићић Бућић / Васељенска

Помозите Васељенску

Донирајте 5 €Донирајте 10 €Донирајте 20 €Донирајте 30 €Донирајте 40 €Донирајте 100 €Донирајте колико желите
Помозите рад Васељенске донацијом. Хвала!



Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.