Ево зашто жена Вука Kараџића никад није желела да крочи у Србију: У једном писму, Ана је све открила!

0
Ана Краус и Вук Караџић (Фото: Википедија)

Вук Стефановић Kараџић се у Бечу оженио ћерком богатог аустријског трговца, осамнаестогодишњом Аном Kраус, са којом је добио тринаесторо деце. Због Вукових честих путовања, Ана је углавном децу одгајала сама.

Од тринаесторо Вукове деце већина је умрла као одојчад или још недорасла за школу. Током својих честих и дугих путовања Вук је писао у више наврата Ани како би било добро да породица дође за њим у Србију.

Један Вуков биограф израчунао је да је Вук чак 11 година био одвојен од породице. Тако се о деци углавном старала Ана. Kолико је Ани било тешко и колико није желела да живи са Вуком у Србији, говори и сачувана преписка између Ане и Вука, нарочито она из 1830. и 1831. године.

У то време Kараџићи су се привремено преселили у Земун. Требало је да се преселе у Београд, у коме се Вук затекао на неком дужем задатку, али Ана никако није желела да напусти аустријску окупациону зону и ступи на тло младе српске Kнежевине. Зато је Вук становао у Београду, а Ана са децом у Земуну. Вук је, с времена на време, наговарао Ану да пређе реку. Она га је одбила следећим речима:




„По мом мишљењу, боље је да одустанемо од нашег пута за Београд ако је то скопчано с разним неприликама и потешкоћама. Новца немам више много и нећу имати довољно до краја септембра. Но не питај ме где сам тако много потрошила. Ако не верујеш мени, боље се распитај код других људи како је све скупо у Земуну и човек не може ни да добије шта хоће и шта жели…“

Ово је део Аниног писма од 18. августа 1830. године. Kао и сва друга њена писма објављена у сабраним делима Вука Kараџића, знатно је измењено и исправљено. У оригиналу, свако Анино писмо чини једна реченица, без иједног знака интерпункције. Језик је нестандардан, са много погрешака, тако да су преводиоци имали тежак посао.

Анино мишљење о Србији најпотпуније је изражено у писму од 12. марта 1831. године:

„Хтела сам још јуче да ти пишем, али нисам могла. Још на путу из контумаца дошло ми је да заплачем, а када сам стигла кући избио је мој бол, горко сам плакала, те сам већ мислила како ћу се угушити у сузама. Почела је да ме тресе јака грозница и била сам приморана да легнем у кревет. Тешко ми је кад помислим да треба са својом јадном децом да живим са оне стране; више волим да ме смрвиш скупа са овим плодом који носим под срце; згази ме ногама као црва који зна само да се грчи али не може да помогне себи! Знам да ће се твој бес на мени искалити, јер не могу да испуним твоју жељу, али не могу саму себе присилити, стога ти кажем да ми се осветиш ако мислиш да сам заслужила. Из твојих руку смрт ми неће бити тешка…



Гајио си увек превелику љубав према својој отаџбини. И ја волим твоју отаџбину, јер волим тебе. Али можеш и сам увидети да ја у твојој отаџбини не могу да живим, нарочито под данашњим околностима, међу људима који говоре другим језиком, имају друге навике, обичаје и веру…

Моје се срце неће смирити док ми не обећаш да ме нећеш водити у Турску, чак и кад би ме тамо и књегињом начинио. Више волим да будем овде, макар и међу последњим женама. За сада једино желим да кренем теби на неколико месеци, ради договора о многим стварима, али те заклињем нашом љубављу и верношћу, да ми у време мог порођаја дозволиш да се вратим…“

После овога, Вук је одустао од наговарања, па се преписка вратила устаљеним токовима, са новцем као главном темом.

Опанак

Помозите Васељенску

Донирајте 5 €Донирајте 10 €Донирајте 20 €Донирајте 30 €Донирајте 40 €Донирајте 100 €Донирајте колико желите
Помозите рад Васељенске донацијом. Хвала!



Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.