Ања Филимонова: Вучићев лоби у Руској Федерацији или Језуитизам Јелене Пономарјеве

0
Ања Филимонова (Фото: Новости)

Јелена Пономарјева, у чланку под насловом Русија треба да ради на Балкану на „језуитски“ начин, наставља да утврђује „реал-политички курс“, који је сам по себи велика обмана, јер служи као теоријско покриће за голи амерички интерес.

Realpolitik се користи кад треба оправдати неопходност потчињавања једној или другој „непријатељској компоненти силе“, кад постоји немогућност заступања сопствених интереса, и кад треба оправдати тежње да се национални и вредносни аспект уклони из друштвено-политичког дискурса било које земље „зарад виших циљева“. Међутим, ово последње се увек претвара у цинично остварење циљева америчке политике. Будући да је Србија апсолутно јединствени природни савезник Русије, а самим тиме и једна од кључних тачака руске међународне политике, позивање на амерички арсенал Realpolitik треба искључити из стратешког планирања са нагласком на чињеницу да је Realpolitik сама по себи аморална, тиме што присиљава да се занемаре егзистенцијални локални интереси и да се реализују интереси противника.

Предлажемо читаоцима да се прво сами упознају са чланком Пономарјеве, како би стекли сопствено мишљење. Из мноштва лажних теза у њеном чланку, издвојићемо само једну, у овом тренутку кључну изјаву, која је, с једне стране – дилетантска, јер је мало вероватно да је руски представник намерно поставио себи за циљ да превазиђе и америчку и албанску страну у подривању српске државности, а са друге стране, без обзира на то колико сам аутор разуме њену примену, она толико снажно подрива положај и Србије и Русије, да претиче Американце и Албанце брже него што возач болида Формуле 1 претиче бициклисту.

Та њена, вредна пажње теза, гласи овако: „Ако погледате нама ближе догађаје, онда се капитулација десила 3. јуна 1999. године, кад је Народна скупштина Србије одобрила документ за постизање мира, који су предложили представници ЕУ и Русије – Марти Ахтисари и Виктор Черномирдин“.




Сваки човек, чак и потпуно далек од Србије, требало би да има унутрашњу задршку пре коришћења термина „капитулација“. Али њега овде не користи писац, нити новинар, већ особа која има директне везе са међународним односима.

Дакле, Пономарјева тврди да је руска страна, коју је заступао специјални изасланик председника РФ Бориса Јељцина, Виктор Черномирдин, заједно са председником Финске, Мартијем Ахтисаријем, понудила Србији, а Скупштина Србије је то ратификовала – документ о капитулацији (капитулација је уследила усвајањем овог документа).

Обратимо пажњу да управо ова теза садржи једну од главних намера актуелног председника Србије Александра Вучића – да у јавној свести Срба и Руса утврди идеју да је „Милошевић био тај који је капитулирао“, и да је зато једино што се може учинити „с обзиром да је све већ завршено пре њега“ – да дозволи да „Република Косова“ стекне жељено чланство у УН – без директног признања од стране Србије, иако је то потпуно неважно, што ће омогућити Вучићу да понавља до краја својих дана: „Ја нисам издао Косово“.

Објаснимо о чему се заиста ради и у чему се састоји тектонско поткопавање положаја како Србије тако и Русије, у јарко израженом прозападном и проалбанском правцу од стране руског стручњака за међународне односе, што је јако значајно.

После многобројних рунди преговора о условима престанка ратних дејстава НАТО против СРЈ, 2. јуна 1999. године, Марти Ахтисари и Виктор Черномирдин стигли су у Београд и предали Слободану Милошевићу текст документа о завршетку рата. Изостављајући све детаље који нису директно повезани са овом темом и све негативне аспекте овог документа, због чињенице да је нико други до Вучић довео ситуацију у тако критично стање, да је потребно пажљиво сакупити све што може да помогне да се сачува фундамент територијалног интегритета Србије, напоменимо да су Скупштина Србије и влада СРЈ 3. јуна 1999. године усвојиле документ – План за постизање престанка бомбардовања и постизање мира, који је поред свих његових недостатака садржао главно: гарантовао је територијалну целовитост СРЈ. Овај документ не садржи термин „капитулација“, штавише, „црвене линије“ југословенске стране у наредним преговорима биле су означене управо у документу Ахтисари-Черномирин-Милошевић[1].




У том тренутку бомбардовање не само да није престало, већ се чак и појачало, и под њиховим налетом 4. јуна, на основу усвојеног документа, започети су преговори који су завршени у НАТО бази у близини Куманова. 9. јуна 1999. потписан је Војно-технички споразум којим су окончана војна дејства. У наредних 11 дана, на територији Косова и Метохије требало је да буду размештене међународне снаге безбедности под покровитељством УН.

Значајно је да није усвојен први, већ други нацрт Војно-техничког споразума, пошто је у првом нацрту НАТО поменут пет пута. Југословенска страна је инсистирала на томе да се споразум не може закључити са Алијансом, већ само са међународним снагама безбедности (КФОР) под покровитељством УН. Поред тога, Срби су одбили да прихвате први нацрт Војно-техничког споразума управо зато што је садржао одредбе политичког и грађанског садржаја (не само војно-полицијског, како је предвиђено циљевима преговора), који је прелазио оквире споразума Ахтисари-Черномирдин-Милошевић, који су већинска овлашћења давали Савету безбедности УН. У невероватно тешким условима нагло појачаног бомбардовања, Срби су успели да избегну безбедносни вакуум на Космету: не да прво снаге СРЈ напусте Косово да би у условима хаоса ушле међународне снаге (на чему су инсистирали Албанци), већ да им званично предају пуномоћја.

Пономарјева користи снажну емотивну етикету „капитулација“. Притом, што је јако важно, она директно повезује „капитулацију“ – не са емоционалном карактеристиком онога што се догодило – са повлачењем војних и полицијских снага СРЈ са Космета, како се може учинити неискусном читаоцу – већ са документом који је усвојила Народна скупштина, придајући званични и неповратни статус овој „капитулацији“, потпуно у језуитском кључу.

Међутим, она у потпуности игнорише неупоредиво важнији аргумент – да је ова последица настала као резултат војне агресије НАТО, насиља, злочина, који се према међународном праву класификује као најтежи злочин – злочин против мира, који не застарева. Овде целокупно мисаоно тежиште лежи само у чињеници да је до ове ситуације у региону дошло насилним путем, као резултат злочина.




Будући да овај злочин не застарева, стање ствари се може и треба променити у било којој, чак и најудаљенијој, историјској перспективи.

Па ипак, Пономарјева игнорише чињеницу војне агресије и злочина против мира (јер овде говоримо о Вучићевим покровитељима, а они се не смеју дирати), и читав терет кривице пребацује на Србију и претходно руководство („Милошевић је све предао“), и то тврди не у емоционалном, већ у отворено правном контексту одлуке капитулације (капитулацију наводно уводи документ Народне скупштине), што апсолутно не одговара стварности.

Да су представници српског преговарачког тима потписали акт капитулације, они би директно потпали под чланове сопственог Кривичног законика о кривичном делу признања окупације. Сходно томе, нико никада није потписивао и није ни могао да потпише „капитулацију“ Србије.

Према Пономарјевој, испада да стање, које је уследило као резултат злочина, не само да не треба поново разматрати, већ би требало да буде зацементирано српском „капитулацијом“. Капитулација подвлачи резултате рата, утврђујући ново стање ствари. Али никаквог рата са јасно дефинисаним зараћеним странама није ни било – била је војна агресија земаља НАТО, без санкција УН, а притом последњу, најбруталнију фазу бомбардовања није одобрио ни Савет НАТО, дакле – радило се о приватној војној операцији.

Србија није капитулирала пред агресором и није утврђивала стање, које је агресор постигао као резултат злочина.

Војно-технички споразум постао је правни основ за регулисање ситуације на Косову и Метохији: њиме је потврђен суверенитет и територијални интегритет СРЈ (Србија је правни наследник СРЈ); НАТО се помиње само једном, и то само у контексту престанка бомбардовања СРЈ (не „рата“, не ратних страна); споразум није закључен са агресором – НАТО, већ са међународним снагама безбедности (КФОР) под покровитељством УН; споразум није потписан као резултат издавања ултиматума, нити након успостављања режима војне окупације, нити као резултат војне победе Алијансе, већ након преговора са међународним снагама безбедности под покровитељством УН; ни територија, ни оружје, ни затвореници нису формално предати другој страни; на КиМ није успостављен противнички војни режим, већ привремена међународна администрација под покровитељством УН; споразум је окончао војну агресију НАТО; влада СРЈ (Србије) никада није посматрала снаге КФОР као непријатељске, већ је, напротив, полазила од става да управо оне под покровитељством УН привремено обезбеђују безбедност у покрајини.

Наглашавамо чињеницу да је ситуација за Србију толико критична да је мешање емоционалне интерпретације („регион је окупиран од НАТО“) са правном (потписивање капитулације и присуство окупационих снага) апсолутно неприхватљиво. Поред тога, тезу о „капитулацији и окупацији“ користи званична пропаганда владајуће гарнитуре Србије ради правдања сопствених противуставних поступака.




Осим тога, Пономарјева на потпуно језуитски начин изврће догађаје који се дешавају пред њеним сопственим очима. Њен чланак је написан као одговор на конференцију „Хоће ли бити спасено српско Косово?“ (25 января, Москва, ИА Регнум).

Тако, на пример, она тврди: „Занимљиво је да уважени стручњаци ни једном нису споменули најважнију војну силу која се налази на Косову. Америчка база Кемп Бондстил (Camp Bondsteel) је структурна јединица социјално-економске и политичке структуре савременог Косова…”.

Међутим, како се види у видео запису конференције, аутор ових редова је управо на почетку свог говора приметио стратешки смисао постојања базе „Бондстил“. Поред тога, у вези са Бондстилом, додајемо да је његова изградња била НАРУШАВАЊЕ РЕЗОЛУЦИЈЕ УН бр. 1244, будући да ниједан представник међународне заједнице није имао мандат да делује ван граница циља дефинисаног у Резолуцији 1244 (одређивање статуса Космета у границама Србије). КФОР је прекршио свој мандат затварајући очи пред изградњом „Бондстила“.

Дакле, Војно-технички споразум постао је основа Резолуције 1244 СБ УН. Даље, аутори резолуције урадили су титански посао, јер су нашли излаз из тешке дилеме: како извући правни режим из нелегалне ситуације – војне агресије на суверену државу без санкција Савета безбедности УН. Једноставно говорећи, требало је избећи помињање рата и зараћених страна, да не би дошло до стања као последице рата, нити губитничке стране.

У Резолуцији 1244 се не помиње НАТО, помиње се само УН, а режим капитулације у оквиру УН не постоји (!).

Резолуција се заснива на Завршном Хелсиншком акту из 1975. године, поред низа других темељних међународних аката, који потврђују приоритет територијалне целовитости држава. Међутим, руски стручњак за међународно право, Ј. Пономарјева напада управо Хелсиншки акт: „Позивати се на распаднути леш Хелсиншких споразума у ​​таквој ситуацији – на ивици је дилетантизма. Ти споразуми су закопани под рушевинама Берлинског зида…“, тврди она. Међутим, управо је Хелсиншки акт основа Резолуције Савета безбедности бр. 1244. Став Москве је био и треба да буде – поштовање Резолуције 1244.

Албански проблем као такав не може да постоји на међународној агенди: Албанци су своје право на националну државу остварили стварањем Албаније; дуплирање или штанцовање права на самоопредељење је искључено; питање права нација на самоопредељење коначно је затворено после Другог светског рата, од тог тренутка само су колонијалне државе Блиског и Средњег истока и Африке имале право на самоопредељење; у међународном праву дилема у вези са корелацијом права нација на самоопредељење и територијални интегритет држава решена је у корист суверенитета и територијалног интегритета држава. Ни по унутрашњем законодавству СРЈ, Албанци нису имали право на отцепљење, јер су били национална мањина, а не конститутивни народ; поступак изласка конститутивних народа из југословенске федерације никада није био дефинисан; на територији Србије можемо говорити не о националном, већ о терористичком, тачније криминалном, покрету Албанаца (Качаци-Балисти-УЧК), што аутоматски преводи њихов проблем из равни „народа лишеног права“ у раван неспособности државне власти да, из различитих разлога, успостави трајни мир и спроведе уставни и правни поредак у покрајини.

Отцепљење Албанаца извршено је насилно, уз помоћ војне интервенције треће стране, што је, као што смо већ указали, злочин против мира. Посебно значење Резолуције 1244 СБ УН је у томе што она поставља за циљ привременог режима војно-цивилне међународне управе на Космету: утврђивање статуса Косова и Метохије у ОКВИРУ СРБИЈЕ[2].

Па ипак, Пономарјева тумачи ове процесе и документа кардинално другачије: она утврђује званичну капитулацију Србије (за шта је, штавише, крива право Русија).

Ако постоји званична капитулација, значи да је био рат, а не злочин против мира/противзаконита употреба силе.

Будући да постоји капитулација, рат је, дакле, био легитиман.

Запад је природу овог рата oкарактерисао као „заштиту погажених права Албанаца“, „хуманитарну интервенцију“, „праведну одмазду за угњетавање националних мањина“.




Законитост капитулације потврђује легитимност стања проистеклог из војних дејстава.

У овом случају „међународна заједница“ добија други живот и спроводи умиритељну (ремедијалну) сецесију (remedial secession) – „стварање посебне државе је најбољи облик заштите националне мањине“.

Начелно, Пономарјева негира апсолутно све: Повељу УН (забрана употребе силе, злочин против мира), основне међународне правне акте који се тичу суверенитета и територијалне целовитости и заштите права националних мањина, принцип суверене једнакости држава; српски Устав и српско законодавство; Хелсиншки акт као основу Резолуције СБ УН 1244 и саму Резолуцију. Она негира чак и значај вета Руске Федерације у Савету безбедности УН као таквог: „Данас је непрофесионално рећи да очување Косова зависи само од Београда – чак и са подршком Русије и уз ослањање на Резолуцију Савета Безбедности УН 1244 као на непроменљиви фактор „– иако је управо руски вето апсолутно непремостива препрека за чланство „Републике Косова“ у УН.

Како онда, принципијелно, Русија може да делује на међународној сцени ако не буде користила инструменте којима располаже? Позивајући Русију да делује активније („Руска дипломатија, у тренутку који је дошао избором Бајдена и у преломном тренутку за америчку администрацију, треба активно да се укључи у рад. Не треба да чека да Србија позове Русију да учествује у дијалогу Београда и Приштине, већ треба да сама предложи варијанте решења проблема.“)

Пономарјева предлаже да се сматра за неважан једини инструмент од којег зависи судбина Косова.

За Вучића и групу руских пропагандиста који га слепо следе, чији се стил текстова не разликује од провучићевог листа „Информер“, ништа није важно – ни суштина албанског покрета, ни српска државност и суверенитет, ни српски национално-државни интереси, нити интереси Русије.

Изгледа да је сада њихов задатак да се униште темељи Резолуције 1244 и да се она сама уклони из међународног правног дискурса: у правном смислу постоји „капитулација“, Русија је била та која је Србију приморала на ову „капитулацију“, а Хелсиншки акт није ништа друго него леш који је пропао под рушевинама Берлинског зида.




Ово је покушај да се Русија директно уклони са српског простора, али ову тезу и остатак манипулационе парадигме коју Вучић спроводи преко руских лобиста ћемо постепено разматрати у следећим чланцима. Такође, као ни код Вучића, ни код њих нема ни једног помена да би Русија у својим дејствима требало да исходи (као што то чини сада) искључиво из Резолуције 1244. Не, уместо тога постоји јасан наговештај да „Москва треба да интензивира своје активности у балканском правцу, исходећи из јасне оцене савремене реалности“, не указујући на једноставну чињеницу да ту „реалност“, у сарадњи са западним и албанским снагама, од почетка активно изграђује Београд (у континуитету – прво Тадић, који је стигао до своје „црвене линије“, затим Вучић, који је успешно прешао чак и Тадићеве црвене линије), који затим приморава и Руску Федерацију да ту „реалност“ „узме у обзир“, што доводи до потпуне онемогућености РФ да инсистира на Резолуцији 1244 и користи вето, чиме би се спречило да Косово добије чланство у УН.

Тиме се управо подрива истинско достигнуће Русије – Резолуција 1244, створена на основу Хелсиншког акта, и прави се конструкција „капитулација Србије – давање легитимитета рату и последицама које су настале из њега, као основи за примену ремедијалне сецесије“.

Само изјава о капитулацији Србије, у правном смислу – уништава суверенитет Србије и далеко премашује и најсмелија очекивања и Запада и Албанаца.

Помозите Васељенску

Донирајте 5 €Донирајте 10 €Донирајте 20 €Донирајте 30 €Донирајте 40 €Донирајте 100 €Донирајте колико желите
Помозите рад Васељенске донацијом. Хвала!



Ања Филимонова / српски став

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.