Душан Јевтић: Анти: између Кине и Енглеске

0

Свако ко је решaвао укрштене речи или скандинавке сусрео се са синонимом за Старог Словена од три слова: АНТ. Енигматика је одавно прихватила да је антско име синоним за словенско, али историјска наука још увек није сигурна да ли се назив Анти односио на један део Словена или је то било име којим су околни народи називали Словене. Није утврђено ни порекло етнонима: још увек постоје несугласице да ли је назив иранског или германског порекла. Постоје и теорије да назив Ант потиче из прасловенског језика. Такође, постоје и мишљења да је алтернативно име за Словене које се налази у латинским изворима – Венеди (Виниди, Венети), измењени облик антског имена.

Анти су у историјским изворима забележени у грчком облику Antoi, латинском Antes и кинеском Yencai. Први помен Анта се налази у великој старокинеској књизи историје Shiji (Шиђи), коју је у време династије Хан написао највећи историчар древне Кине Симо Чијан (2. век пре Хр. – 1. в. пре Хр.) Симо Чијан је негде западно од Кине забележио народ Yencai, односно Анте у 2. в.п.н.е. На простору северно од Кинеског зида (завршен 214. г. пре Хр.), Симо Чијан је забележио и народ Wu-Sun, чији припадници имају светлу пут, црвену косу и зелене очи. Овај опис одговара Словенима, који су живели дубоко унутар Азије. У то време, европеидна бела раса је доминирала Средњом Азијом. Каније, у раном средњем веку код Тохараца, последњег белог индоевропског народа који је живео на простору кинеског Синкјанга срећемо балтословенске речи за разне врсте речних риба и придевске завршетке који одговарају словенским језицима.




Током II века п.н.е. дошло је до великог померања народа у степском пределима Средње Азије. Када је хунски владар Моде освојио земљу Din-Lin у долини сибирске реке Јенисеј 201. г. пре Хр. започело је постепено померање азијских народа на запад. Управо се у том контексту ове средњеазијске сеобе народа први пут спомињу Анти, односно Јенцаји. Померање народа се убрзало након што су ирански Саки 135. г. пре Хр. уништили Грчко-Бактријску државу (источни остатак царства Александра Македонског). Када су Хуни уништили Масагетски племенски савез између река Сир-Дарје и Аму-Дарје нешто после 100 г. пре Хр., започео је прави егзодус ка Европи.

Резултат ових померања ка западу забележен је после Христа, у делима римског писца Плинија Старијег (I век) и грчког географа Птоломеја (II век). Плиније Старији у својој „Историји Природе“ спомиње Венеде на Висли, Анте на Дњепру и Србе (Ѕеrbi) између Кавказа и Азовског мора, негде на реци Кубањ. Анти се спомињу и у II веку на натписима из грчких колонија на Криму. У „Географији“ Клаудија Птоломеја, која је написана између 160. и 180. године, спомињу се Венеди на Висли, источније од њих Стауани (Ѕtauani, вероватно Словени) и Срби (Servoi) између Волге и северозападног Кавказа.

Неки Анти су се већ у IV веку појавили на римској граници на Дунаву, на просторима Бачке и Баната. То су Лимиганти, тј. Анти са границе (limes). О њима говори римски историчар Амијан Марцелин. Марцелин је описао ратовање римског цара Констанција (337 – 361), сина Константина Великог са Лимигантима.




Готски историчар Јорданес је знао за ратовање Анта са простора Украјине са Источним Готима (Остроготима) 375. године. Многи истричари верују да је Јорданес препричао неку остроготску епску песму у којој се говори о готском краљу Винитару и његовој победи над Антима. На челу Анта је био краљ Бож („regemque eorum Box nomine“). Винитар је у овом рату победио, а Божа, његове синове и седамдесeт антских старешина је приковао уз крстове („cruci adfixit“). После тога на Остроготе су се сручили Хуни под вођством Атилиног претка Баламбера, што је била права Божја казна.
Амерички историчар руског порекла Џорџ (Георгиј) Вернадски је пронашао помен Анта у староенглеском епу „Беовулф“ и у лангобарском легендама које су сачуване у делу Павла Ђакона.

Највише података о Антима и Словенима Јорданес доноси у време када пише, око 550. године: Winidi живе око реке Висле, многољудни су, носе имена по разним клановима и по различитим местима, aли се најчешће најчешће називају Словени (Ѕсlavini) и Анти (Antes). Словени су према Јорданесу живели и у Подунављу на простору између Мурсијског блата (Koпачки рит код Осијека) и града Новијетуна (улаз у Ђердапску клисуру). Јорданес зна и за моћни племенски савез Анта између Црног мора, Дњестра и Дунава.

У исто време кад и Јорданес, писао је византијски историчар Прокопије. Он зна за Словене и Анте, који потичу од неких Спора. Према Прокопијевим подацима, можемо да закључимо Анти живе на широком простору од делте Дунава до Дона. Прокопије спомиње Анта Хилвуда који је живео на двору византијског цара Јустинијана. У опширним титулама Јустинијан носи придев „Антски“ и Прокопије зна за његове позиве да се антске скупине настањују на балканским територијама царства. Каснији историчари спомињу Анта Дабрагезу (Добројезда), високог официра у византијској војсци и његовог сина Леонтија.

Византија је од око 530. до 602. године одржавала савезничке односе са Антима. Изгледа да се назив Анти у том периоду употребљавао за оне Словене који су били у добрим односима са Византијом (Источним Римским царством). Византијски историчар Менандар Протектор зна да су око 560. године Анте на Дону напали Авари, турско-татрски дошљаци из Азије. Анти су покушали да преговарају и Аварима, па су им послали „Мезамира, Идаризијевог сина, а Келагастовог брата“. Авари су убили преговарача по наговору хунских Кутригура, својих савезника. Последњи помен Анта налази се код византијског историчара Тефилакта Симокате и односи се на 602. годину. Тада је аварски каган Бајан из Панонске низије упутио свог војсковођу Апсиха са великом војском да уништи антски народ, који се налазио иза Карпата. Изгледа да је после 602. године нестао моћни антско-словенски племенски савез у данашњој Украјини. Авари су неке Анте превели у Панонску низију и на Балкан, док су се неки повукли на север и касније основали прве руске државе. Франачки извори из IХ века (Бертински анали), говоре о руском кагану 839. године. То је титула која је прихваћена под утицајем неког турско-татарског народа (Авара или Хазара).




Поставља се питање религије Анта. Јорданесове тврдње да је антски владар Бож страдао на крсту, око 375. године, могу нас навести на закључак да је био хришћанин, будући да су његове убице Остроготи у то време још били пагани. Прокопије говори да су Словени и Анти имали монотеистичку религију: „верују у једног Бога, названог по светлости, који је творац и једини господар света.“ Ова Прокопијева реченица је често прекрајана у преводима, јер историчари нису могли да поверују да су Анти и Словени већ у то време били хришћани.

Мартин Бракарски, хришћанин из Сирмијума (Ср. Митровица), који је постао епископ y данашњoj португалскoj Браги, је у периоду од 525. до 550 . године саставио једну песму у којој је споменуо Словене као хришћански народ. Чак су и Тохарци у Средњој Азији у то време имали неки вид монотеистичке вере коју су искомбиновали са будизмом. Тохарци су наиме, веровали у Јаморниктеа, свезнајућег Бога, који у сваком тренутку зна шта сваки човек мисли. Овај тохарски Бог доста наликује на библијског Јахвеа.

Име Идариси, које је код Анта споменуто око 560. године, је заправо персијски облик старозаветног имена Енох (Идрис, Идриз). Позната је апокрифна библијска књига Еноха, који је живео пре Великог Потопа. Енох је био посредник између Бога и одметнутих анђела, а касније се вазнео на небо. Ово име код Анта несумњиво говори да су они били хришћани, али да нису припадали званичној цркви, већ да су следили разна јеретичка учења. Касније ће Западни и Источни Словени под утицајем Скандинаваца (Викинга, Варјага) прећи у паганство, али ће се у Х веку вратити хришћанству.

Душан Јевтић / Васељенска

Помозите Васељенску

Донирајте 5 €Донирајте 10 €Донирајте 20 €Донирајте 30 €Донирајте 40 €Донирајте 100 €Донирајте колико желите
Помозите рад Васељенске донацијом. Хвала!



——————–

Литература:
Антић Ч., Увод у историјске студије, Београд 2017.
Vajs Bauer S., Istorija srednjovekovnog sveta I, Beograd 2019.
Византијски извори за историју народа Југославије I, САНУ, Bизантолшки институт, Посебна издања, књига 3, ур. Георгије Острогорски, обр. Ф. Баришић, М. Рајковић, Б. Крекић, Л. Томић, Београд 1955.
Gimbutas М., The Slavs, Thames and Hudson, London 1971.
Gračanin H., Slaveni u ranosrednjovjekovnoj južnoj Panoniji, Scrinia Slavonica (8) 2008, Gračanin H., Škrguja J., Etnički identiteti u u Južnoj Panoniji i Dalmaciji u Justinijanovo doba, Povijesni prilozi 50 (2016), 9-48.
Жупанић Н., Срби Плинија и Птоломеја. Питање прве појаве Срба на светској позорници са историјског, географског и етнолошког становишта (приређено и прештампано друго издање), Београд 1997.
Јанковић Ђ., Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије. Кратак преглед од почетка до турске окупације, Хришћанска мисао, Београд, 2015.
Ковачевић Ј., Аварски каганат, Српска књижевна задруга, Београд 1977.
Lorens R., Knjiga proroka Enoha, Beograd 2010.
Маllory, Ј. Р., Indoeuropljani. Zagonetka njihova podrijetla (jezik, arheologija, mit), Školska knjiga Zagreb, 2006.
Loma A., Procopius about the superme god of the Slavs (Bella VII, 14, 23), Two critical remarks, Зборник радова Византолошког института XLI (2004), 67-70.
Margetić L., Etnogeneza Slavena, Rad 492, Razred za društvene znanosti, Zagreb 2005, 89-143.
Pleterski A., Etnogeneza Slavena, Starohrvatska prosvjeta serija III, svezak 40, Zagreb 2013, 7-32.
Сулимирский Т., Сарматы. Древний народ юга России, Москва 2008.
Седов В., Славяне в древности, Фонд Археологии, Москва 1994.
Трифуновић С., Насеља Лимиганата и Словена у Банату и Бачкој, Гласник Српског археолошког друштва бр. 15/16 (1999/2000), 43-106.



Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.