Шта за Србе представља срећа

0

Живот у Србији у протеклих 30 година многе Србе је научио и навео да своје ставове усмеравају према економском стању. Беда, инфлација и ратови допринели су томе да просечан Србин потражи неку врсту радости која ће успети на неки начин да му скрене мисли са дешавања која га окружују. Наравно, како то обично бива, пошто нам је у крви да предњачимо у необичним одлукама, изабрали смо да се задовољавамо малим стварима. Управо те мале ствари, како волимо да кажемо, постале су део наше свакодневице, да је просто немогуће од њих чути нешто потпуно другачије.
Последњих дана у србској штампи можемо да чујемо као примарну вест да су Никола Јокић и Василије Мицић најбољи играчи НБА лиге и Евролиге у кошарци. То је стварно за сваку похвалу и то нико ни најмање нема право да им одузме. Момци су својим трудом и радом успели да то постигну и стварно би било крајње малициозно када би сада неко покушао то да умањи, али шта ми као друштво имамо од тога то и да ли то доприноси комплетном напретку Србије и Срба јесте питање које треба поставити?

Одлика заосталих земаља, које су бачене на периферију политичких и историјских дешавања, јесте тенденција да се хватају за неку врсту сламке спаса која ће да их, ако не врати, онда бар да им покаже да нису на месту на којем се тренутно налазе. Срби као народ добрих физичких предизпозиција изабрали су као вид личне промоције спорт. Једну тривијалност која, иако је можда некада нешто значила, данас апсолутно нема ту сврху и представља потпуно другачији контекст од онога што нам се сервира. Колико смо са једне стране срећни што смо у многим спортским дисциплинама доминантни, са друге стране нас боли што нам је успехе које остварујемо омогућио тим који се такмичи у некој од међународних лига. Осећамо неку врсту жала што немамо довољно средстава да омогућимо нашим спортистима да се усавршавају овде и да сва своја одличја оставе Србији. Међутим, нас не тангира превише што на шаку спортиста које извеземо Србију у просеку напусти око 50.000 становника годишње. Међу исељеницима има врхунских интелектуалаца чија снага и интелект треба да буду окосница будућег развоја нашег друштва. Докле иде наш мазихизам јасно илуструје чињеница да смо све политичке поразе покушали да надоместимо победама у спорту. Када су Срби масовно истеривани током акције Олуја, ми смо до неба уздизали Ђорђевића који је у том моменту постигао тројку у последњој секунди и тиме елиминисао хрватску из даљег такмичења (олуја била ’95, а та утакмица са хрв ’97 и чак мислим да је била у групи, а не у фази испадања). Тако на пример, док су шиптари завршавали посао на Косову и Метохији, ми смо славили шутаче лопте који су им постигли гол у последњем минуту квалификација за Светско првенство у фудбалу. На основу само ова два примера можемо да видимо које у надметању боље прошао. Победе у шутању лопте на гол или пребацивање лоптице преко мреже не могу да допринесу икаквом напретку друштва и нипошто се не смеју поредити са достигнућима наших великана. Код нас новинари често имају обичај да пореде спортисте са нашим великанима. Често можемо да видимо у штампи фотографије Николе Тесле и Новака Ђоковића једну поред друге и њихово поређење, тенденцију изједначавања успеха или изјаве како никада нисмо имали тако великог Србина после Светога Саве. Ово да пишу неки дегенерици па да човек каже да им не треба замерити. Напротив, ово пишу људи који креирају мишљење и својим ставовима додатно утичу на затупљивање и заглупљивање нације. Није нам доста што нас сви на сваком кораку праве будалама, него дозвољавамо обичним новинарима да пишу овакве небулозе и притом све то што напишу ми усвајамо као неку врсту аксиома.




Колико само мало ценимо себе и колико смо убијени у појам да смо заборавили да је због Михајла Пупина на Белој кући у Вашингтону вијорила поред америчке и Србска застава; да је Живојин Мишић добио од Енглеза орден који Енглези из пијетета ретко коме дају, а зове се Свети Ђорђе и Кристофер. Вредност тог ордена значи да је наш Живојин Мишић могао да дође у Енглеску и да на месту где се налази построји јединице војске и прими рапорт од њих. Само ова два примера јасно указују колико смо некада вредели док смо баштинили мало другачији систем вредности. Они нису усамљени показатељи колико су нас странци некада више поштовали него што поштујемо сами себе.

Спорт на крају и није тако лоша ствар у поређењу са следећом малом ствари која Србе чини срећнима. Ријалити програми и њихови учесници су нешто апсолутно најпопуларније што постоји у Србији. Идејни творци целокупног концепта овог шоу програма нису ни слутили да ће Срби да то подигну на толико висок ниво да више нико на свету у томе не може да их престигне. На сваком ко каналу који емитује телевизија има бар по један ријалити који служи за испирање мозга. Протагонисти су извесне личности које шира јавност до тада није имала прилику да упозна, али захваљујући нашим добрим медијима, који су се потрудили да не останемо ускраћени за информације везане за ликове који красе насловнице, ми смо се временом упознали са њиховим животима. Kако то обично бива код народа који нема приватан живот, постепено се прелази на туђи начин живота. Тако сада имамо лобије који раде на томе да се извесни Јањуш помири са Мајом или да се Луни сакупи довољно средстава како би могла без проблема да одржи трудноћу и да јој остане средстава да издржава то дете. Посматрачу са стране то делује смешно, али ово је болесно истинито и поразно. Ти имаш отворене рачуне који сакупљају новац да се помогне одређеном учеснику извесног програма за заглупљивање. То је преседан који ће се вероватно изучавати на свим могућим универзитетима у блиској будућности. Постоји један народ који је простаклук, глупост и примитивизам довео до ивице савршенства. Фонд речи који се ту употребљава, као и наступ извесних ликова не заслужује уопште да се помене на било који начин како не би добили легитимитет у друштву. Код нас иде обрнуто: само ви причајте, затупљујте нас вашим наступом, јер за боље и нисмо.

Ријалити програме прате и емисије које имају за циљ да нам презентују шта се догађало претходни дан у програму. Ту се доводе врсни аналитичари који дају своју оцену о учесницима и предвиђају будућа дешавања. Најчешће је реч о људима који су већ учествовали или којима неко од фамилије учествује у том програму. Забаву оваквог типа прати и одређена музика без које заглупљивање не би било потпуно. То су најчешће извођачи тзв. „народне“ и „поп музике“ у Србији, које се пласирају на Пинк телевизији. То су већ остварени уметници који неће да иду у ријалити програме, али дају неку врсту подршке, јер кроз све то виде и своју рекламу.

Када се све ово знамо можемо само да констатујемо да је културна слика Србије на изузетно ниском нивоу и да у блиској будућности нема помака ка њеном унапређењу.
На крају, највећу захвалност треба одати нашем великом вожду, јер да њега нема, ми сигурно не би имали част да будемо задовољни овако малим стварима. Срећа је ипак у малим стварима великих мајстора кухиње.

Матија Мићић Бућић / Васељенска

Помозите Васељенску

Донирајте 5 €Донирајте 10 €Донирајте 20 €Донирајте 30 €Донирајте 40 €Донирајте 100 €Донирајте колико желите
Помозите рад Васељенске донацијом. Хвала!



Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.