Кина, Тајван и питање полупроводника

Статус Тајвана за Кину није само питање територијалног интегритета земље, већ и њене економске будућности. Тајван подмирује чак 84 одсто светских потреба за напредним чиповима.

Ове године многи аналитичари политике поставили су питање: „Да ли ће Кина да изврши инвазију на Тајван?“ Заоштравање америчко-кинеског сукоба поводом одметнутог кинеског острва достигло је свој врхунац.

Стари спор је свом жестином обновљен након што су крајем 2020. Сједињене Државе укинуле ограничења у односима са Тајваном, а у њега се укључили водећи људи Кине, САД и Тајвана.

Кинески председник Си Ђинпинг обећао је у септембру да ће „историјски задатак потпуног уједињења отаџбине дефинитивно бити испуњен“ и навео да ће се поновно уједињење с Тајваном обавити „брзо и неизбежно“, не помињући вероватноћу употребе силе.

Црвена линија

Тајвански министар спољних послова Џозеф Ву налази се ових дана на европској турнеји, одакле је поручио да постоји велика разлика између Авганистана и Тајвана: Авганистанци нису били спремни да бране себе, а Тајванци јесу. Амерички председник Бајден обећао је да Америка неће оставити Тајван на цедилу, али није прецизирао ни када ни како ће Тајвану да помогне.

Тајванска председница Цаи Ингвен одговорила је кинеском председнику да „нико не може натерати Тајван да крене путем који нам је Кина одредила“. Она је додала да се острвска држава од 23 милиона људи суочила са ситуацијом „комплекснијом и осетљивијом него у било ком другом тренутку у протекле 72 године“. Односно, од тренутка када је 1949. националистичка влада Кине изгубила грађански рат и повукла се на Тајван.

Тајвански медији су, позивајући се на америчке изворе, јавили да је тајвански „командант копнених снага“ Сју Јанпу боравио у САД и посетио Вашингтон. Тајвански министар одбране Ћиу Гуоженг рекао је да то није била тајна посета, већ годишњи састанак ради размене мишљења.

Посета тајванског „војног команданта“ Сједињеним Државама наставила је серију америчко-тајванских размена војних делегација постепено подгревајући ситуацију и постала додатни доказ о повлачењу САД из „политике једне Кине“. То је уједно и провокација против континенталне Кине.

А САД, иако директно не обећавају да ће бранити острво по цену рата са Кином, ставиле су до знања да се на Тајвану налазе амерички специјалци и маринци. Пекинг је то, наравно, већ знао јер их је Трамп тамо послао пре две године, али отворена потврда Вашингтона требало је додатно да упозори Кину.

У модерној историји Кина није изводила војне походе далеко од својих граница, али током владавине Сија Ђинпинга кинески званичници су више пута изјављивали да је Кина спремна да употреби силу и да спречи кретање ка званичној независности Тајвана, који сматра својом отцепљеном провинцијом.

Претња ратом је мање суптилна од говора о војној интервенцији. Постоји и разлика. Војна интервенција се може спровести на различите начине, она не мора да подразумева отворени рат између две стране и њихових савезника.

Статус Тајвана је црвена линија за Пекинг, питање неоспорног територијалног интегритета земље и, заједно са Хонгконгом, „унутрашња ствар“ Кине.

Звецкање оружјем

Тајвански министар одбране Чиу Куо Чен рекао је да је Пекинг способан да изврши инвазију на острво, али да ће бити потпуно спреман да то учини за три године. „Сада има капацитете, али неће лако започети рат, јер ће морати да узме у обзир и многе друге ствари“.

Делимично је то признање да Кина убрзано гомила оружје које ће омогућити инвазију преко Тајванског мореуза, иако је он на свом најужем месту широк 180 километара.

Кинески представник Министарства одбране Ву Ћиан још у јануару је рекао да је појачана војна активност кинеских оружаних снага у близини Тајвана у потпуности оправдана због тренутне безбедносне ситуације у Тајванском мореузу и да је неопходна за заштиту државности и националне безбедности. „Ово је декларативни одговор на спољно мешање и провокације тајванских снага. Упозоравамо елементе који се залажу за независност Тајвана – ко се игра ватром, опећи ће се, а независност Тајвана значи рат“, рекао је он.

Кинески аналитичари који сматрају да је сукоб неизбежан, а рат могућ, тврде да ниједна страна нема „излазну стратегију“. Челници тајванске Демократске прогресивне партије (ДПП) изјављују да само желе да „бране слободан и демократски начин живота 23 милиона људи Тајвана“, а став САД је следећи: бранити свог демократског савезника, подржавати поверење својих глобалних савезника и одржавати светску доминацију. Разлози због којих је Кина чврсто опредељена за своју позицију још су значајнији: она брани национални суверенитет и територијални интегритет.

Аналитичари из Кине претпостављају да је могуће да ће бити још више акција „у дослуху између Сједињених Држава и Тајвана“, а као одговор на њих припрема Кине за оружану борбу постаће још интензивнија. Узимајући у виду акутне тензије између три стране, као и одсуство сценарија и ауторитативног посредника, сви наслућују надолазећу огромну кризу. Велика је вероватноћа и случајног оружаног сукоба, због чега може да дође до изненадног рата који би избио у најнепредвидљивијем тренутку.

На питање да ли могу да наставе да „играју“ ову супер-игру, кинески стручњаци одговарају: „Да, континетална Кина ће је дефинитивно наставити“. Они предвиђају да ће, ако се унутрашњи политички односи у Тајванском мореузу не промене, ситуација наставити да се погоршава и да неће бити другог пута развоја. Сада, када Демократска прогресивна партија одлучно тежи ка „независности“, коначна позиција континенталне Кине је да уложи сву своју енергију у поновно уједињење. Између ове две позиције нема места за компромис. Према њиховој процени, непријатељство САД према Кини је стратешке природе и Американци подржавају свакога ко жели да задире у кинеске националне интересе.

„Остварити независност на миран начин, кроз опортунизам, како тајванска влада жели, није ништа друго до сан“, пише кинески Глобал тајмс. „Кинеска историја и политички закони неће прихватити такав план независности Тајвана. Сада није само моћ на страни континеталне Кине, већ и праведна политичка логика. Тајванске власти се заиста надају срећи. Они мисле: да би наставио свој развој, ‘континент’ неће дозволити прави рат. Стога, иако су на први поглед под притиском, у ствари је острво безбедно. Следећи корак који ‘континент’ мора да предузме јесте да уништи ову веру у случајност, потисне њихову вољу и постигне излаз из ћорсокака у Тајванском мореузу.“

Кинески аналитичари тврде да је неравнотежа моћи на обе стране мореуза већ формирана и само ће наставити да се повећава, па тајванске власти неће имати другог избора него да коначно пристану на поновно уједињење.

У својој анализи, Глобал тајмс каже да континетална Кина мора да настави да повећава војни притисак на Тајван и да истовремено користи неопходне економске и правне методе да истински нашкоди вођству Демократске прогресивне партије. Истовремено, континентална Кина мора бити спремна и за нагле промене ситуације. Она мора да се придржава принципа „ти се бориш за себе, ја се борим за себе“, који је Мао Цедунг изнео 1947, и на крају „мора доћи до прекретнице“.

Прошле године забележено је 320 случајева да су кинески војни авиони ушли у тајванску зону противваздушне одбране. Овог пролећа у зону је долетела њена највећа флота икада – 31 ловац и бомбардер. Таква активност, поред осталог, разлог је зашто је амерички азијско-пацифички командант Филип Дејвидсон изјавио да би Кина могла да изврши инвазију у наредних шест година. Ово је изазвало поплаву текстова у америчким и аустралијским медијима о томе да би кинеска армија могла бити на тајванским плажама у року од неколико година.

Сијеве оргуље

Кључно кинеско оружје је ракетна артиљерија великог домета која може достићи све тачке на Тајвану са високом прецизношћу (уз навођење сателитског система BeiDou), и може се лансирати у толиком броју да би тајванска противракетна одбрана била надјачана.

Такво оружје постоји. Зове се PCL-191, и то је верзија прослављених „Стаљинових оргуља“ и других вишецевних ракетних бацача из Другог светског рата, али са дометом од 350 километара. На сваком мобилном лансеру има осам или 12 ракета, у зависности од домета и потребне експлозивне снаге, и могу се прилично брзо напунити.

Већ постоје две бригаде ових ракетних бацача стациониране на кинеској обали окренуте према Тајвану, а број се стално повећава. Ускоро, ако већ не и сада, они ће дати Пекингу моћ да истовремено покрене нападе ка свим тајванским аеродромима, радарским станицама, противваздушној одбрани и лукама.

Ако све писте и луке на Тајвану буду уништене, онда тајвански авиони и ратни бродови не могу зауставити кинеске јуришне трупе да бродовима пређу мореуз (за шта им треба 10 сати), а нико други неће бити довољно близу да помогне чак и ако то жели. Тајван је у крајњем домету за борбене авионе стациониране у Јапану, а мало је вероватно да ће америчка Пацифичка флота бити надохват руке ако напад буде изненадан.

Које „друге ствари“ још увек могу одвратити Кину од таквог напада чак и након што има довољно ракетних бацача на обали? Америка полази од друге врсте логике и прорачуна. Чак и ако Сједињене Државе не би могле на време војно да интервенишу како би спасиле Тајван, оне би свакако одмах потом успоставиле потпуну поморску блокаду Кине.

Тајванцима би то могло да буде од мале утехе, али пошто кинеска економија у потпуности зависи од спољне трговине, њена географија је чини изузетно рањивом на блокаду.

Шта је од тога важно за све играче? Тајван је драгуљ у круни „Првог ланца“ – низа острва који се простиру од Јапана до Малезије. Овај ланац острва спречава доминацију Кине над Индо-Пацификом. Ако би Кина заузела Тајван, острво би постало поморска база кинеске армије, што би угрозило оно што САД сматрају својим националним и безбедносним интересима у одржавању отворених међународних поморских путева у Јужном кинеском мору. Јапан би био крајње узнемирен. Тренутно 90 одсто јапанског увоза нафте пролази кроз Тајвански мореуз, а кинеска блокада би захтевала много дужа путовања морем и смањила залихе. То би, поред Јапана, затим угрозило Аустралију која користи нафту прерађену у Јапану, као и Јужну Кореју. Кина би постала једина сила на Индо-Пацифику.

Бродови из Кине који прелазе Пацифик морају да прођу између „првог ланца“ острва (Јапан-Тајван-Филипини), а путем до Индијског океана, Блиског истока и Европе морају да прођу кроз Малајски мореуз (између Малезије и Индонезије). Уколико би САД прве увеле блокаду ових путева, то би значило да за кинеске бродове нема излаза и да би кинеска економија била задављена за неколико месеци.

Поред тога, даља ескалација била би обуздана и страхом од нуклеарног рата и све би водило ка склапању неке врста договора, што би било неповољно за Кину.

Сједињене Државе имају безбедносне споразуме са многим земљама у пацифичком региону. Овим споразумима САД покушавају да спрече приступ Кине Тихом океану и тиме успоре развој ове земље. Као одговор, Пекинг изводи војне вежбе, ствара вештачка острва и распоређује системе наоружања на њима. У ствари, потпуна контрола Тајвана од стране Кине значајно би ослабила капацитет америчке стратегије обуздавања Кине.

Сједињене Државе су забринуте да би кинеска економска доминација над Тајваном могла, временом, да доведе до потпуне зависности острва за чим би следило и уједињење. Уколико до тога дође, Кина би добила прилику директног прилаза Тихом океану, што би довело до промене односа снага. Кина због тога Тајван назива „активном стратешком испоставом Сједињених Држава за сузбијање успона наше земље“.

Тајван зато има посебно место у недавно покренутој америчкој Индопацифичкој иницијативи. САД покушавају да Тајван одрже јаким у свим аспектима, посебно у војној моћи. Али Кина никада неће одустати од Тајвана. У зависности од става Сједињених Држава према овом питању, може доћи и до ратне претње. Другим речима, Пекинг неће дозволити да Тајван постане амерички сателит у кинеском дворишту. Зато што би повлачење Кине са Тајвана могло да погорша проблеме са којима се суочава и у другим регионима као што су Синкјанг Ујгур (Источни Туркестан) и Тибет.

Геополитика и геотехнологија

Кина и Тајван су очигледан пример илузорног размишљања да искључиво економски односи кроје политичке односе. Док су економски односи беспрекорни, политичко заоштравање води ка ивици сукоба.

Четрдесет одсто тајванског извоза иде у Кину, као што 25 одсто тајванског увоза долази из Кине. Кина је стога веома важан тржишни партнер Тајвана, али не зависи само Тајван од Кине, већ и Кина зависи од Тајвана.

Вашингтон је почео да сматра технолошки напредак Пекинга изазовом за своју националну безбедност и механизмом за сејање семена ауторитаризма изван кинеских граница. Пекинг, пак, верује да Вашингтон настоји да ограничи њен развој. Новинари Волстрит џурнала Боб Дејвис и Линглинг Веј примећују да је Кина најаву Трампове администрације из марта 2018. о царинама на кинеску робу видела као „верзију америчког ‘Спутњик тренутка’ – спољну претњу која од земље захтева да удвостручи своје технолошке напоре“.

У основи тих напора су полупроводници. Тајван је седиште најдоминантније компаније у тој арени: TSMC (Taiwan Semiconductor Manufacturing Company) производи 84 одсто најнапреднијих чипова на свету. Док Вашингтон и Пекинг поново одмеравају услове своје међузависности, свако од њих настоји да убрза сопствену производњу чипова.

Бајденова администрација тако настоји да издвоји 50 милијарди долара за истраживање и производњу полупроводника. Сједињене Државе су по овом питању још увек у режиму заостајања. Извештај из септембра 2020. открио је да је њихов удео у производним капацитетима полупроводника пао са 37 одсто у 1990. на 12 одсто, а да су процене да ће тај удео до 2030. пасти на 10 одсто. TSMC у Фениксу (Аризона) гради фабрику чипова. Постројење TSMC-а предвиђено је да се отвори до 2024. и производиће процесне чворове од пет наномилиметара, али истовремено TSMC већ гради напредније постројење на Тајвану, за производњу чворова од три наномилиметара.

Кина је прошле године уложила 35,2 милијарде долара у развој полупроводника, што је повећање од преко 400 одсто у поређењу са 2019. годином, али у овој области и даље у великој мери зависи од других земаља. Прошле године увезла је чипове у вредности од скоро 380 милијарди долара, у поређењу са 330 милијарди долара у 2019. Све већи број аналитичара поставља питање да ли Кина може да постигне 70 одсто самодовољности у полупроводницима до 2025. године, како Пекинг то планира.

Укратко, ни Вашингтон ни Пекинг неће ускоро моћи да смање своју зависност од TSMC-а.

Вашингтон брине да је седиште главног стуба глобалне економије на острву које је подложно растућој кинеској моћи, док Пекинг брине да би, упркос томе што се налази на ономе што Кина сматра својом сувереном територијом, TSMC могао постати добављач врхунских инпута за америчку војску. Пошто Сједињене Државе и Кина желе да преобликују глобалне ланце снабдевања како би остварили економску, технолошку и војну предност, највећи – и све већи – значај ове компаније додатно ће заоштрити њихов однос.

Верујући да време и ситуација раде у корист Кине и да су Сједињене Државе ушле у фазу опадања, кинеска страна не види разлог да попусти у погледу кључних интереса Пекинга. Иако наглашава да је „велико подмлађивање“ Кине засновано на поновном уједињењу са Тајваном, Пекинг не показује никакву журбу да предузме кораке у том правцу. Супротно неким спекулацијама, Комунистичка партија Кине није скратила свој рок за потпуну модернизацију своје војске до 2027. године, стогодишњице од оснивања Кинеске народноослободилачке армије – година за постизање тог циља остаје 2035. Поред тога, пошто Си жели да одржи Зимске олимпијске игре следећег фебруара и на 20. конгресу странке следеће јесени обезбеди трећи мандат, не може себи да приушти да покуша нешто тако непромишљено као што је напад на Тајван.

Заоштравање везе геополитике и геотехнологије ће ограничити слободу маневара Тајвана и конкуренцију између САД и Кине учинити све већом. Али кључни изазов Тајпеја није краткорочна криза. Тајвански централни императив лежи у одупирању закључку да би Пекинг радије острво инкорпорирао без борбе: наиме, да је де факто реинтеграција Тајвана у Кину само питање времена.

Генерал Сун Цу имао је одговор на ово питање пре око 2.500 година: „Врхунска вештина ратовања је покорити непријатеља без борбе“. Имајући у виду да кинеске власти обично гледају на дуге стазе, боље питање је: „Зашто би Кина све то ризиковала инвазијом?“

Политика једне Кине

Џими Картер је 1979. одлучио да оконча званичне дипломатске односе са Тајпејем финализујући процес који су 1972. године започели Ричард Никсон и Хенри Кисинџер. Након војне диктатуре, на место председника Тајвана 1992. долази Ли Тенгхуи, који спроводи бројне реформе, те уводи вишестраначки систем.

Уследио је нови низ неформалних преговора Кине и Тајвана, који су познати под називом „Консензус 1992“. У суштини, и Пекинг и Тајпеј су кроз ове преговоре дошли до сагласности о томе да је потребно успоставити „политику једне Кине“. Међутим, стране у сукобу имале су потпуно различито мишљење о томе шта би „једна Кина“ требало да представља.

Пекинг под „једном Кином“ подразумева Народну Републику у којој ће Тајван постати регија посебне управе. Тајпеј, с друге стране, под „једном Кином“ подразумева Републику Кину-Тајван, која представља праву и једину наследницу првобитне републике.

Напетости између две стране одржале су се до данас. Од деведесетих година, поимање питања „једне Кине“ остало је нерешива енигма за две стране у сукобу, а ставови су још више удаљени почетком 21. века када је уместо Куоминтанга на власт у Тајвану стигла Демократска прогресивна партија, која много више потенцира питање потпуне независности Тајвана уместо преговора с Пекингом.

[table id=1 /]

Драган Бисенић/РТС/Нови Стандард