Протести- да, увек, али не по сваку цену, тачније, не под руку са сваким…

Јасно је да ће ово зло пасти само на улици, а данас више него икада имамо обавезу да будемо на њој, али не као уличари, не као луталице, не као маса но као скуп, као сабор…

Корачаћу сам за оно у шта верујем, а на томе путу нема места за Брковића (унука оне погани Јеврема), Ћоровићку и још сијасет њима налик фукара!

Да, фукара је то, није то никаква „друга србија“ (малим словом, наравно), не могу они бити никаква Србија јер Србија је за њих плен, ловина, крпара…

Србија за њих није циљ, није оно најсветије, није завет но- изговор!

Што је за Александра Вучића то је и за њих!

Што је за ону жуту пошаст- то је и за њих!

Што је за свакога чије су руке огрезле у крви српских страдалника- то је и за њих!

Извините, али циљ не оправдава средства а они јесу средство овога и свакојаког белосветског зла да нас убеде како ђаво има одличан план за нас и како нам ваља расковати распећа јер ваљанија су да се о њих поштапамо неголи да за њима корачамо…

Борба за Србију је обавеза свакога од нас, пред Богом, собом, потомцима, али где дозволимо фукари да се испоставе као некакви предвоници- нисмо сабор већ маса, а у маси нема идеала, вере, куражи, но само слепила да се зло- злим побеђује!

Ја заиста не могу са ђаволом под руку верујући како ћемо касније свако на своју страну, јер нема више стране на коју бих пошао до у њихово црнило!

Мрак не могу звати даном, нити од њихове мржње према свему српскоме сачинити крила, јер колико год их ветар носио то су ипак само једра Титаника…

На улицу ћу, вазда, али не као уличар, не дигнуте песенице већ главе јер будућност не песничим но желим да је догледам…

Сам, јер верујем у оно за шта корачам, а увек ће, Богу хвала, бити оних дивни, часних и куражних људи уз које ћу поносно напред, у име оних за нама и оних пред нама!

Оних који су нас Србијом даровали у последњем даху и оних које ћемо Србијом овенчати у првоме плачу.

ПОбедићемо ово зло, убеђен сам, но не као маса, масе се они не плаше, из ње су изникли, њих је страх од сабора, а сабор је и један човек којем не треба нико да га води, нити ко да га следи- док год води Господ а следе идеали!

Сваког ћу дана на протесте, немам шта деци да оставим до Србије, али никако за онима, или крај оних којима је Србија плен на који бесно кидишу!

Продам ли ђаволу душу по којој цени ћу је откупити потом?!

По цени потомака, једнакој коју и ово зло нуди, е па неће моћи!!!

НЕ референдуму о уставним променама, не издаји Косова и Метохије; не проклетом Рио Тинту; не фашистичком одузимању земље и подвођењу Србије ко курве белосвесткој олоши; не поганој подели на вакцинисане и невакцинисане; не свему што ће међе учинити јамама!

На улицу- ДА, али неће ми на тим улицама фукаре бити путокази, циљ не оправдава средство, мрак ми неће продати ко дан…

Саберимо се, вољена браћо и сестре!

Не постоје ни Вучићева, нити „друга Србија“ већ само наша- она чије улице воде вековањем…

За ту Србију, једину, морамо устати и немојмо страховати ко ће нас повести?!

Ко нас је вазда водио кад смо корачали, а не саплитали се о сопстевене кораке- Господ!

Нисмо маса, ми смо народ саборништва, устанимо такви!

Сабор ходи- маса гази, једнако се иде напред али разлика је какав траг остаје..?

На улицу- ДА, али не уз фукару, мршнимо их, иначе ћемо се борити за поразе!

П. С. Својевремено смо нас тројица протетсвовали у Ковилову против срамне утакмице коју је репрезентација оне крваве „државе зла“ „косово“ требало да игра против Србије!

Било нас је само тројица- не, било нас је чак тројица, више него довољно ако верујеш у оно за шта корачаш!

[table id=1 /]

Михаило Меденица/Два у један