Да знамо куд Српкиња у црнини лута сребреничким пустошјем тражећи гроб – не би „Аида“ имала куд, али..

Тихо, полако и подло нам се прикрада „Аида“, а и како би другачије..?

Да је филм па ни по јада, но је зло у форми филма који ће нас, судећи по свему, у најскорије време шчепати за гуше и очи како би се са Сребреницом суочавали све док свако од нас не завешта барем по кост да се нахрани оно незасито поточарско поље лажи!

Да, питање је дана када ће се у Србији емитовати „Кво вадис, Аида“, јер су другосрбијанско- невладине хуље упрле свом силом да се то једноставно мора, јер више није питање „Куда иде Аида“ већ куда иде Србин ако не под нож, маљ ил у јаму?!

У суочавање са грехом који није починио, ето куда!

Што је јасније да га није починио то ће покајање морати да буде веће, гласније, болније, до ивице урлика којим ће нас натерати да се дозивамо и да се одазивамо.

Да је филм ни по јада, рекох, но је „уметност“ мрака у који би да нас повију, уз обавезу да генерацијама бауљамо по њему све док се геноцид заиста не догоди.

Геноцид над идентитетом наших потомака који ће живети у суочавању са грехом који смо ми починили пристајући да нам буде све једно „Куда ће, Аида?“

Није то филм, и није решење променити канал и готово, то је план зла који се мора спровести, не света ради но ради нас, јер свет је режирао а ми морамо статирати, довека!

И није битно колико ће га људи погледати (не ако већ кад буде емитован) јер лаж, огавна пропаганда, не тражи публику већ време, а кад добије време- биће, нажалост, и публике…

Наравно, све ће бити сервирано под изговором уметничких слобода и вајних награда које је урадак освојио, а наше је само да не питамо: „куда ће, Аида“, јер тамо куд је пошла, тамо где је стигла, тамо одакле долази- Србља више нема, но није ни битно док год „Аида“ може слободно да нам дошета преко српских гробова, згаришта, црквишта и тишини о народу који никад није довољно мртав и којег је превише и кад га нема…

Поновићу, буде ли се емитовао „Кво вадис, Аида“ једино питање ће бити: „Кво вадис, Србијо“?!

Бестрага, ето куд, јер „Аида“ не иде сама, за лажју корача грех који нисмо починили али ћемо га прихватити као „Аидин“ мираз…

Да сви завештамо кости поточарској глади- мало је, но није Србреничка лаж крива за то, но ми!

Другосрбијанско зло је моћно онолико колико смо ми немоћни!

Да знамо куд Српкиња у црнини лута сребреничким пустошјем тражећи гроб- не би „Аида“ имала куд, али…

Ипак је ово „филм“ овенчан толиким наградама, небитно што су најзначајније: Кравица, Залазје, Сасе, Каменица, Брежане…

Ипак је то само „филм“, ваља га погледати, уметнички изражај једнак оном којим се звер Насер Орић изражавао, али ко ће о томе..?

Србља и овако тамо више нема, дај да видимо куд је то пошла сирота „Аида“..?

Михаило Меденица/ИН4С