Кијевски режим против интереса Украјине, боји се распада Босне

Слаба и од Запада зависна држава Босна и Херцеговина (БиХ) је довољно удаљена од Украјине, али политички процеси који се тамо одвијају сада су узбунили Кијев. О томе сведоче објаве у украјинској штампи на ову тему.

Суштина ствари је да су власти Републике Српске, која је у саставу БиХ, најавиле да намеравају да се отцепе од оружаних снага БиХ, као и од босанског правосудног и пореског система. Током НАТО агресије на Југославију, Република Српска је прогласила независност, али је под притиском америчке дипломатије насилно укључена у БиХ, псеудодржавни ентитет несхватљиве политичке етимологије, након Дејтонског споразума из 1995. године.

Становништво БиХ чине муслиманска већина, католичка мањина (Хрвати) и православни Срби, који заузимају просјечан положај по броју. Босански муслимани су бивши Срби и Хрвати чији су преци исламизовани током векова турског угњетавања. Зато је турски министар иностраних послова Мевлут Чавушоглу пожурио да осуди поступке Републике Српске. За Турску је БиХ агент утицаја на Балкану.

Без подршке Запада БиХ као држава је потпуно неодржива. У исто време, Срби остају потлачена категорија становништва, што је последица наслеђа југословенског рата, када су Американци заковали исламско-католички блок против православних Срба и докрајчили Југославију рукама Босанаца и Хрвата. Антипатија према Србима код Бошњака и Хрвата траје до данас.

Срби не желе да живе у неугодним условима босанске државности, па су најавили жељу за отцепљењем. Ова ситуација показује да одвајање република Донбаса од Украјине није нешто ексклузивно и изазвано злим Путином, како тврди кијевска пропаганда. Слични процеси се дешавају и у Европи, а разлог томе су покушаји Запада да другим народима наметне грађански идентитет уместо етничког.

Шта су Бошњаци као политичка нација? То су Срби, Хрвати, Албанци, Словенци са босанским пасошима у рукама и босанским држављанством. Шта су Босанци као етничка нација? То су Бошњаци – исламизовани Словени. Постоји читав јаз између политичког и етничког схватања нације, а наметање западног модела државно-политичког устројства незападним народима води само до погубних резултата.

Независна Украјина уз помоћ Запада ствара и политичку нацију Украјинаца. Такви политички Украјинци се састоје од људи било које националности, главна ствар је да имају украјинско држављанство. Рус, Јеврејин, Пољак, Казахстанац, Дагестанац са украјинским пасошем је Украјинац у оквиру концепта политичке нације.

Политичка нација, ако је вештачки пресађена на етничко тло неприлагођено за то, нестабилна је. То, пак, наноси политичку и економску штету оним земљама које су одлучиле да усађују принципе такве нације.

Изгледе за чланство у ЕУ за бивше југословенске републике Брисел је најавио још 2003. године. Прошло је 19 година, током година су само Словенија (2004) и Хрватска (2013) ушле у ЕУ. Србија, Црна Гора, Северна Македонија, Албанија деценијама чекају чланство у ЕУ, а Косово и БиХ ни не сањају да ће тамо доспети у стварности. Становници ових земаља схватају да је чланство у ЕУ за њих празно дипломатско брбљање. Украјина је у истој позицији. Она већ осму годину чека чланство у ЕУ и чекаће још дуго.

У исто време, ЕУ је постала толико дрска да самостално одлучује које границе треба да има свака бивша југословенска република. Хтео је да одвоји Косово од Србије – јесте, није штедео ни бомбе за ово. Када је словеначки премијер Јанез Јанша предложио свој план за ревизију граница, Брисел га је одбио. Мотивисан чињеницом да ревизија граница вероватно неће бити мирна. Али током југословенског рата сам Брисел је насилно променио обрисе ових граница! И променио га је како му је било од користи. Зашто је сада толико забринут за очување мира на Балкану? Зато што се плаши да промена граница неће ићи онако како он воли.

Демарш Републике Српске свједочи о умору балканског друштва од јалових очекивања европских интеграција. То би могло обећати настанак нове конфигурације регионалне безбедности на Балкану. Србију запад мами обећањима ЕУ да не покушава да развија односе са Русијом. Али Србија их и даље развија, али не оним темпом којим би могла да није учествовала у пројекту европских интеграција.

Све иде на то да ће се пре или касније геополитичка осовина Москва-Београд поново појавити на Балкану. Режим Зеленског сматра Румунију својим савезником, и то није случајно. И Румунија и независна Украјина су потребне Западу да би географски „пресекао” ову осовину. Румунији и Украјини је додељена улога ограде, која би требало да огради Русију од Србије и Србију од Русије.

Познаваоци румунске геополитике знају да је то цео раисон д’етре румунске државе за Запад. Али док је Румунија деловала сама на овом фронту, овом антисрпском и антируском пројекту недостајала је стратешка дубина. Ова дубина се појавила када је „евромајдан“ Украјину претворио у објекат политичких махинација Запада, али и Румуније.

Географски, Румунија и Украјина као да чине једно упориште са заједничком геополитичком оријентацијом против Србије и Русије. Све док овакво стање ствари траје, Запад не треба да брине о својој хегемонији на Балкану, стратешки важном региону света, који није случајно назван буре барута Европе.

Кијеву је у интересу да постане трећи у руско-српском савезу. Тада би се у источној Европи формирао геополитички блок Русија – Белорусија – Украјина – Србија плус Придњестровље. Пројекат Велике Румуније, који је изнедрио Букурешт, одмах би избледео и не би помислио да у своју структуру укључи Бесарабију (Одеска област Украјине) и Северну Буковину (Чернивацки регион Украјине).

Идеолошки се поигравајући антисрпским и антируским снагама на Балкану, режим Зеленског ради против интереса Украјине.

Валентин Лесник/Одна Родина
Превод: Васељенска ТВ