Наратив о корони је сулуд и нелогичан… и можда то није случајно

„Њихова филозофија прећутно је негирала не само валидност искуства, већ и само постојање спољашње стварности. Јерес јереси је била здрав разум.”

Џорџ Орвел, 1984

Наратив о „пандемији ковида“ је сулуд. То је у овом тренутку одавно утврђено, не морамо да улазимо у то како и зашто. Прочитајте наш задњи каталог.

Правила су бесмислена и произвољна, поруке контрадикторне, сама премиса бесмислена.

Сваког дана у свет се лансира неко ново лудило, и док многи од нас преврћу очима, подижу глас или се само смеју…многи више то прихватају, верују, дозвољавају да се настави.

Узмите тренутну ситуацију у Канади, где је влада наметнула вакцину здравственим радницима, што значи да је само у Британској Колумбији преко 3000 болничког особља било на неплаћеном одсуству до 1. новембра.

Како су локалне самоуправе реаговале на недостатак особља?

Они траже да раде вакцинисани запослени који су били позитивни на ковид.

Без обзира на то да ли верујете да тест ишта значи, они то мисле. У стварности покушавају да нам продају сваки дан, позитиван тест значи да носите опасну болест.

Зато траже да раде људи који наводно носе „смртоносни вирус“, уместо да савршено здравим невакцинисаним људима једноставно врате посао.

Ово је лудило.

Али може ли ишта боље да илуструје приоритете оних који воде игру?

Већ знамо да се не ради о вирусу, не ради се о заштити здравствене службе и не ради се о спашавању живота. Сваки дан људи који воде „пандемију“ то признају својим делима, па чак и речима.

Уместо тога, чини се да се ради о примени правила која немају никаквог смисла, која захтевају да им се повинујемо по цени разума, повлачењу произвољних линија у песку и захтевању од људи да их поштују, терајући људе да верују у „чињенице“ које су доказиво неистините.

Али зашто? Зашто је прича о ковиду ирационална и контрадикторна? Зашто нам се с једне стране каже да се плашимо, а с друге да нема чега да се плашимо?

Зашто је „пандемија“ тако потпуно луда?

Могли бисте тврдити да је то једноставна случајност. Нуспроизвод вишеструко фокусираног еволуирајућег наратива, приче коју прича хиљаду аутора одједном, од којих се сваки бави покривањем свог малог дела дневног реда. Аутомобил са више возача који се боре око једног волана.

Вероватно има истине у томе.

Али такође је тачно да се контрола, права контрола, може постићи само лажима.

У клиничкој психологији, један од дијагностичких знакова психопата је да они изговарају сложене лажи, компулсивно. Много пута ће лагати чак и ако би истина била кориснија.

Нико не зна зашто то раде, али ја имам теорију, и она се односи на нагомилане групе малих пацовских умова који управљају канализацијом моћи колико и било која појединачна монструозност.

Ако желите да контролишете људе, морате их лагати, то је једини начин да гарантујете да имате моћ.

Ако стојиш на путу, а ја вичем „пази, долази ауто“, а ти се крећеш баш као што ауто пролази, никад нећу сазнати да ли си се померио зато што сам тако рекао или зато што је заиста био ауто.

Ако је мој интерес да се побринем да се не повредиш, ово ми не би било важно.

Али, шта ако је мој једини прави циљ задовољство гледајући те како радиш оно што кажем, само зато што сам то рекао?

…па, онда морам да вичем упозорење о аутомобилу који не постоји и да гледам како избегаваш замишљену претњу. Или, заиста, рећи да нема аутомобила и гледати како те газе.

Само тако могу да видим да те моје речи значе више од видљиве стварности, и тек тада знам да заиста имам контролу.

Никада не можете контролисати људе истином, јер истина има постојање изван вас које се не може мењати или усмеравати. Можда је сама истина та која контролише људе, а не ви.

Никада не можете натерати људе да поштују правила која имају смисла, јер се можда повинују разуму, а не вашој сили.

Права моћ лежи у томе да натера људе да се плаше нечега што не постоји и натера их да напусте разум у име заштите себе од измишљене претње.

Да бисте гарантовали контролу, морате натерати људе да виде ствари које не постоје, натерати људе да живе у стварности коју градите око њих и приморати људе да следе произвољна, контрадикторна правила која се мењају из дана у дан.

Да бисте заиста тестирали њихову лојалност, њихову хипнозу, могли бисте им чак рећи да више нема чега да се плаше, али ипак морају да поштују правила.

Можда је то поента. Можда прича не би требало да буде вероватна. Можда правила нису замишљена да имају смисла, већ да се поштују.

Можда што су прописи контрадикторнији и нелогичнији, то се више цени ваша сагласност.

Можда, ако можете да натерате особу да одустане од свог расуђивања у корист вашег, имате потпуну контролу над њиховом реалношћу.

Почели смо са Орвеловим цитатом, па хајде да завршимо и са још једним:

„Моћ је у раскидању људских умова на комаде и поновном састављању у нове облике по сопственом избору.”

Није ли то оно што сада видимо? Шта смо видели од почетка?

Људи који су сломљени у страху од нечега за шта су рекли да није застрашујуће, људи који поштују правила за која им се каже да нису неопходна, узимање „лекова“ за које кажу да не функционише.

Можда је присиљавање људи да верују вашим лажима, чак и када признајете да лажете, најчистији израз моћи.

Кит Најтли / Оф Гардијан

Превод: Васељенска