Ко је до данас ћутао о Донбасу, нека данас не говори о Украјини

Данило Киш је рекао: “Ко је ћутао о Колими, нека не говори о Аушвицу.” Колима је била систем концентрационих логора у време СССР и Киш је овом реченицом “гађао” своје лицемерне пријатеље комунисте, који су се јавно згражавали над Аушвицем и другим нацистичким концентрационим логорима, а ћутали о совјетским логорима и гулазима само зато што су њима управљали другови комунисти.

Рат у Украјини није почео јуче него пре осам година када је режим у Кијеву кренуо са убијањем својих држављана на истоку земље. Они који су осам година ћутали о убијању руског народа на истоку Украјине, у Донбасу, нека ћуте и данас када се овом тихом и медијски углавном непропраћеном убијању ближи крај. А они који кукају на снимке Украјинаца који беже нека помисле на снимке оних који нису имали где или нису могли и стигли да побегну јер су их украјинске бомбе закопале у земљу. Као што каже мој пријатељ Владимир Коларић, у Донбасу где год да закопате мало по земљи, наићи ћете на руде и кости. Углавном руске. Али и од оних освајача који су ове крајеве хтели покорити.

Режим у Кијеву, исти онај који је осам година убијао сопствене грађане руске националности (а пре тога им је укинуо сва права и кренуо систематско брисање свега руског из данашње Украјине), није био ништа бољи или блажи према својим “лојалним” грађанима које је осиромашио, опљачкао, начинио играчком НАТО и Запада и гурао непрестано у рат против руске браће. Последице те лудости видимо данас када руска војска, као и у Сирији или пре тога у Грузији, исправља грешке прозападних обојених револуција и покушаја истребљења руског становништва из једне државе.

Крај режима у Кијеву, овог и оваквог, биће на добробит не само оних које више неће директно убијати (Руса), већ и оних којих је много више, који од њега више неће индиректно страдати (Украјинаца и свих других). У крајњој мери, ко се тек данас оглашава поводом овог рата, када руски тенкови надиру кроз Украјину, није ништа бољи од онога ко би Други светски рат посматрао тек од 1943. године и тако резигнирано закључио као Руси нападају Немце који се само бране и повлаче.

Нека да Бог да се ово зло што пре оконча и да се што мање братске крви пролије и да мир што пре дође, али мира неће бити док год не буде поражено зло које жели свеопшти рат по сваку цену. Све остало су бајке за децу и пацифистичка квазиморална кукања о томе како смо као човечанство пали на испиту хуманости јер смо дозволили да нам се рат поново догоди иако је 21. век.

Јер Русија не започиње ратове – али их завршава. У престоници непријатеља.