ПОЛИТИЧКЕ ГЛУПОСТИ: Неодустајање званичне Србије од „заветне“ ЕУ формуле

Британска национална галерија променила је име слике француског импресионисте из 19. века Едгара Дегаа „Руске плесачице“ у „Украјинске плесачице“ због „тренутне ситуације“. Галерија је у званичном саопштењу признала да је промена имена последица јавне кампање којом је вршен притисак и да није заснована ни на каквим новим информацијама у погледу поменутог дела.

Финска царинска служба запленила је руска уметничка дела која су враћана након што су позајмљена за изложбе у ЕУ и Јапану, наводећи као разлог санкције ЕУ против Москве због сукоба у Украјини. Слике и скулптуре о којима је реч припадају, између осталих, московској Третјаковској галерији и музеју Ермитаж у Санкт Петербургу, а њихова вредност је процењена на 46 милиона долара или више.

Док француски луксузни див Шанел забрањује продају робе Русима у целом свету, а престао је да продаје своје производе и онима који намеравају да их однесу у Русију, у немачким градовима Франкфурту, Берлину, Штутгарту и Хановеру одржани су протести против дискриминације руског становништва. Претходно је немачка министарка унутрашњих послова напоменула да је полиција забележила нападе на руске објекте и продавнице, и да се сваке недеље евидентира најмање 200 злочина над држављанима Немачке који говоре руски – од увреда и претњи и физичког насиља до оштећења имовине.

Набројани примери агенцијских белешки скроман су избор из пребогатог досијеа актуелног европског цивилизацијског посртања. Премда методом „случајног узорка“ од мноштва сличних догађаја одабрани, ови примери јесу репрезентативни и суочавају нас са закључком да је летећи циркус злих волшебника изненада слетео у животни простор Европе, тачније – Европске уније, с намером да је запоседне, лиши је моћи расуђивања и памет јој одузме.

Да ли је просперитетна, високим хуманим идеалима декларативно надахнута ЕУ, свој лет завршила приземљивши се обележена јасном метаморфозом у недостојну заједницу неодговорних варвара? Ново нормално Европе је пред нама? Дакако, сви грађани ЕУ не мисле, не делају или говоре у овде поменутом духу, многи се стиде и протестују, али распомамљена светина, бестидно и подло подстицана од групација својих политичких и управљачких елита, опушта се у својеврсном рушилачком делиријуму, стварајући утисак опаснији од других: безумље русофобије неће скоро стати, напротив! Ветар у леђа разбојничкој настројености „борбене“ Европе недавно је дао чак и ЕУ комесар за спољну политику и безбедност Жозеп Борељ, резолутно закључивши поводом Украјине да ће „овај рат бити добијен на бојном пољу“. Пукотина се увећава, маске нестају.

Уз исказано гађење, писац Небојша Бабић овај социјални, морални и политички колаж Старог континента појашњава: „Видимо како Европа пролази кроз посљедњу фазу колонизације, када су народи колоније спремни добровољно умрети за добробит колонизатора. Ово је најокрутнији и најподлији стадијум колонизације, јер у овој фази народи, појединци губе смисао свог постојања, добијају лажну самоидентификацију и претварају се у одане робове. Није то само физичко ропство. То је првенствено ментално ропство.“

Шта у овом тренутку наслућујемо о самосвесним и гордим грађанима западног дела европског простора, који су у свом вековном саморазумевању били духовна и културна елита западног света? У чије „менталне робове“ се претопише ови поносни грађани, који данас без стида пљачкају и поткрадају Русе, кидишу на њих и симболичним колико и стварним моткама витлају изнад њихових глава? Има ли на континенту још народа кандидата над којима би се могла практиковати слична европска „праведна“ тортура?

Описујући одлике нове ропске ситуације, заоштрене ратом у Украјини, Бабић наглашава – „У садашњој Европској унији, која је постала велика анти-Русија, нема националности, нема особности, нема потребе за истином. Постоји само мржња према Русима и спремност да се послушају било какве наредбе из Сједињених Држава“.

Када је о Сједињеним Државама реч, оку скривени део делатног система суровији је од појавног. Управо о томе говори Миша Леонтјев, познати ТВ коментатор и познавалац геополитичких и глобалних економских прилика.

„Сједињене Државе су пронашле начин да продуже своју агонију пљачкањем Европе, уништавајући је и претварајући у свог несрећног и јадног сателита. Европа ће за САД постати простор за експлоатацију. Продаваће јој своје скупе сировине уместо јефтиних руских и арапских.“ И то није све, јер ће, убеђен је Леонтјев, криза бити продубљена до „наступања глади и политичких преврата“. „САД припремају огромни одлив капитала из Европе да би продужиле постојање своје ’зомбиране економије’ која није у стању да живи без спољног фактора. Она је већ у банкроту због огромних америчких дугова. Први знак да је реч о банкротству јесте потреба да се замрзну руске резерве.“

Разуме се да су за Србију и њена званична стратешка опредељења наведене чињенице од највеће важности. Председник Србије је колико прошле недеље поновио званичну националну политичку и идеолошку догму: „Ми смо војно неутрална земља, нисмо политички неутрална држава, налазимо се на европском путу и док год се налазимо на европском путу, не можемо да будемо политички неутрална држава.“

Разлоге за неодустајање од заветне ЕУ формуле, Александар Вучић је растумачио давно, говорећи с премијерске функције. Наводећи да је „Унија и даље најбоље место на свету за живот“, тада је поручио – „наша земља ће настојати да постане део Европске уније јер жели да припада таквом типу друштва“.

Актуелна европска русофобна хистерија не само да ствара недоумицу о којем је „типу друштва“ у ствари реч већ чини проблематичним и убеђење о „најбољем месту за живот“! Рат у Украјини и догађаји који га прате на планетарном простору учинили су да у непрозирној мрачној сенци владајућег поретка уочимо и препознамо обрисе стварног европског владара. И владара будућности којој стремимо – именујући је као „наш европски пут“! На том трагу, складно нас опомиње, готово упозорава Габријел Ескобар, изасланик америчке администрације за Западни Балкан: „Чланство у ЕУ је стратешки циљ Србије. У многим погледима остварује се напредак у том смеру. Стога заиста мислим да је Србија све заинтересованија за свој однос са Европом него с Истоком.“

Док Габријел наведено „заиста мисли“, заправо – „зна“, у новим глобалним околностима, и за нас у Србији, и за шири евроазијски простор, важан постаје одговор на питање: можемо ли да одмеримо сву снагу и значај промена наговештених и запретених у речима Сергеја Лаврова изговореним прошле недеље за телевизију „Русија 24“. Чини се да је епохални тренутак најављен и овим стратешким разјашњењем: „Наша специјална војна операција је осмишљена да стави тачку на безобзирно ширење и безобзирни курс ка потпуној доминацији Сједињених Америчких Држава и других западних земаља потчињеним њима на међународној сцени. То је доминација која се гради уз грубо кршење међународног права, према одређеним правилима која тек сада износе и која израђују од случаја до случаја.“

Како ће, суочени с могућношћу избора – остати вазал газде колективног Запада или се спасти потчињености – одлучити народи Европе, па и они народи ЕУ анти-Русије „без националности“? Јесу ли мањина они који ће упалити духовно кандило за успех подухвата названог „специјалном војном операцијом“? Пред овим избором већина Срба, чини се, нема недоумице.

Љиљана Богдановић/Наука и култура

Бонус видео