Прогон равногорских социјалиста у Југославији

У Равногорском покрету левичари-социјалисти су играли значајну улогу. Светосавским конгресом у селу Ба (1944), својеврсним одговором Драже Михаиловића на Друго заседање АВНОЈ-а, руководио је Живко Топаловић, лидер Социјалистичке партије Југославије (СПЈ), основане 1921. године. СПЈ се у међуратном периоду издвојила из КПЈ због бољшевизације партије и сатанизације српског народа која је долазила из Москве. Далеко сложеније односе са Москвом је имао Драгиша Васић из Републиканске странке, који је у току рата био друга личност Равногорског покрета и заменик Драже Михаиловића („Чича број 2“). Везе Равногорског покрета са СССР не би требало да збуњују.

Одлично знамо да је неколико сати пред напад Сила Осовине на Југославију, у ноћи између 5. и 6. априла 1941. године склопљен пакт између Краљевине Југославије и СССР. Нешто пре тога у организовању пуча у коме је оборено Намесништво и влада Цветковић-Мачек, учествује Васић заједно са совјетским амбасадором Виктором Плотњиковим. Али, СССР се одрекао својих сарадника са којима је радио 1941. на одвајању Југославије од Сила Осовине. Вођа неоствареног обједињеног покрета отпора, Мустафа Голубић је заслугом Броза, Ђиласа и Ранковића пријављен Гестапоу у тек окупираном Београду. Разобличавање улоге СССР у мартовском пучу би потпуно разголитило перфидан однос Москве према српском народу, који траје од 1878. године до данас. Српски национализам је потребан Москви само у најкритичнијим моментима као жртвени пион на шаховској табли. У пролеће 1941. године је требало на све начине одгодити операцију Барбароса, јер СССР није био довољно јак да издржи немачки напад. Питање је колико је заиста Априлски рат у Југославији омео операцију Барбароса, али је Стаљин свакако имао неку процену, макар и погрешну.

Данас је готово заборављен судски процес групи Крекић-Павловић који се водио у Београду 1958. године. Богдан Крекић (1893-1970) и Александар Павловић (1885-1969) су занимљиве историјске личности. Крекић је био члан КПЈ од њеног оснивања 1919, али се убрзо дистанцирао након терористичких акција 1921. године. Формално, остао је члан партије до 1928. године. У међуратном периоду био је један од водећих људи у синдикалном покрету. Био је секретар Уједињеног радничког синдикалног савеза Југославије (УРССЈ), основаног 1925. године. Краљ Александар после завођења шестојануарског режима 1929. године допустио да УРССЈ несметано ради, међутим влада Цветковић-Мачек је забранила рад УРССЈ (1940). Комунисти су били такође непријатељски расположени према УРССЈ и забрањивали су члановима КПЈ учешће у његовом раду. Током Другог светског рата Крекић је нагињао ка Равногорском покрету.

Адвокат Александар Павловић, потпреседник СПЈ и учесник на конгресима Социјалистичке интернационале, је у току Другог светског рата узео активно учешће у раду политичког крила покрета Драже Михаиловића. Учествовао је на Конгресу у селу Ба код Љига јануара 1944. године и био је члан Дражиног Централног националног комитета (ЦНК). Због учешћа у ЦНК комунистичка власт га је осудила на седмогодишњи затвор и губитак грађанских права (робијао до 1952). Неколико година касније, заједно са Богданом Крекићем се поново нашао пред Брозовим судом.

Иако је процес у домаћој и страној штампи назван Крекић-Павловић, уз споменуту двојицу пред судом су се нашли проф. Богословског факултета Драгослав Страњаковић (историчар) и проф. Правног факултета Милан Жујовић. Последњи је био рођени брат Младена Жујовића, једног од најближих сарадника Драже Михаиловића, кога је нова власт осудила у одсуству на смртну казну.

DANAS JE VELIKA SREDA: Posao koji je ženama zabranjen da rade

Крекић, Павловић, Страњаковић и Жујовић су оптужени за кривично дело удруживања против народа и државе. У оптужници се спомињало илегално Народно представништво које су образовали. На терет су им стављени планови за рушење комунистичког режима и обнову монархије на челу са династијом Карађорђевић. Страковић је оптужен због састављања два документа: Програма и Меморандума, а Жујовић за њихово достављање равногорској емиграцији приликом свог боравка у Француској 1957. године.

Судски процес су пратили многобројни домаћи, али и страни новинари. За разлику од репресија 1940-тих година и почетком 1950-тих година, Брозова власт је овом приликом морала водити рачуна о одјецима у иностранству због финансијске помоћи која је стизала са Запада и преузетих међународних обавеза. Претходних година такво суђење би се одржало по кратком поступку. Адвокати оптужених су могли да жустро испољавају ставове бранећи своје клијенте, али све се завршило на томе. Привид законистости и демократије је испуњен и представа се окончала. Запад је био задовољен тобожњим праведним поступањем према оптуженима и затворским казнама које нису биле високе, а Москви је приказано да је Југославија још увек једнопартијска комунистичка држава која одлучно гуши сваку назнаку опозиције. Оптужени су добили казне од по неколико година затвора и након изласка на слободу су умрли. С обзиром на године осуђеника и болести које су имали, казне можда и нису биле мале.

Процес Крекић-Павловић се не може посматрати изоловано у бурним догађајима који су се догодили 1958. године. Словенију је захватио масовни штрајк рудара, што је за једну социјалистичку земљу било право понижење. Власт је зазирала и од држања студената у Београду и Загребу. На спољнополитичком плану, лидер СССР Хрушчов је у једном свом говору приликом посете Бугарској са подсмехом говорио о Југославији која свој социјализам одржава америчким житом. Највеће проблеме је ипак произвела француска морнарица је у водама Алжира пресрела југословенске бродове који су дотурали оружје арапским побуњеницима. А Француска је била једна од капиталистичких финансијера Брозовог социјализма.

Запад је и поред свега био потпуно равнодушан према групи монархиста са осећајем за социјалну правду. Москви је са друге стране био потребан прозор са кога би лакше посматрала прилике у противничком блоку и канал преко кога би дошла до западне робе и технологија. Самоуправни југословенски брод је наставио да плови у сенци Гвоздене завесе све док се није распао услед немарности и незрелости сопствене посаде.

О политичким процесима у комунистичкој Југославији данас мало знамо. Ретко се спомиње Михаило Михаилов (1934-2010) једини прави комунистички дисидент после 1945. Михаилов је 1974. године осуђен због спомињања гулага у СССР, иако је Брозова Југославија наводно остала са западне стране Гвоздене завесе. Уместо правих противника Брозовог режима након 2000. године величани су лажни дисидент Добрица Ћосић као наводни отац нације и екстремни левичари из редова тзв. „шездесетосмаша“, од којих су многи ухлебљење нашли у невладиним организацијама које се финансирају из западних фондова. Играрије Првосрбијанаца и Другосрбијанаца на гробовима правих жртава Брозовог режима су могле да почну.

Душан Јевтић / Васељенска