Михаило Меденица: У шта то ви верујете, добри моји Цетињани?!

У шта то ви верујете, добри моји Цетињани?!

Вазда ћу вас звати и добрим и мојима, јер колико год ви мене порицала за брата- ја ћу вас више волети.

У мржњи и јарости вас не моги ни стићи, ни достићи, нити желим, а кад се уморите од тог галопа јада и застанете- ту сам, ту смо, браћа које сте се одрекли да би себе потврдили ко младицу трна и папрати…

У шта то верујете, добри моји Цетињани?!

У Бога?!

Камењем на децу сте каменом на Бога!

Камењен на жива распећа, у дане Васкрсења, на децу- на Бога…

Зато што су певала!

Чему се и небо и земља, и живи и мртви, радују до песми анђела, анеђеоском колу..?

Шта вас радује, добри моји Цетињани, ако вас песма срди?!

Којем се то гласу веселите ако не дечијем?!

Од чега сте то бранили Цетиње- каменицама по деци?!

Од Цетиња?!

Та деца, та песма, то коло- старији су од Цетиња, јесте ли свесни тога?

Није Цетиње самоникло, нису га вране расуле ни ветрови нанели, но га је та песма из камена у камен подигла.

Из мртвога камена у кемен вечни, камен посвећени и освећени.

Камен од скамењених костију мојих и ваших прађедова; камен од скамењене крви праведничке којом су потекле све реке наше; камен од песама и љубави детиње- вечно сачуване у камену!

Јесте ли кад послушали планине како певају, јесте ли чули којим гласом Ловћен дозива..?

Гласом Господа у деци, вечно сачуваним у камену.

Откуд је то Цетиње ваше а није те деце анђеоске?!

Чиме то доказујете да вам припада, да је свак туђин на њему до вас?

Кућама, родословљем, заветним гробљима..?

Све је то млађе од песме дечије, песме Божије у деци, анђеоског кола развијеног…

Та су деца Црна Гора, оно најбоље и најлепше од ње, а не ни ви, ни ја!

Та су деца и ваша и моја, деца нису туђини, Господ није намерник, ни луталица, но домаћин свакога дома, а ви сте на Господа- каменом!

Да докажете шта?!

Да имате резервнога Бога, да су вам притке- распећа, да су вам буњишта- Голготе, да вам је корен ко два чвора привезана на младицу што се отима о лахор…

Сваки камен који сте бацили- истргли сте из зида својих домова…

Сваком сте псовком стали пред гробове ђедова и- опсовали!

Отерали сте децу у име чега?!

Цетињскога спокоја?

Какав је то спокој у који је Цетиње оковано; сапнуто; у којем ви живите а Цетиње робује…

То на шта сте бацили камен је Цетиње, а сваки камен је, рекох, из зидова ваших кућа истргнут!

Размислите се, добри моји Цетињани, јесте ли то одбранили част Цетиња или бешчаст своју?!

На Бога сте каменом, на глас Божији мржњом у име „Бога“?

Сваки тај глас је сачуван у камену, а ви сте заробљени у њему, схватате ли?!

Камен је вечан, но није свакоме једнака вечност у камену- некоме је благослов, некоме проклетство…

Каменом сте на анђеле да „сачувате“ Цетиње, у оковима, једино…

Ако вам је глас деце клети непријатељ- чувајте се пријатеља, чувајте се себе…

У нама ћете вазда имати браћу и сестре, но шта ће остати у вама да браћу и сестре позна?

(ИН4С)

Бонус видео