Илија Петровић: Пријатељство – на србском језику

Синоћ ми, не знам због чега, из Француске стиже порука у виду новинске репортаже објављене у париском листу “Монд” (3 новембар 2014 & 19 август 2019), под насловом “Француско-србско пријатељство закопано у Thiais”.

Мало због времена, више због простора, овај потписник осврнуће се тек на неколико репортажних запажања.

Прво: “Србија је 1918. године доживљавана као жртва, савезник и пријатељ Француске, али грађански рат у бившој Југославији крајем 20. века замаглио би ову слику”.

“У бившој Југославији крајем 20. века” није вођен грађански рат јер су србском народу у брозовској Хрватској била одузета елемен­тарна грађанска права. Срби су прегли да своја права остваре у својој држави, и они су идући логиком хрватске сецесије из Ју­гославије, формирали Србску Област Славонију, Барању и За­пад­ни Срем, касније и Репу­блику Србску Крајину, без икаквих веза са бившом Хрватском. Хрватски оружани напад на ову др­жаву није могао бити “гра­ђански” рат, јер се грађански рат, по поједностављеној дефини­цији, води између националних, клас­них или других антагони­стичких друштвених група унутар једне државе, као последица нагомиланих и нерешених социјалних, економских, политич­ких и других противречности у друштву. Свега тога није било јер се радило о два народа, о два друштва, о две државе. Репу­блика Хрватска завојштила је на Србску Об­ласт СлБаЗС и Книнску Кра­јину, доцније на Републику Србску Крајину. Притиснут терором актуелне усташке власти и прого­нима као пратећој појави, србски народ настојао је да својим са­моорганизовањем, мирним путем, избором сво­јих легалних представника за решење свог статуса у Репу­блици Хрватској, апелима за помоћ упућиваним југословенској и светској јавности, спречи оргијање усташких екстремиста, из емиграције и домаћих, и утиче на ублажавање или чак на гуше­ње хрватске национал-шовинистичке политике препознатљивије као устaштво. Иако је позна­то да је све то остало без одјека, аутори тезе о “грађанском рату” одричу право србском народу да се одупру хрватском др­жавном терору. Државни терор и грађански рат међусобно се искљу­чују.

Био је то верски рат. Године 1990, Хрватска је кренула у класични верски рат против Србства, по принципу слободног одстрела свега што је србско и православно. Хрватска је агресивно настојала да бедем римокатоличанства помери према истоку, за почетак до Земуна и Ти­се. Што ће она при томе затирати све материјалне доказе о србској православној старини на територијама које су Хрват­ској даривали Аустрија, Ватикан, Броз и србско незнање, што ће она при томе прогонити преостале Србе преводећи их у ри­мокатоличанство или убијајући, многима неће бити довољно чврст аргумент да се заиста ради о беспоштедном рату римо­католичанства против православља. У томе им, ипак, морамо признати као олакшавајућу околност и чињеницу да то није било баш најјасније ни угледним личностима у Србској православној цркви. Један србски црквени великодостојник рећи ће да то ни­је верски рат, да су само верска осећања искоришћена у ратне сврхе. Према схватању једног утицајног србског богослова, вер­ски рат води се због догме, а у конкретном случају, сматра он, не ради се о догми. Ако знамо да се под догмом подразумева принцип који црква намеће верницима као обавезно веровање, и да су црквени концили за догме проглашавали најбизарније теолошке спекулације, тешко је објаснити због чега се у Срб­ској Цркви олако прелази преко неких заиста радикалних ста­вова догматског карактера римске цркве: септембра 1900. године, свехрватски римокатолички конгрес прописао је као обавезу да до 2000. године све што је у Хрватској мора бити хрватско, а све што је хрватско мора бити католичко, тако да је августа 1992. годи­не, папа Јован Павле Други, Пољак Војтила, сматрао природним да по­зове војне снаге Западноевропске уније и Северноатлантског пакта да поведу крсташки рат против Срба из Босне… Није му сметало што су рат против србског народа у Босни и Херцеговини, почев од 1992. године, водили исламски фундаменталисти.

Друго: “Прочитајте интервју са Џејем Винтером: Мир је неуспех из средине 1920-их”.

Наслов тога интервјуа помало је смушен, зна ли се да су територијалне одредбе Версајског мировног уговора (1920) оставиле Немачку практично неокрњену; она је и надаље представљала највећи хомогени расни блок у Европи. Кад је чуо за потписивање мировног уговора, француски маршал Фердинанд Фош, при крају Великог рата врховни командант савезничких снага, с изузетном прецизношћу је приметио: “Ово није мир, већ примирје на двадесет година”.

Треће: “Интересовање, па и емпатија (саосећање – ИП) за Србе који су дуго владали у француској војсци… црпи своје изворе директно из Првог светског рата. Приближавање две земље датира пре 1914. године… Али сукоб је ојачао ову везу. Француска је стала на страну Срба… и у знак солидарности са овом малом пријатељском земљом која је сматрана жртвом напада…. После неколико победа 1914. године, војска и влада Петра И (Карађорђевића – ИП) су морали да беже 1915. преко Црне Горе и Албаније до Крфа. Француска је помогла у овом егзодусу”.

Мило звучи прича о француској “солидарности” у времену кад су “војска и влада Петра И морали да беже 1915. преко Црне Горе и Албаније”, посебно због тога што се Србија, иако је савезничка Источна војска поче­ла да се 5. октобра искрцава у Солуну, са прилично нејасним на­мерама. Десетак дана касније, Србија се нашла на удару здружених аустроугарских, немачких и бугарских војних снага, опирала се колико је могла, али све је то било узалуд. За десет дана аустроугарске и немачке снаге узеле су Бео­град, По­жа­ревац, Смедерево и Голубац, после чега су кре­ну­ле у наступа­ње према Крагујевцу. Недељу дана касније, 22. ок­тобра, аустроу­га­р­ска војска пре­шл­а је Дрину код Вишеграда, а до тога да­на Бу­гари су већ били у Куманову, Штипу, Скопљу и Веле­су. Срб­ска вој­ска морала се повлачити према југу, а очекиване по­моћи од фран­цуских и енглеских савезника, са солунског пра­в­ца, није би­ло. За свега месец дана ратовања, непријатељ је био у Нишу и Кра­љеву, у Лесковцу и Крушевцу. Србска Врховна команда покушала је тада да своје снаге при­купи у околини Приштине и да се преко Скопља пробије пре­ма Грчкој у сусрет савезницима. По невољи, Источ­ном војском командовао је тада францу­ски генерал, по имену Морис Сарај који је не оба­ве­штавајући о томе србску страну, у међувремену повукао своје трупе према гр­ч­кој граници. Тродневне тешке борбе усмерене на про­ла­з кроз Кача­ник, и даље према Скопљу и Солуну, показале су да је једина са­обраћајница са југом била пресечена и да савезничку помоћ отуд не треба очекивати. Србској војсци само је преостало, уколико не жели да се преда, да покуша пробој преко Арбаније и Црне Горе и избије на море. После саветовања с командантима армија, 24. но­вембра 1915. године, њена Врховна команда такву је одлуку и до­нела. “Боље то, него можда бити заробљен или натеран на срамо­т­ну капитулацију”.

Четврто: “Француска је Тријанонским уговором подржала стварање Југославије, нове нације која је ујединила Словене југа, али под српском влашћу”.

Каква је и колика била та србска “власт”, може се видети и из податка да су Хрвати у мировној делегацији Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца имали статус толико “равноправан” са Србима да су упорно опомињали Србе “да делегате не може везивати ранији званичан рад” јер су “прилике измијењене, друга је влада, а други министри”. Они су успели да у новој држави, без великих жртава, постану врло респективан партнер, толико репсктиван да се србска страна према “западној браћи” држала толико снисходљиво да је у мировну делегацију, супротно правилима Мировне конференције (што се одразило и на однос водећих личности у Конференцији према србској ствари), укључен један аустријски министар из ратног времена – Словенац Иван Жолгер! Разумљиво је, стога, што се први отворен и доследан противник србском пројекту нових државних граница према Румунији и Маџарској, којим је требало да буду захваћени цео равни Банат, цела Бачка са Бајом (данас у Маџарској) и Барања (оивичена Дунавом, Дравом и гребеном планине Мечек, у Маџарској), појавио у кругу саме мировне делегације Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, у лику њених хрватских чланова Анте Трумбића и Јосипа Смодлаке. Њихови разлози били су врло провидни и они то нису умели сакрити: одричући Србима право да се у одбрани својих граница позивају на историјске, земљописне и стратешке разлоге, они су бранили хрватске позиције наспрам Италијана. Они су, заправо, инсистирали да се Срби одрекну источног Баната и Барање јер би се у супротном дале “олакшице и оправдање Италији у њеним претензијама у Далмацији”.

Пето: “Душан Батаковић, амбасадор Србије у Француској од марта 2009. до децембра 2012, овај бивши студент на Сорбони… критикује ‘недостатак баланса у представљању грађанског рата у Југославији’. Присећа се како је 1999. године статуа на Калемегданском тргу била завијена у црно, у знак жалости, када су француски авиони учествовали у бомбардовању српских циљева. Али сећа се и двосмисленог става многих француских војника унутар НАТО-а, чије је војно образовање било прожето сећањем на 1914-1918… Подсећа на ону чувену реченицу приписану Франсоа Митерану да… Француска никада неће ратовати против Србије”.

На самој средини 1991. године, кад су прилике у Југославији почеле да се компликују и војно, француски председник Митеран предложио је својим савезници­ма да размисле о хитном увођењу наддржавних и наднационал­них “нових европских правних норми” за регулисање евентуал­них спорова. Како се то 3. јула могло прочитати у француском листу “Либерасион”, југословенска збивања постала су изазов новом европ­ском поретку, којима се није ни назирао одговор. Па је то “савезничко размишљање” по Митерановом рецепту довело до бар два “успеха”: прво, до укидања међународног јавног права, и друго, до брзог и несразмерно масовног ангажовања Европе око Југо­сла­вије, под изговором да југословенско националистичко и мањинско искуство не би послужило као фитиљ сличним појавама у многим европским државама.

Шесто: “Када је Хитлер напао Југославију 1941. године, Француска више није била ту да му помогне. Већ је извучена из игре дебаклом 1940. године”.

Француска можда није 1941-1945. године ратовала против Србије, али је Хитлеровој Немачкој олакшала да, док је војно “гостовала” по Краљевини Југославији, побије 300.000 људи; дешавале су се те “олакшице” јер је више Француза ратовало за Немачку, но што их је било у Де Головом Покрету отпора.

Седмо: “За Европљане, Србија остаје сумњива земља, изазивач невоља. ‘Румунија и Бугарска су ушле у Европску унију иако ове земље имају више корупције од нас и нижи животни стандард од наше. Зашто ми нисмо ушли ’, жали се једна Драгана, Србкиња која је одрасла у Француској”.

Жалила се Драгана, али “Мондов” репортер није рекао да су “Румунија и Бугарска ушле у Европску унију” по кратком поступку, у трку, као немачке савезнице у двама светским ратовима. И не само оне, тако су тамо, у ту фашикратску заједницу, улазиле и остале чланице.

***

Тако париски “Монд” 2014. и(ли) 2019. године, у времену док Европска унија (са Француском у њој, као србским “пријатељем” за кога “интересовање, па и емпатија… датира пре 1914), највећа америчка колонија у свету и стварни следбеник Хитлеровога Трећег Рајха, којекаквим поглављима, кластерима и приступним преговорима намамљује Србију у своје фашикратске кљусе, са јединим циљем да, на расистичкој основи, сатре Србе, почетни народ-мајку, творце људске цивилизације.

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: